Јети – нова метафора српске политике

У свету постоји безброј снимака на којима се види снежни човек, али он због тога није постао део стварности. Исто је са резултатима српске политике. О томе најубедљивије сведочи најновија, снежна ТВ метафора европске Србије са падањем и посртањем.

Гледајући снежни снимак Првог Потпредседника, начињен у атару Фекетића, помислио сам на јетија и неименованог Србина, који је јануара 1299. године из Цариграда спроводио византијске представнике пут Србије. Византинце је предводио знаменити Теодор Метохит, један од најученијих људи своје епохе и главни преговарач византијског цара Андроника Другог Палеолога. Подсећања ради, ваља рећи да се ради о преговорима који су с пролећа исте године окончани одлуком да се склопи брак старог краља Милутина са принцезом, девојчицом Симонидом.

Али, пођимо редом. У свету постоји безброј снимака, уосталом и оних врло убедљивих, на којима се види снежни човек, али они не доказују његово постојање. Деценијама је исто са резултатима српске политике. Они постоје на екранима у сликама, чак и као бројке у званичној статистици. У наредним месецима ти надреални резултати шетаће предизборном шумом опсена, једнако као јети. Упадаће у бирачке кутије, радио уређаје, на сајтове и мобилне телефоне, али их нема и неће их још дуго бити у новчаницима и достојанству грађана.

Не постоји убедљивија ТВ метафора европске Србије од најновије, снежне бламаже Првог Потпредседника. Од бесмисленог грабљења малишана из руку војника (или полицајца?), преко незграпног, а поврх свега и трапавог трка уз падање и посртање по завејаним ораницама, до стварно бламирајућег скупљања перја по “Ју тјубу”.

Оно што је његову популарност требало да лансира на 101 одсто, претворило се у почетак пада популарности. Нико у српској историји није толико наобећавао као он, уз толики мањак стварних могућности. Верујем зато да је, са првим брисањима тог антологијског снимка са “Ју тјуба” и других мрежа, Први Потпредседник почео да размишља и о почетку пада своје популарности.

Дубоко верујем да је Први Потпредседник скројен по моделу резултата два истраживања, о којима сам писао пре мало више од три године (“Србија све ближа путинизацији”, Глас Русије, 18. јануар 2011. године). Реч је о истраживањима фондације “Фридрих Ебарт”, под насловом “Како грађани Србије виде транзицију” и Центра за научна и примењена истраживања београдског Факултета политичких наука.

Резултати су, поједностављено речено, показали да је 64 одсто Срба желело снажно политичко вођство. Када би се сви ти резултати склопили у једну целину, добио би се данашњи Први Потпредседник до момента када је решио да претрчи завејану њиву. Творци Првог Потпредседника и кабинета који броји последње дане, да се не лажемо, извели су генијалан потез: Србима су приуштили Путина из поменутих истраживања, али оног који прти ка западу.

Чак ни то не би било тако катастрофално, да европску пут Србије неодољиво не подсећа на путовање горепоменутог, неименованог изасланика краља Милутина. Неименовани Србин све време пута од Цариграда до Солуна, иза ког су почињале српске земље, демонстрирао је своју одлучност и снагу тако што се излагао до тада незапамћеном мразу и мећавама, као што српска политика данас чини, доказујући европску правоверност. Једина је разлика што је Милутинов изасланик презирао Византинце, док српска политика презире саме Србе.

Док се Теодор Метохит био оденуо у све што је имао, како би преживео немилосрдне трачке мећаве, његов српски пратилац се није бринуо ни о властитом телу ни о властитој глави. Као Вучић код Фекетића, намерно се излагао ветровима и хладноћи. Подизао је српску цену пред Ромејима подједнако смешно као што је Први Потпредседник покушао да повећа свој рејтинг уочи нових избора, који треба да засене све што није остварио.

Погађате, пут Теодора Метохита у Србију те 1299. године био је прекинут, због тога што се српски пратилац био разболео. И опет морамо да уочимо једину разлику. Србија, иако очигледно болесна, неће прекинути пут идентичне хладноће којим се привидно креће ка Европској унији. Јети, Србија у Европској унији и неостварена сврха снимка Првог Потпредседника са “Ју тјуба” део су исте димензије, коју називамо фикцијом, а коју медији тако лако преводе у утисак реалности. С тим што јети у наведеној конкуренцији има највише шанси да се пласира у стварност, а и атар код Фекетића претрчао би елегантније и уверљивије. Са “Ју тјуба” га ионако нико никада није скинуо.