Јелена Пономарјова: Балканске лекције доказују да се са Западом не може постићи компромис

Јелена Георгијевна Пономарјова, доктор политичких наука и професор Катедре упоредне политикологије Московског државног института за међународне односе МГИМО, познати је стручњак за Балкан. Већ неколико година она долази на симпозијуме у Републику Српску и Србију, истовремено бритким анализама у водећим часописима и порталима српског корпуса осваја читалачку публику.

Јелена Георгијевна учествује у политици са пасионираношћу својственом људима који имају снаге да мијењају људе и свијет око себе. Потпуно предана свом послу, и увијек добро обавијештена, с оком историчара који у садашњем зна да чита и слути будуће, драгоцјен је саговорник. Ексклузивно за „Нови печат“, из Трећег Рима, Јелена Георгијевна, у вријеме када се још увијек нису знали резултати референдума на Криму, коментарише догађаје који претендују да промијене геополитичку карту Евроазије.

Како почети него с великим ривалом из хладноратовског периода, питамо је за коментар на декларацију Конгреса САД у којој се одбија признавање легитимности референдума на Криму.

— С тачке гледишта америчког естаблишмента, вјероватно је оправдано ако Конгрес прихвата такво рјешење. Треба напоменути да та позиција разоткрива реалне интересе САД. Цитираћу ријечи бившег амбасадора САД у СССР Џека Метлока, кога не можемо посматрати као некога ко је проруски оријентисан. На свом блогу Метлок је жестоко критиковао политику Барака Обаме, рекавши да је одговорност за почетак кризе у Украјини, не на Русији, него на радикалима у Кијеву које САД активно подржавају. Као главно, Метлок закључује да би Руси могли, не без основа, тврдити да су САД заинтересоване за територијалну цјеловитост само онда када то одговара њеном интересу. Службени списак америчких влада показује да оне цјеловитост игноришу када им то одговара. Као примјер двоструких стандарда довољно је навести упад војске САД у Панаму, Ирак, Гренаду… О политици двоструких стандарда, у спољној политици САД, много је писано и јасно се показала права природа америчке „паметне снаге“, интереса и очекивања америчког естаблишмента.

Какав интерес САД имају у Украјини?

— САД у Украјини имају посебан интерес. Украјина, Крим нарочито, посљедња су геополитичка и превасходно психоисторијска граница у борби за контролу простора Русије. Управо с ове тачке треба оцјењивати све што се дешава око Украјине: санкције против руских службеника, заустављање низа важних преговора, отказивање учешћа на самиту „велике осморке“. Све су то покушаји демонстарације тога да у свијету постоји само један газда, а тај газда не трпи када му се супротстављају. Али, како је примијетио Ј. В. Стаљин: „Постоји логика намјера и логика ситуације. А логика ситуација је јача од логике намјере.“

Сад покушавају наставити с диктатима својих услова, покушавају оживјети фобије Хладног рата, не примјећујући да се ситуација промијенила. Русија је постала снажна и самодовољна држава, и она не само да има своје интересе у разним регионима свијета, него је спремна да те интересе штити. Поготово када се ради о заштити грађана Русије, свих руских људи ма гдје они живјели. Америчке институције имају пуно право да прихватају било које рјешење, али такво исто право има и РФ. Ако су САД заборавиле да и други народи могу бити суверени по свом избору, само вријеме ће их подсјетити на то.

Колико ће се ситуација у Украјини одразити на међународне прилике?

— Криза у Украјини сложен је процес који излази далеко ван оквира земље. Међу силама које су укључене у овој процес постоје унутрашњи и спољни играчи. Спољни играчи често и одређују понашање унутрашњих субјеката. Постоје интереси држава, наднационалних структура и транснационалних учесника. Али, главно је, постоје интереси становништва Крима који своју будућност везују са Русијом. И то је онај адут који не могу уграбити, ни западни политички технолози, ни одлуке официјелног Кијева.

Посљедице украјинске кризе за Русију, уопштено, могу се подијелити на краткорочне и дугорочне. Посљедице могу имати како позитиван карактер, тако и негативан. Међу негативним посљедицама, у краткорочној перспективи као прво треба поменути економске и финансијске губитке, који уосталом неће бити само у Русији, него код свих учесника глобалног тржишта. Грубо говорећи, још се не зна ко ће више страдати. Као друго, то је губитак имиџа као резултат информативног рата који Запад води против Русије. У исто вријеме постоје и позитивне посљедице: унутрашња консолидација руског друштва и власти и слика Русије као заштитнице слабих. Уосталом, веома је значајно како се тумаче догађаји у Украјини у Србији и Републици Српској, у земљама које су преживјене аналогну кризу. Савезну Републику Југославију нису једноставно осудили за помоћ и подршку босанским Србима, него су је четири године послије потписивања Дејтонског споразума подвргли невјероватном по суровости бомбардовању НАТО и отели јој територију Косова и Метохије. Зато данас с Балкана гледају с надом и вјером у Русију.

Што се тиче дугорочне перспективе, међу негативним посљедицама може бити нови круг дуготрајног Хладног рата, са свим посљедицама. Међутим, хладноратовски режим може за Русију постати вријеме концентрације, економске и политичке перестројке, период оздрављења привредних и друштвениох институција.

И прије заоштравања ситуације у Украјини, ви сте говорили да се догађаји у овој држави одвијају по балканском сценарију. Шта вас је навело на такав закључак?

— Догађаји који се дешавају у Украјини још од 2003. имају много тога заједничког с оним што се дешавало на Балкану, прецизније на простору социјалистичке Југославије крајем 20. вијека и у Србији почевши од 2000. године. Балкан је геополитичко огледало у којем су се могле видјети пријетње и изазови који очекују Русију. Ипак, на велику жалост, закључци балканског искуства изведени су тек када је невоља пришла сасвим близу, до самих граница руског геополитичког простора.

У чему се састоји балканско искуство?

— У томе што се рушење Југославије десило под непосредним и директним учешћем спољних играча, прије свега САД и НАТО. При томе су неким учесницима конфликта, Хрватима, босанским Муслиманима и косовским Албанцима, опраштана сва звјерства. Срби су, пак, били означени као главни кривци у међунационалним ратовима. Мада је данас потпуно јасно да је у току балканске кризе извршен геноцид над Србима, о томе на Западу више нико не говори. И оснивање Хашког трибунала имало је искључиво политички циљ – потврдити кривицу само једног народа у свим ратовима балканске кризе.

У основи тога налази се неколико разлога. Први, правдање – давање легитимитета, агресији НАТО на Југославију. Други, промјена историје распада Југославије, промјена карактера ратних сукоба и пребацивање одговорности на један народ – Србе. Управо зато је тако велики број осуђењих Срба. Трећи, којег сматрам главним, јесте уништавање самих Срба као најближих савезника Русије, као „балканских Руса“.

Балканске лекције важне су за Русију зато што јасно доказују да политика компромиса доноси само привременио одлагање, наде да се може постићи стабилан договор са Западом путем компромиса узалудне су.

Чиме поткрепљујете те своје тврдње?

— Политика маневара и компромиса завршила се за Милошевића трагично. Али његовом изручењу Хагу претходила је „револуционарна“ смјена власти 5. октобра 2000. У току предсједничких избора остварен је „лаки преврат“. Касније су начин и методе освајања власти примијењене у Београду постале познате као технологије „цвјетних револуција“. Тада је на власт дошао демократски лидер В. Коштуница, међутим, на томе се процес балканизације није завршио. Нешто касније, од Србије се отцијепила Црна Гора, притом су резултати референдума грубо фалсификовани. Двије године касније косовски Албанци, уз подршку западних земаља, на бајонетима НАТО проглашавају независност. Данас се све више поставља питање отцјепљења Војводине, чиме се наставља уништавање Србије.

Паралелно с овим процесима иде процес ширења НАТО. Данас су у већини земаља бивше Југославије на власти људи који су ангажовани од Запада. Резултат: Словенија и Хрватска већ су чланице Алијансе, на реду су Црна Гора, Македонија и Косово. Садашње руководство у Србији повезано је са западним структурама и већ је спремно да разматра ступање у Алијансу. Официјелни Београд кочи то што је већина Срба против тога. Ширење НАТО довело је до тога да је против Русије већ сада створен фактички јединствен фронт. Ствар је само у ситници – да се од Русије одвоји Украјина и Бјелорусија. Примјењују се исте технологије као на Балкану. На таласу немира дешава се свргавање с власти неподобног владара В. Јануковича.

На власт долазе они које је током неколико година одгајао и финансирао Запад. Сада они морају одрадити своје што јацењуки и турчинови марљиво раде. Али, то је само једна сфера подударности. Присутност руског и рускоговорног становништва и прилично великог аутохтоног становништва Крима – Татара, омогућује интернационализацију међународних конфликата у чијем се процесу може десити преформирање комплетног украјинског простора, али у одређеним условима трговине међу политичким гигантима. У односу на Украјину то су ЕУ, Русија и САД. Због тога балканско искуство треба добро проучити – Русија не смије поновити судбину Србије.

У том контексту, како коментаришите недавно саопштење Савјета Европе у којем се износи тврдња да је провођење референдума о будућем статусу Аутономне Републике Крим незаконито?

— Очигледно је да ће резултати референдума бити очекивано непријатни за наше западне партнере те је тиме изазвана и журба ЕУ и нове власти у Кијеву, које су прогласиле провођење референдума незаконитим. У исто вријеме, ове изјаве свједоче о слабости позиција тих структура у региону. Ни Кијев, ни ЕУ немају данас могућност да промијене расположење већине становника Крима, зато Западу и не преостаје ништа друго него да осуђује и да се љути те да доноси такве резолуције које никог не обавезују. Како кажу мудри људи – пси лају, каравани пролазе. Историја се данас пише не у Бриселу и Вашингтону, него у Москви и Симферопољу.

У случају погоршавања ситуације у Украјини, како Русија може реаговати?

— У крајњем случају Русија не искључује могућност увођења својих оружаних снага. Тај крајњи случај може бити физичко насиље против становника Крима и руског језичког подручја, директна пријетња животу посаде Црноморске флоте, насилно заузимање руских војних објеката.

Разне су спекулације шта ће бити на крају са Украјином. Који је ваш став?

— Мислим да данас чак и водећи стручњаци у структурама стратешког планирања тешко да могу ускладити размишљања по овом питању. Једно је сигурно, Украјина, каква је била до 21. фебруара 2014. године, више неће постојати. То је било јасно 6. марта када је парламент Крима донио одлуку о уласку Крима у састав РФ. И то је то што се тиче Крима и других области. У сваком случају, геополитичка карта ће се измијенити. Главно је да политичко руководство Русије има довољно воље и храбрости да реализује започето. Како је говорио римски историчар Тацит: „Битку губи онај који први обори очи.“ Русија сада нема право да обори очи.

Шта очекујете од предстојећег симпозијума „Поуке минулог вијека“ који ће бити одржан у организацији удружења „Српско-руски мост“, на Видовдан ове године, у РС? Колико ће сусрет историчара и политиколога из словенских православних земаља допринијети сагледавању претходних историјских грешака, а колико избјегавању истих у будућности?

— Могу рећи, не само у своје име, него и у име свих мојих колега из Русије, Бјелорусије и Украјине, који су позвани на Видовдан у Републику Српску, да то неће бити једноставно сусрет научника, него догађај веома важан за наше земље и народе.

Значај симпозијума „Поуке минулог вијека“, сигурна сам, изаћи ће ван оквира научне дискусије и имаће широку друштвену резонанцу. Наш сусрет опширно ће бити пропраћен и у руској и у бјелоруској штампи. Често се у либералним срединама може чути: зашто се сјећате ратова, зашто говорити о прошлости, хајде да живимо у садашњости. Такво расуђивање не може се разматрати другачије него као затупљивање младог покољења. То што ми заједно са српским научницима, новинарима, с друштвеним организацијама, прије свега с удружењем „Српско-руски мост“, припремамо одржавање таквог симпозијума, то је стога што је потребно да се не дозволи нови свјетски рат, да се не дозволи обнављање нацизма, да се сачува своја земља, култура, да се осигура будућност својој дјеци. Управо зато стално треба изучавати лекције историје.

Које то лекције ми морамо изучити?

— У 20. вијеку десило се много значајних догађаја, али сви они су као пупчаном врпцом везани за догађаје из 1914. године. Многи данашњи проблеми европских народа повезани су с догађајима од прије стотину љета. Историја као да се смије над нама као над неразумном дјецом која не уче лекције прошлости: пред нашим очима чини се геноцид над Србима на КиМ, а нацизам се као куга шири у Украјини.

Од 1914. до 1918. године није се само измијенила политичка карта Евроазије, него се и срушио пријашњи свијет у цјелини и почео се стварати нови. Почетком 20. вијека формирао се савремени човјек и утемељени су сви проблеми савремености. Ти проблеми тичу се превасходно православних словенских народа – страдања Срба, Руса, Украјинаца тешко је измјерити. Наши народи неколико су пута у 20. вијеку проживљавали геноцид, за Србе то су свјетски и балкански ратови, за Русе и Бјелорусе то је Велики отаџбински рат. Сјећање на погинуле, невино страдале у конц-логорима призива нас памети – не смијемо допустити да се то понови!

Зато на нашем симпозијуму, који почиње на симболичан дан, говорићемо о томе шта треба да учинимо у 21. вијеку да не допустимо уништавајуће пожаре рата. Лично, на овај симпозијум гледам као на сјећање на све погинуле и као на нашу дужност према живима.

Фејсбук репортер