Анте Старчевић (1823-1896) био је хрватски политичар. Још за живота назван је Оцем Домовине. А утемељивач црногорског национализма, Савић Марковић Штедмилија (1906-1971) сматрао је да је Црној Гори потребан један Анте Старчевић. Да је Штедимлија жив, не сумњам да би у лику и дјелу Мила Ђукановића видио остварење свог сна…
Пише: Донко Ракочевић
Идентитет нове Црне Горе има своје дубље коријене него што сматра један дио необавијештеног свијета склон да узроке тражи само у политичким збивањима последњих деценија. Та идеологија није рођена у Црној Гори, већ је унијета са стране, у првпј половини 20 вијека. Суштина тог покрета је у покушају да се Црној Гори наметне сасвим нови културни и духовни идентитет – путем идеолошке пропаганде, образовних програма, културних установа, умјетности, научног рада и мноштвом сличних активности.
Први покушај да се Црногорци прогласе посебном нацијом у односу на Србе, долази уочи Другог свјетског рата из пера Савића Марковића Штедимлије, сљедбеника идеја Анте Старчевића и Јосипа Франка, утемељивача идеологије хрватског усташког покрета. Да ли случајно или не, тек пада у очи да се врхунац Штедмилијине политичке пропаганде временски поклапа са пропагандом КПЈ, у периоду 1937-1941.
Средњовјековни римокатолички клерикализам лежи у коријену идеје црногорске нације, иако то на први поглед може изгледати парадоксално. Њега је политички најдоследније уобличио Иво Пилар који је у Бечу 1918. године објавио обимно дјело: „Јужнословенско питање и Свјетски рат – приказ цјелокупног питања.“ Књигу је потом на хрватском језику објавила Матица хрватска 1943. године. То дјело је главни извор цјелокупног Штедмилијиног концепта црногорске нације. Тај дух провејава у његовим углавном пропагандистичким радовима.
У својим политичким разматрањима, Штедимлија темељи цијелу конструкцију на гледиштима Ива Пилара. Суштина те конструкције је следећа: Црногорци су у културном погледу дио западног свијета, па иако су у неким приликама били принуђени да прихвате српско име, пише Штедимлија, они у суштини нису никада напустили свој западни културни идентитет.
.Међу многим Штедимлијиним „бисерима“ јесте и онај да су Црногорци имали своју „народну вјеру“ и своју „народну цркву“. Он је иначе опчињен идеологом хрватског усташтва Антом Старчевићем. Сматра да је Црној Гори потребан један Анте Старчевић
Старчевић се требао појавити у Црној Гори и 1912. године, када је “нестало оног турског појаса који је раздвајао Србију и Црну Гору”. Тог момента се и појавила опасност за Црну Гору, сматра Штедимлија. Старчевић је, каже он, повео борбу за формирање хрватског културног национализма.
Црногорски национализам “није доживио своју историјску ријеч као хрватски у Старчевићевој ријечи” јер није имао одговарајућу културну садржину и номенклатуру. “Формирање политичког национализма могуће је само онда ако му предходи истоимени и садржајно подударни културни национализам. Завршна фаза формирања културног национализма је његов извана политички, а изнутра културни садржај, фаза у којој национализам у остварењу народне државе задобија свој дефинитивни облик и садржај”.
У сличном, у основи средњоевропском клерикалном духу, заснована је теорија КПЈ о Црногорцима као засебној нацији. Она проистиче из познате тезе о томе да је Југославија „версајска творевина“ и да су у све друга нације жртве „великосрпског угњетавања“ и „великосрпског унитаризма“.
Црногорско питање се први пут помиње у идеолошким програмима комуниста, националистичке оријентације, у загребачкој Борби 1926. године (Голгота Црне Горе, у потпису Боројевић). У истом листу о томе пише и црногорски комуниста Гојко Самарџић. Четврти конгрес КПЈ у Дрездену 1928. већ говори о „црногорском народу“ и „независној Црној Гори“.
Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско дјеловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живјети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.
Црногорска нација је насилно наметнута после Другог свјетског рата, вољом руководства КПЈ, и била је супротна не само духу званичног прокламованог комунистичког интернационализма, него и духу европског концепта нације и европских националних покрета. Јединствен је пример у Европи да становници једне провинције, односно републике, практично преко ноћи постају припадници нове нације (не постоји сличан пример). Јер, у Црној Гори, до 1945, према пописима становништва, није било других Црногораца до Срба.
Када је пао комунизам, и када је национално изјашњавање постало слободно, опет су се у великом броју појавили Срби (32 одсто на попису 2003. године), да би њихов број наредних година незнатно пао, под притиском Ђукановићевог режима (29 одсто на попису 2011. године). До наредног пописа, Ђукановић ће све учинити да се тај број значајније смањи.
„Најистрајнији и најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног и вјерског идентитета представља контроверза везана за црквено питање православних вјерника“, рече недавно Ђукановић. Српска православна црква је, очигледно, та контреверза! Ако из њеног наручја успије да истргне Митрополију црногорску-приморску, сматра да ће заокружити и црногорски национални идентитет.
Предсједник Црне Горе отворено најављује да ће све учинити да трећини грађана онемогући основна људска права и слободе, те да ће кршити Устав Црне Горе у коме у члану 14. стоји: „Вјерске заједнице су одвојене од државе. Вјерске заједнице су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова.“
Да је Штедимлија жив, не сумњам да би у лику и дјелу Мила Ђукановића видио остварење свог сна…
седмица.ме
