Још није касно да заштитимо своје оранице

Стручњаци Правног факултета Универзитета у Београду тврде да Србија још може да утиче на промену нејасно протумаченог услова у Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ, а на основу којег би Србија требало већ за две године да омогући слободну продају домаћег пољопривредног земљишта странцима.

Екипа, на челу са ванредним професором др Татјаном Јованић, а у којој су радили и њени студенти основних и мастер студија, припремила је обимну студију у којој се наводи да ССП, у делу који се односи на обавезе наше земље, у поглављу о кретању капитала, није добро представљен нашој јавности.

„Институције ЕУ од Србије, на основу ССП, захтевају да не дискриминише странце. Али, то не значи да Србија нема опцију да унутрашњим законодавством, пре свега Законом о пољопривредном земљишту, заштити пољопривредна газдинства”, каже за „Политику” професор Јованић.

Домаћој јавности до сада су, према њеним речима, углавном представљени аргументи којима се истиче обавеза, „дефинитивна и непроменљива”, прихваћена са наше стране у ССП, којом се утврђује да држављани ЕУ стичу право куповине нашег пољопривредног земљишта већ у току 2017. године.

У анализи објављеној у посебном броју Студентске ревије за привредно право (www.selr.bg.ac.rs), која као стручно-научни часопис студената пословно-правног смера постоји већ четири године, представљен је, међутим, правни оквир за регулисање услова за стицање својине на пољопривредном земљишту у низу земаља ЕУ и неким европским земљама које нису чланице ЕУ.

На питање шта би било најцелисходније чинити у постојећој ситуацији, професор Јованић је одговорила да се процес хармонизације наших прописа са правом ЕУ не сме свести на пуко механичко транспоновање важећих правила у унији.

„Требало би, пре свега, када је реч о даљем процесу усклађивања нашег законодавства са прописима ЕУ, усвојити један од основних принципа агенде „Паметне регулације у Европској унији”, где се посебно наглашава улога заинтересоване јавности, већ у фази разматрања проблема и постављања циљева регулације”, објаснила је она.

На тај начин би се, како наглашава, битно унапредио цео законодавни поступак и повећао кредибилитет регулаторне улоге државе, а тиме и демократски легитимитет закона.

„Да би се неко правило или обавеза успостављена међународним споразумом сматрало праведним, неопходно је да се о њему изјасне и они које ће његова примена највише погодити”, сматра Јованић.

„Чини се да је током преговора о стабилизацији и придруживању јавност била искључена. Једном циљу прописа, израженом кроз очекивање да ће страни инвеститори донети савремена средства и know-how, дат је приоритет. Други потенцијални циљеви, као што су спречавање спекулативних улагања и оснаживање пољопривредних газдинстава, потиснути су”, истиче она.

На питање, шта је још био циљ наведене анализе и шта она показује, Јованић истиче да у теоријском смислу то није само један педагошки експеримент, који она сматра успешним, већ и покушај да се укаже на чињеницу да је у нашој законодавној пракси једна фаза циклуса јавне политике запостављена.

„Доминантан акценат стављен је на фазу израде прописа, а фаза која томе претходи, у којој се постављају циљеви, дефинишу приоритети и анализирају опције, да би се после одабрали инструменти за реализацију циљева, доста је запостављена”, тврди Јованић.

Честе измене прописа у Србији управо су, према њеном мишљењу, индикатор недовољне техничке и суштинске анализе јавних политика, као и њихове координације, па је поменути специјални број „Ревије” објављен у намери да се укаже на значај чињенично утемељеног осмишљавања јавне политике, на примеру једног од најважнијих питања аграрне политике, а то су својинско-правни односи.

У практичном смислу, циљ нам је да у светлу упоредно-правне анализе укажемо на чињеницу да либерализација тржишта непокретности, као захтев постављен ССП-ом, не подразумева одсуство могућности да се стицање својине уреди посебним правилима унутрашњег законодавства.

Управо радови студената у којима се анализирају одабране земље говоре о томе да у многим државама постоје посебни услови и ограничења стицања пољопривредног земљишта, а примарни субјекат заштите најчешће су породична газдинства, објаснила је Јованић.

Она подсећа да је кључни захтев који у преговарачком процесу пред Србију постављају институције ЕУ забрана дискриминације према држављанима чланица Европске уније.

Међутим, о режиму стицања непокретности успостављеним националним законодавством не преговара се, осим уколико Европска комисија сматра да постоји дискриминација. Баш због тога смо сагледали како су поједине земље унутрашњим законодавством уредиле питања стицања својине на пољопривредном земљишту.

Преговарачка стратегија Србије би у овом домену, у оквиру Преговарачке групе четири – слободно кретање капитала, могла да се темељи управо на преузимању појединих решења из земаља чланица ЕУ”, закључила је Јованић.

Треба подсетити да су све источноевропске земље, које су током минулих десетак година постале чланице ЕУ, настојале да у преговорима издејствују што дужи период одлагања обавезе продаје свог пољопривредног земљишта странцима после формалног уласка у унију.

Мађарска је чак, после одлуке парламента, која је потврђена и на националном референдуму, потпуно забранила продају земље странцима, док би Србија требало да то дозволи знатно пре очекиваног, формалног, уласка у састав ЕУ групације која се сада састоји од 28 земаља.

Србија има шта да заштити

Србија према подацима објављеним у Стратегији пољопривреде и руралног развоја Републике за 2014–2024, располаже са 5,06 милиона хектара пољопривредног земљишта. Од тога 71 одсто су оранице, воћњаци и виногради, док преостали део обухватају ливаде и пашњаци.

Највећи део пољопривредног земљишта – око 3,3 милиона хектара или приближно 65 одсто – обухватају оранице од којих се око седам процената не користи, јер остаје у виду угара или необрађене земље.

Колико је пољопривреда важна за економију Србије довољно говори и податак да та привредна грана упошљава више од 21 одсто од укупне радне снаге и остварује извоз већи од 2,1 милијарду евра, што обухвата безмало четвртину извоза из земље.

У досадашњем току хаотичне и по многим оценама пљачкашке приватизације десетине хиљада хектара обрадивог земљишта у Србији већ се нашло у рукама домаћих и страних тајкуна. Неки од њих су зарадили огроман новац препродајом раније јефтино купљене земље.