ЈЕЛЕЧ, најтајанственији српски средњовековни град, подигнут је на изузетно неприступачној високој хриди „златне планине“ Рогозне. Он се помиње као један од престоних градова и летњиковац краља Драгутина Немањића. Званично то није потврђено, јер држава још није нашла за сходно да овај изузетан споменик ни заштити, нити да га археолошки испита. Зато га дивљи копачи бесомучно прекопавају, о чему сведочи гомила рупа на остацима луксузних грађевина и поткопане зидине и куле, које се на неким местима још увек дижу изнад 10 метара висине.
Новопазарска туристичка организација је заинтересована да Јелеч уврсти у туристичку понуду. Услов за то је асфалтирање и проширење пута који изгледа слично средњовековним.
Исти, већим делом блатњави друм, на коме не могу да се мимоиђу два вола, води и до последњих раштрканих српских села у планинском беспућу Рогозне. Скретање са правца Нови Пазар – Рибарићи на пут за Жуњевиће, Војковиће, Батке и немањићки Јелеч није обележен никаквим путоказом. Штавише, искључење је готово неприметно јер је пут „опкорачила“ огромна дречава зелена зградурина, будући приватни тржни центар! Асфалта има само до последњих кичастих хацијенди новопазарских богаташа, а затим почиње успон од десетак километара шумског пута до последњег села под моћним Јелеч-градом, који је некада чувао транспорте српског злата и сребра.
– За време владавине Драгутиновог оца, краља Уроша Првог, захваљујући наглом развоју рударства могућности Србије нагло су порасле. Јелеч, који се налази на 5-6 сати хода од Раса, а на 10-12 сати хода од Звечана, вероватно је заједно са градом изнад Зубиног Потока и Клопотником осигуравао пут Звечан-Рас, а поред тога служио је и као заштитник град Брњацима, од којих је удаљен око три сата хода. Упркос значају, град није археолошки истражен, па је остао мање познат него други српски средњовековни градови – каже археолог Драгица Премовић Алексић, директор „Музеја Рас“ у Новом Пазару.
Она нас је упозорила да по јесењој киши само лудо одважни крећу путничким возилом ка некадашњој немањићкој тврђави, где се и лети иде теренцима и камионима. Ипак, екипа „Новости“ се пробила до српских села под Јелечом, прелазећи десетак километара уског, стрмог и вијугавог пута за око два сата. Стигли смо до последњих Срба са Рогозне, који су веома поносни на свој Јелеч који се диже изнад облака, дословно. Док су се густи праменови магле вукли из старих букових шума, круништа старих кула су бдела изнад њих.
– Град Јелеч подигнут је на остацима угашеног вулкана, на надморској висини 1.262 метра и вешто је прилагођен неприступачном терену и одбрамбеној функцији. Остаци града су релативно добро очувани. Местимично се држе зидови и куле у висини од преко 10 метара, а свуда уоколо су остаци зидова рађени само од веома правилно обрађених камених квадера – објашњава Драгица Премовић Алексић.
У подножју крша с тврђавом на врху, човек остаје запањен пред вештином старих градитеља који су умели да сакрију путеве којим је непријатељ могао да се успне и стазе којима је посада тврђаве могла неопажено да направи испад.
Успон нападача клизавим стенама ометали су и масивни камени монолити налик гигантским зубима, које су древни градитељи отесали од вулканског камена. Прилаз подграђу чува дивовска човеколика фигура од два монолита с округлом стеном на врху.
Од ње води уска скривена стаза до високог зида од савршено истесаних магматских стена, а дивљи копачи су унутар зидина ископали и лепе квадере од сиге, украсног камена, којим су биле обложене зграде.
Сви ови трагови указују да је Јелеч заиста био достојан владара какав је био краљ Драгутин који је волео да лови у околним шумама.
– У лову 1282. краљ Драгутин је испод самог града пао са коња и сломио ногу. Претпоставља се да је прелом био доста компликован и да краљ дуго није могао да се опорави. До несреће није могло доћи у горем тренутку, јер су Византинци у жељи да потчине Србију продрли до Липљана – каже Драгица Премовић Алексић.
Средњовековни хроничари наводе како се „тих дана могла видети земља српска у великом шкрипцу“.
– Одмах након несреће, краљ Драгутин је позвао млађег брата Милутина: „Драги мој и љубими брате, узми моју царску круну, и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у многолетном животу краљуј и брани отачество своје од насиља оних који војују против тебе“. Предаја престола извршена је на сабору у месту Дежеву у Расу. Краљ Милутин је био врло упоран и амбициозан представник српске властеле са којим почиње епоха значајних освајања византијских територија према југу и југоистоку. Јелеч је био важна тврђава у његово доба. Овај град је на много начина мењао историју Србије, а данас је необјашњиво заборављен – констатује Драгица Премовић-Алексић.
ЗАБОРАВЉЕНИ ПОДЈЕЛЕЧКИ СРБИ
МЕШТАНИ подјелечких села с колена на колено преносе легенду како су некада Срби из руке у руку преносили камен из подножја вулканске купе до њеног врха где је сазидан град.
Данас Срба под Јелечом готово и да нема. Последња породица у селу Батке су Васовићи. Браћа Раденко, Мирко и Миланко ближе се тридесетој и живе с мајком Надеждом под купом угашеног вулкана.
– Ми смо нешто као последња стража краљевог Јелеч-града. Нико није ожењен. Девојака нема. Ни пута. Пролазе године, а само српска села не добијају асфалт. Овде си или здрав или умиреш. Док помоћ дође, можеш само свећу да запалиш – каже Раденко Васовић.
Борис Субашић
Новости
