Поглед са небеса открива феномен на земљи. Језеро Врутци су место где борави Свети Георгије – Змајево језеро.
Гледајући „сокоћалом“ (Google Earth) пашњаке у Кремнима где су Тарабићи напасали овце, тражећи већи плац за каунтри клаб, наишао сам на занимљиву слику, феномен. Истражујући даље, слажући коцкице занимљивих детаља, дошао сам до изненадјујућег сазнања. Некада силе веће од нас направе епске приче које нас својом симболиком дубоко додирују. Ово је једна истинита прича, пуна симболике и неочекиваних обрта, која траје вековима, налик причи из филма „Горштак“ – да мора остати само Један.
То је прича о борби између Светог духа и природе, Божијег и палог људског. Прича која је почела у 15-ом веку и траје до данашњих дана, и која је дубоко значајна за Србију. Ово је прича о месту где Свети Георгије бије битку са аждахом природних сила, где једно друго победјују и обрћу точкове судбине, до коначног мира данашњих дана.
А шта се све ту дешавало и зашто стварамо и причамо вам једну савремену легенду са ових простора, казаће вам следећи текст о једном тајанственом планинском језеру, у идиличном природном амбијенту, на месту снажних енергија, са чијом сликом почињемо наш еп о борби добра и зла.
На Златибору, изнад Ужица и подно планине Поникве, постојала је у старо доба котлина и истоимена област Врутци кроз коју је протицала река Ђетиња. По недоказаној легенди, река Дјетиња је добила име по томе што су Турци који су господарили старовековним Ужицем са зидина Старог града – утврдјења бацали у реку децу, илити дјецу, па је од тога река добила Ђетиња. Дакле, од Турака и њихове »ђавоље нарави« почиње наша прича.
Дотична котлина Врутци је добила име по томе што су ту извирала један поред другог два извора, али каква извора, један са топлом и један са хладном водом, што признаћете звучи фантастично. Таква природна аномалија увек говори о посебним енергијама једног места и скреће пажњу, како мештана тако и свих других. Вероватно је то пресудно утицало да се поред тих извора сагради у средњем веку Манастир Рујно, посвећен Светом Георгију. Врло битно питање које ће нам се поставити је зашто је баш манастир посвећен Светом Георгију поред мноштва других светитеља, да ли је то била видовитост црквених људи с обзиром на даљи развој догадјаја или само случај. Случај? Рекли би да у духовним стварима нема случаја, но, читајте наставак.
У манастиру Рујно је 1537. године монах Теодосије, месецима упорно и под слабим осветљењем воштаница предано резбарио 250 дрвених плоча, на којима је урезивао слова и графике за прву књигу која ће се штампати у Србији – »Рујанско четворојевандјеље«. Ту, на том месту, Свети Георгије је првом штампаном књигом почео да победјује аждаху незнања, празноверја и паганизма, и шири православље по Златиборском крају.
У колофону Четворојеванђеља Теодосије пише и објашњава где је и како радио:
„По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности светога Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и пречисте владичице мајке његове и наше, Богородице, написана је ова божанска књига године 7045. (византијска 7045. почела је 1. септембра 1536. а завршила се 31. августа 1537. године Христове ере) у манастиру који се зове Рујански, под поткриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска, на селу које се зове Врутци, при храму светога и славнога великомученика и победоносца Христова Георгија.
Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богати грехом, и Христу слуга, монах Тедосије. Но, о овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали, или преписивали исправљајте, а не куните, заради Бога и своје душе, јер ово није писао Дух свети, ни анђео већ човек малоуман и слабомоћан, и шта више сам. Слава свршитељу Богу. Амин.“
На жалост, неман је одговорила Светом Георгију. Прво су Турци, сазнавши за штампање Јевандјеља порушили манастир и стубове светиње уградили у своју медресу – верску школу у Ужицу. Чинило се да је аждаха победила, и то је тако трајало скоро 400 година, а онда се историја окренула.
У 19-ом веку се борба наставила, како је и почела, јер након ослобађања од Турака, православни Ужичани који су носили сећање на манастир Светог Георгија кроз векове, порушили су медресу, и гле симболике, стубове храма су уградили у нову основну школу. Круг борбе се наставља. Свети Георгије превладава, но не задуго.
Прво, и на жалост цивилизације, једини комплетан примерак »Рујанског јевандјеља« који се налазио у Србији је нестао у аждахином пламену нацизма, када је Немачка бомбардовала Београд, 6 априла 1941 и разорила Народну библиотеку, чији спржени темељи још стоје откривени на Косанчићевом венцу, подсећајући на велику и неисцељиву културну трагедију Србије. Беше то бљување ватре звери на српску духовност. А онда су се и сами Срби дохватили заједништва са аждахом комунизма и атеизма, одричући се своје вере и корена. Прича се наставља, звер и даље напада.
1980.-е године град који се тада звао Титово Ужице одлучује да изгради бетонску брану на Ђетињи, да створи акумулационо језеро Врутци за снабдевање водом града, баш на Врутцима, и да потопи неколико засеока, дом културе, школу и остатке манастира! Већ сада схватате колико аждаха не воли просветитељство и како затире српску духовну мисао.
Том приликом је потопљен и део Шарганске осмице, јер је пруга туда пролазила. И данас можете видети како пруга на једном месту улази у језеро Врутци, па тоне у његове дубине, да би после неког времена испливала лагано на другом крају.
Од 1983 године почиње да постоји језеро Врутци. Дивно, хладно, планинско језеро. Дуго је око 4 километра. На једној страни је преградјено браном, на другој страни се у његова уста улива речица. Тамо где је брана, као да се од воде која прска у вис и ствара светлосну дугу, види реп змаја, реп аждахе. Обале језера су стрме, неприступачне, јер се оно углавило медју висока брда. Природа око језера је бајковита, препуна различитих и ватрених боја, као код крљушти кинеских змајева. Има пуно рибе у њему, па је омиљено место за пецање. Ужичани га користе лети за одмор и рекреацију. С обзиром да је оно акумулационо језеро поред језера нема градње, иако је неколико дивљих викендица још давно нашло своје место.
Али Свети Георгије се вратио са преумнењем Срба. Кад су се Срби оставили атеизма, почели су се враћати себи и својој националној меморији. Тада у помоћ поново призваше Светог Георгија. Од стуба старе светиње, некадашњег Рујанског манастира, стуба који је подупирао терасу једног ужичког професора, на пар стотина метара од потопљених рушавина старог манастира, подигнут је нови храм у славу Светог Георгија и његове неуморне борбе за спас човека а против слепих сила природе и паганизма.
Од 2004-е године у храму у Врутцима се опет чује света литургија и помиње славно име Светог Георгија.
А ко не верује да се ова вековна и титанска борба одигравала измедју Светитеља и аждахе, Божјег и природног, ко не верује у але и бауке, ко мисли да је у животу пресудна само лична људска воља и снага а не воља и одлука небеских сила, нека погледа доле сателитски снимак и како изгледа језеро Врутци, мислим да ће му неке ствари бити јасније.
Свети Ђорђе Победоносац
Свети Ђорђе (275-303) је историјска личност и живео је у време цара Диоклецијана (284-305), великог прогонитеља присталица, тада непризнате, хрисћанске вере.
„Овај славни и победоносни светитељ, рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља, одбио је послушност цару Диоклецијану“, записано је у „Прологу“ владике Николаја Велимировића.
Према предању, и његов отац је пострадао као хришцанин и он је уз мајку одрастао у Палестини. Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у слузби цара Диоклецијана, који је у то време започео велики прогон хришћана. Млади трибун је одважно ступио пред цара и рекао му да је хришћанин, чиме је започело његово страдање за веру, тамница, окови и сва друга страшна мучења која нису променила његова убеђења.
Предање каже да је погубљен 303. године, али да „то није крај његовим јављањима и чудима“.
Под његовим утицајем „многи су примили веру Христову, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин“.
Цар је осудио на смрт одсецањем главе и Ðорђа и своју жену Александру, која је издахнула на стратишту пре погубљења.
Лик светог Ђорђа је чест мотив српских средњовековних икона и фресака, а начин на који се представља говори о његовом значају за хришћанство. У православним храмовима и манастирима он је у реду са светим ратницима који су се борили за хришћанство, а које предводи свети архангел Михајло, као симбол сила добра и чистоте новозаветне вере.
Светитељ се често приказује у одежди ратника, са мачем и крстастим копљем који је симбол хришћанства, а некад и у дворској одежди. На иконама се слика на белом коњу, како са крстастим копљем убија аждају, према неким тумачењима, неман паганства.
Девојка са царском круном,у позадини композиције коју спасава, представља хришћанску веру за коју се бори свети Ђорђе.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника који су погинули за хришћанску веру, обележен је црвеним словом у календару СПЦ као заветни дан и као непокретан празник слави се сваке године истог датума.
Башта Балкана