Јеванђеље отимају због Памћења света

Покушаји хрватских историчара да присвоје Мирослављево јеванђеље, највећу српску рукописну реликвију, почели су кад је овај древни спис номинован за Унесков Светски регистар документационе културне баштине света

Чувено српско јеванђеље из 12. века,названо по свом наручиоцу,хумском кнезу и Немањином брату Мирославу, предложено је 2002. годинеза упис у листу светског документационог наслеђа, заједно са Архивом Николе Тесле који се чува у београдском Музеју Николе Тесле. Следеће године Теслин архив је уврштен у Унесков регистар,али је одбијена номинација Мирослављевог јеванђеља.

Међутим, Народни музеј у Београду, институција у којој се јеванђеље чува, поднео је жалбу централи Унеска у Паризу, а у јуну 2004. године на исто место прослеђена је друга, допуњена номинација. Коначно, у јуну следеће године, Мирослављево јеванђеље је уврштено у регистар Памћења света.

Баш у том међувремену, док се разматрала друга допуњена номинација, моћни хрватски лоби у Унеску покушао је да оспори „национални” идентитет јеванђеља. Гласноговорник је био историчар Милко Брковић из задарског Завода за повијесне знаности Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ).

Своју тврдњу да је Мирослављево јеванђеље „дјело старе хрватске,а не српске књижевности” Брковић је пласирао у двоброју тромесечника „Хрватска мисао” (април-септембар 2004), часописа којииздаје сарајевски огранак Матице хрватске. Брковић, некадашњи питомац једног фрањевачког семеништа и бивши студент историјског одељења београдског Филозофског факултета, порицао је српски идентитет јеванђеља из угла лингвистике и орнаментике,тврдећи, такође, да јеванђеље „није састављено према источном обреду”.

На крају, овај знанствени ас ухватио се историографије, клонирајући кнеза Мирослава: по њему је израду јеванђеља наручио је дотад непознати „хрватски хумски кнез Мирослав”, а не Немањин брат Мирослав којем Брковић, такође, признаје титулу хумског кнеза.

Крајем новембра ове године ХАЗУ је организовала дводневни, међународни научни скуп под насловом „Хрватска ћирилична баштина“на којем је Кристијан Кухар, „знанствени новак” (научни приправник),обзнанио своје откриће да је Мирослављево јеванђеље „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције” о чему је „Политика” писала у броју од 9. децембра ове године.

Реагујући на наш текст, загребачки „Јутарњи лист” скрупулозним тоном дели лекције потписнику овог текста, нарочито му замерајући што је за саговорника изабрао професора Ђорђа Јанковића. Занимљиво је да је „Јутарњи” по овом питању има истомишљенике на београдском Филозофском факултету одакле је професор прогнан, пре неколико година.

Поменути К. Кухар одбио је молбу загребачког дневника да коментарише текст у „Политици”, али се зато одазвао Брковић понављајући своју скаску о „два Мирослава”. Ево како овај знанственик задарске испоставе ХАЗУ развија своју небулозу: „Постоје два Мирослава, српски и хрватски. Кнез Мирослав Хумски поистовјећен је с Немањиним братом Мирославом који је једно вријеме такођер био хумски кнез. Отац српског Мирослава није се звао Завида, него је Завида био отац Мирослава Хумског”.

Негујући свој галиматијас Брковић се, наравно, прави невешт,заборављајући на ктиторски натпис уклесан на лунети цркве Светог Петра у Бијелом Пољу, где пише: „У име Оца и Сина и Светог Духа ја син Завидин а именом раб Божји Степан Мирослав кнез Хумски сазидах цркву светог апостола Петра”.

Бизарно је да хрватски аутори хоће да прекрсте баш великог кнеза Хума, борбеног антипаписту Мирослава који је почетком 1181. године, како би омогућио несметано ширење православља, прогнао из Хума стонског бискупа Доната, због чега га је исте године анатемисао папа Александар III (по историчару Д. Драгојловићу). А премаК. Јиречеку папа је анатемисаоМирослава јер овајније хтео да пусти у своју област папског легата подђакона Тебалда.

Милан Четник

———————————————————–

Претензије Министарства просвете Црне Горе

Црногорски гимназијски уџбеници нуде своја, оригинална „идентитетска” решења Мирослављевог јеванђеља.

Тако у „Читанци за први разред гимназије”из 2011. године, коју је потписалотроје аутора, пише: „Писала су га (Мирослављево јеванђеље)два писара, на два правописа, зетскоме и рашкоме. Главни писар писао је зетским правописом и звао се Варсамелеон, а његов помоћник писар Григорије је писао рашким правописом… Дио који је радио Варсамелеон припада црногорској књижевности, док дио који је писао Григорије припада српској књижевности”.

Пошто се у Историјском лексикону Црне Горе тврди да је Григорије написао само четири ступца, значи да црногорски тумачи великодушно препуштају Србима две странице јеванђеља.

Мање дарежљив је Аднан Чиргић, аутор уџбеника „Црногорски језик за први разред гимназије” који изричито тврди да је јеванђеље писано „црногорском/зетском редакцијом старословенског језика”. Чиргић не помиње два правописа ни поделу свете књиге на црногорски и српски део.

Политика