Јован Цвијић о босанско-херцеговачким Муслиманима

Јован Цвијић показује следеће:

• Да су босанско-херцеговачки муслимани етнички Срби
• Да је на делу лажирање и фалсификовање етничког порекла босанско-херцеговачких муслимана, нарочито од дела квази-интелигенције која су потпомогнута делом и од тзв. међународне заједнице, као и једним делом од Исламске верске заједнице БиХ
• Фалсификовањем и лажирањем, жели се створити утисак да Срби нису аутохтон народ у БиХ, те да их се треба решити по моделу како је то пројектовала Римокатоличка црква у Хрватској, а Хрвати спровели у дело
• Овим се стварају идеолошке претпоставке за геноцид над босанско-херцеговачким Србима и њиховим протеривањем из БиХ

ПИШЕ: Зоран Милошевић

Када је Цвијић истраживао етничко стање Босне и Херцеговине дошао је до закључка, којег ће поновити на више места, да су босанско-херцеговачки муслимани етнички Срби, а БиХ српска земља.[1] Међутим, Цвијић запажа да је код њих српска свест бледа, да код многих и не постоји. То је посебно запазио код мухаџира (исељеника) из БиХ у Турску после окупације ове земље од стране Аустро-Угарске. «Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна целина. Ако им поменете, јасно видите како је то од њихове свести врло далеко; онако исто далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци».[2] Наравно, овде је и један интересантан социолошки податак да се овај део босанско-херцеговачким муслимана осећао Турцима. «Иду дакле у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икад један народ имао,…»[3] Нешто даље, у истом раду, Цвијић поново констатује: «Народна маса босанских мухамеданаца осећа се као Турчин, и све невоље, и напослетку и последњи догађаји, нису могли учинити да се у том погледу изврши преврат код босанских мухамеданаца. У тој маси нема ни сад других осећања осим верских и према томе псевдо-Турских.»[4] Наравно, овде се може повући и паралела са новом заблудом да су «бошњаци», а јасно је да ће их и ова, као уосталом и све друге заблуде унесрећити. И ови несрећни мухаџири тек кад дођу у Турски осете да су странци, да нису Турци и да с Турцима, осим вере, немају ничега заједничког.[5]

Занимљив је и случај који је Цвијић забележио о повратку једног мухаџира из Турске у Босну. «Једног јутра», бележи Цвијић, «у априлу ове године дошао сам из Пазара или Јениџе-Вардара у јужној Македонији на железничку станицу Топчин да ухватим воз који иде од Солуна за Београд. Изненади ме кад на станици угледах једног средовечног Босанца са булом. То није правац у коме се они сада крећу; они иду обрнуто од Београда ка Солуну. Чим сам га српски ословио, он се за мене привезао. То је збиља мухаџир који се враћа у Босну. Иселио се са женом и четворо деце пре двадесет година, и био је имућан. Деца му умирала и зато је мењао места по јужној Македонији. Напослетку је остао без деце и без игде ичега. (…) Тај зна да су Турци, прави Турци, нешто сасвим друго но што је он и да он с њима нема ништа друго заједничко, осим вере. Њему је сада јасно да смо му ми ближи но Османлије. Овај пропали човек враћа се у Босну да тамо само умре,… Кад сам му напоменуо да другима у Босни говори да се не селе и да им несрећу на себи докаже, он се само ударао по глави и викао: тврде босанске главе неће послушати; и мени је говорено, па нисам веровао».[6]

ЗАТИРАЊА  ОСЕЋАЊА СРПСТВА КОД БХ МУСЛИМАНА

Нешто даље Цвијић о националној припадности босанско-херцеговачких муслимана пише: «Као што је познато, босански мухамеданци су Срби, знатним делом српско племство, које је променило веру (…) и изгубило народну свест.»[7] Описујући ове људе Цвијић констатује: «Отпавши од вере и од српске народне свести, ови мухамеданци су тежили да се покажу достојни нове вере и нових положаја и стављали су се у све већу супротност према својим сународицима, који су остали у старој вери. Последње су чинили због оног стида, који се јако јавља код свих ренегата и изазима тежњу да се тобож удаље од свог корена и да затру везе и осећања, која су их за њега везивала. Тако су се код многих развиле особине осионости, разметљивости и лажног турцизма».[8]

За Цвијића решење босанско-херцеговачким муслимана није у томе да се улију у турску народност или да граде неку посебну, већ да се врате својој народности.[9]

Такође у свом чувеном делу «Антропогеографски и етнографски списи», Цвијић разматра и питање босанско-херцеговачких муслимана, њихову склоност градском животу, али и констатује да су муслимани у БиХ исламизирани Срби.[10]

У делу «Балканско полуострво» Цвијић пише: «Познато је, да мухамеданских Срба динарског карактера има од Саве кроз Босну, Херцеговину и негдашњи новопазарски санџак до Митровице на Косову».[11] Даље Цвијић износи податке када су ови Срби примили ислам: «Већина је помухамедањена крајем 15. и у току 16. века. Већ је 1530. године Бенедикт Курипешић забележио, да становништво у Босни чине поисламљени Срби. Међутим, у крајевима сјеничком, рожајском, новопазарском и бјелопољском има ‘Турака’ (мухамеданских Срба), који су примили ислам тек од 17, кашто у 18. или 19. веку».[12]Динарске муслимане Цвијић убраја у најстарије српско становништво. Када се зна да ове податке Цвијић није измислио него да их је добио на терену, тј. да су сами анкетирани људи изнели сећања о томе Цвијићевим сарадницима или њему лично, а да има и аутора исламске вероисповести који су дошли до истих података, онда не чуди што тврдње савремених босанско-херцеговачких квази-научника или политичара о пореклу «бошњака» немају фус-ноте, већ само ставове и жеље како би они желели да људи мисле од кога воде порекло данашњи босанско-херцеговачки муслимани.[13]

ПОИСЛАМЉЕНИ ДИНАРЦИ ЗНАЈУ И СЛАВУ КОЈУ СУ СЛАВИЛИ ДОК СУ БИЛИ ХРИШЋАНИ

Своје ставове о пореклу босанско-херцеговачким муслимана Цвијић заснива и на социолошким чињеницама лично доживљеним или забалежених од својих сарадника. «Можда ниједна вера не мења тако дубоко целокупан живот и карактер неког народа као ислам. То се види на свима мухамеданским народима од Кине и Индије до северне босанске границе. Чак је и код ових сувише поноситих Динараца ислам олабавио везе засноване на српској крви и језику. Али ипак није могао уништити најглавније динарске особине. Српски језик се потпуно сачувао, а племство је нарочито сачувало успомене о свом словенском пореклу. Презимена се свршавају на -ић као и већина српских презимена. Поисламљено динарско племство чува још више, уколико је то могућно, успомене о својим прецима него остали Динарци. Указује им особито поштовање и није заборавило своје хришћанске претке. По предањима својих предака неки поисламљени Динарци знају и славу коју су славили док су били хришћани. Мухамеданско «братство» Мркојевићи, у околини Бара, сачувало је хришћански обичај ношења крста (литије) око села за време Духова. Друго једно муслиманско братство из истог краја, Вучедабићи, слави као ‘славу’ Св. Арханђела. Ове су успомене особито живе код мухамеданаца источно од Неретве. Врло су интересантни они родови који су се, исељавајући се, одвојили од рашких и црногорских племена и примили ислам у току последњих векова. Иако муслимани они сматрају да и даље припaдају томе или томе хришћанском племену.»[14] Због тога Цвијић закључује «Иако је ислам ове динарске муслимане знатно преиначио, није још утро трагове етничког сродства који их везују за хришћане».[15] Цвијић посебно наглашава да је идеја «к-смет-а», вера у судбину понајвише изменила душу поисламљених Срба. «Али је несумњиво», пише Цвијић, «да ниједно мухамеданско учење није оставило дубљи утисак на динарске мухамеданце од вере у судбину, ‘к’смет’, по којој су све људске радње и догађаји у животу напред Богом одређени.»[16]

БРИСАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ И УСПОСТАВЉАЊЕ ВЕРСКОГ ИДЕНТИТЕТА

Цвијић се посебно бави мумамеданском властелом, за коју констатује да је примањем ислама и прихватањем турских смерова освајача, ова властела постала још више осиона и бесна. «Као што нису имали народних осећања, тако их није ништа тајно везивало ни за Турке. Они су једино знали за верско осећање и за идеју да они чине виши друштвени ред».[17]

Проучавајући босанско-херцеговачке муслимане Цвијић је обратио пажњу и на неке њихове особине и вредности. Тако констатује да су гостољубиви «лакоумно љубазни», великодушни, желе да им се ласка и указује поштовање. Интересују се више за верске и материјалне ствари, него за интелектуална питања. Такође, Цвијић запажа јаснију склоност муслимана него хришћана, за дисциплину, за послушност, па чак и за потчињеност.[18] Оно што босанско-херцеговачки муслимани нису волели то је да их њихови сродници који су остали верни старој вери подсећају на њихову прошлост.[19] Ово је дошло до изражаја, наводи Цвијић, посебно од краја 15. века када су услед прилика у БиХ уследили устанци, буне и ратови, а динарски муслимани су због тога постајали још већи непријатељи православнима. «Срби су својим држањем и у својим песмама и причањима показивали, да праве разлику између ренегата и правих Турака. Пребацивали су својим муслиманима, да сами у дну душе мисле: ‘Ми нијесмо ни Срби ни Турци, нисмо вода нисмо вино право, но некакве грдне потурице‘.»[20] Ово је појачавало узајамно презирање.

КОРЕНИ НЕУРАВНОТЕЖЕНОСТИ МУСЛИМАНА У БиХ

Из овог сукоба, немирног духа и гриже савести рађала се, како каже Цвијић, неуравнотеженост мухамеданаца у БиХ. «Само су најплеменитији могли у прошлости помирити са исламом своје српско порекло и покоравати се, свесно или не, националним тежњама. Српски су мухамеданци имали великог утицаја на диван, и факат да је у 16. и 17. веку српски језик постао званични језик султанове канцеларије… Они су заузимали врло знатне положаје у турској администрацији, нарочито у војсци, у јаничарским трупама. Неки од везира су били поисламљени Срби. Један од најпознатијих, Мехмед Соколовић, обновио је 1557. године српску патријаршију… Ниједна установа и никакав утицај за турскога доба нису више допринели да се развије и ојача национална српска свест него што је то учинила Пећка патријаршија, коју је обновио поисламљени Србин. Најзад, било је валија и мутесарифа у турској царевини, родом из Босне, који су штитили, нарочито у најскоријој прошлости, српску и бугарску рају и одржавали тајне везе са српском владом».[21]

Данас се ова научна сазнања и запажања Јована Цвијића од стране једног дела босанско-херцеговачке интелигенције потпуно занемарују, а други покушавају да докажу да је Цвијић све то измислио. На срећу постоје и бројни страни аутори који су по питању етничког порекла босанско-херцеговачким муслимана потпуно сагласни са Цвијићем. Наш познати истраживач, Лазо М. Костић, написао је студију «Наука утврђује народност б-х муслимана» где је набројао писце који босанско-херцеговачке муслимане изрично признају Србима (већина), али и оне који то чине имплицитно. Такве ауторе је нашао међу Немцима, Французима, Русима, Чехословацима, Италијанима и босанско-херцеговачким фратрима.[22] Од немачких аутора ту су Леополд Ранке (касније фон Ранке), Јакоб Грим, Ј. К. Кол, Карл Браун, А. Лајст, Ото Тајнсберг Ф. фон Штајн… Због тога Костић закључује: «Па ипак је наука немачка, у коју убрајамо и аустријску, остала скоро унисоно на гледишту да су бх муслимани Срби».[23]

СТРАНИ НАУЧНИЦИ О ПОРЕКЛУ МУСЛИМАНА ИЗ БиХ

Француски писци XIX и XX века били су истог мишљења. Костић наводи, Ами Буеа, најпризнатијег познаваоца европске Турске XIX века, затим Сипријана Робера и Шарла Иритара, академика Таљандијеа и Бартолемија Силвестра Кунибера. Француски писци из XX века који су такође тврдили да су босанско-херцеговачки муслимани етнички Срби су бројни. Костић наводи, Шарла Дила, историчара, затим, Андре Бара[24] Ренеа Пинона, Анатола Лероу – Болие, Виктора Берару, Ернста Денија, Луј Лежеа, Жоржа Ј. Дева, Гастона Гравјеа и Пјера Маржа.[25]

Од руских научника Костић наводи, Пјотра Ивановича Преисса, А. Старчевског, Александра Феодоровича Гиљфердинга[26], Аполона Александровича Мајкова и Тимофеја Димитријевича Флоринског.

Слично виђење националног питања босанско-херцеговачких муслимана имао је и Шукрија Куртовић, који је 1914. године разматрао ово питање и уочио да босанско-херцеговачки муслимани имају две опције «Једна је од њих, да ми муслимани у Босни и Херцеговини постанемо посебна самостлана група, муслиманска и да водимо само муслиманску политику и борбу.

Други је, да одбацимо вјерско дијељење и вјерску борбу и да у заједници са осталим суграђанима других вјера водимо националну борбу».[27] На истом је таласу и Едхем Булбуловић који је 1933. године заговарао интеграцију босанско-херцеговачких муслимана у српску нацију, уз очување ислама. Булбуловић пише, «Ја сматрам да су муслимани Босне и Херцеговине по својој ћуди и менталитету Срби»,[28] а нешто даље додаје: «Кад је ријеч о националном јединству муслимана и православних, то не треба доводити у везу са духовно-црквеним јединством као прешироким појмом, који идентификује српство са православљем искључујући ислам. Вјера је претежно индивидуални, а нација претежно социјални појам. Мјешајући те појмове не треба изазвати забуну међу расном али на вјере подјељеном браћом».[29]

Закључак

Иако, дакле, наука по питању етничког порекла босанско-херцеговачких муслимана даје јасан одговор да су то етнички Срби у пракси се догађа незапамћено извртање и лажирање. На челу овог процеса стоји део псеудо-интелигенције из реда босанско-херцеговачких муслимана, потпомогнут ставовима и понашањем (дела) Исламске верске заједнице БиХ. Овоме треба додати и потпуно пасиван однос већинског дела (православних) Срба, који овом питању не посвећују адекватну пажњу.[30]  Симбиоза наведених пракси доводи до једног стања за које је мало рећи да је извор конфликта.

Наша анализа научног рада Јована Цвијића о босанско-херцеговачким муслиманима, дакле, показује следеће:

• Да су босанско-херцеговачки муслимани етнички Срби,
• Да је на делу лажирање и фалсификовање етничког порекла босанско-херцеговачких муслимана, нарочито од дела квази-интелигенције која су потпомогута делом и од тзв. међународне заједнице,[31] као и једним делом од Исламске верске заједнице БиХ.
• Фалсификовањем и лажирањем, жели се створити утисак да Срби нису аутохтон народ у БиХ, те да их се треба решити по моделу како је то пројектовала Римокатоличка црква у Хрватској, а Хрвати спровели у дело.
• Овим се стварају идеолошке претпоставке за геноцид над босанско-херцеговачким Србима и њиховим протеривањем из БиХ.
• Писања о српским научницима као инспираторима «геноцида» над босанско-херцеговачким муслиманима смишљено је ради њиховог криминализовања и омаловажавања, како би се њихови научни резултати о етничком пореклу босанско-херцеговачких муслимана поништили. При томе се потпуно превиђа и ћути да су српски научници следили токове европске науке и да се њихови научни резултати не сукобљавају са резултатима европских колега.
• «Проклество муслимана» трајаће све док сами босанско-херцеговачки муслимани буду толерисали своје псеудо-интелектулаце и истрајавали на политици етничке и политичке различитости од Срба.
• Овим својим ставовима биће узрок и туђе (свесрпске) несреће,[32] као и извор сталне нестабилности на Балкану.
• Због тога, не дирајући веру босанско-херцеговачких муслимана, остали Срби треба да помогну и пораде на националном уједињењу са поисламљеним Србима. Ради скидања «проклетства» и, наравно, ради мира.[33]

Све ово српским научницима (свих вера) ставља у задатак да следе упутства историчара Славенка Терзића да «Озбиљни народи који умеју да негују историјску свест и свест о свом идентитету увек су се борили да васпоставе оно што им је силом и неправдом одузето». [34]

[1] Јован Цвијић, Говори и чланци, Сабрана дела, САНУ, Књижевне новине, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987, стр. 76.

[2] Јован Цвијић, О исељавању босанских мухамеданаца, Књижевни гласник, 16. 6. 1910, стр. 199. Упор. A. Benac/D. Sergejevski/Đ. Mazalić, Kulturna istorija Bosne i Hercegovine, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1955.

[3] Јован Цвијић, нав. дело, стр. 199.

[4] Исто, стр. 204.

[5] Исто, 200. Упор. Дарко Танасковић, Османизам јуче и данас, Историјски записи, бр. 3 – 4, Подгорица 2000. стр. 49 – 64.

[6] Исто, стр. 201.

[7] Исто, стр. 202.

[8] Исто. Упор. Митар Миљановић, Исламизација као бит турске владавине у Босни и Херцеговини, Религија, Шабац, бр. 2, 2003, стр. 221.

[9] Исто, 204.

[10] Јован Цвиић, Антропогеографски и етнографски списи, Сабрана дела, Београд, 1987, стр. 214.

[11] Јован Цвијић, Балканско полуострво, Београд, 1987, стр. 379.

[12] Исто.

[13] Такав је случај и са књигом Nijaza Durakovića, Prokletstvo muslimana, Hargo-graf, Tuzla, 1998. која је имала пет издања, а у којој за кључне тврдње нема ослонца у историјским изворима и литератури. Ево неких карактеристичних тврдњи (које заступају и у оквиру ИВЗ, али и неки световни интелектуалци). «Име Бошњак је повијесно име босанскохерцеговачких, црногорских, санџачких и осталих муслимана расутих на простору бивше Југославије, као и муслимана који су емигрирали у Турску у више исељеничких валова,…» «Бошњаци су непобитно изворни славенски етнос који је стољећима конституирао свијест о својој посебности, привржен исламу, а свјестан своје традиције, културе, специфичности свога језика, своје завичајности и културно-цивилизацијске особености». Затим, «Освајањем Босне од стране Османлија који са собом доносе супериорнију цивилизацију и културу, модернију државу и војну организацију, боље уређен и ефикаснији феудални систем,…» На срећу, ови ставови немају упоришта у науци, а када ће Дураковић и њему слични то признати, и да ли ће уопште икада бити кадри то урадити, ствар је времена. Насупрот Дураковићу, Цвијић сматра да босанско-херцеговачка властела није неговала напредну цивилизацију него затуцаност и незнање. Нав. дело, стр. 382-382).

[14] Исто, стр. 380.

[15] Исто. Цвијић се у истој студији пита у ком је смислу измењена душа муслиманских Динараца? «Поуздано је, да су они убеђени да су га (Коран) боље схватили и од Османлија или ‘Туркуша’, како их зову, желећи тиме да покажу, да ‘Туркуше’ нису прави мухамеданци. Ови су ‘Бошњаци’ сматрали себе за најбоље мухамеданце, сматрали су, да су бољи мухамеданци од Османлија, бољи од паше и везира; често су уображавали да су бољи мухамеданци и од самога султана, њихове калифе, наследника Мухамедова. Ово се уверење нарочито испољило у првим десетинама 19. века, када су султани у Европској Турској хтели увести реформе по европском начину. За време буна 1831. године мухамедански побуњеници су натерали травничког везира, да скине своју нову униформу a la franca, и, као да је повредио Мухамедову веру, нагнали су га, да се по муслиманским прописима опере и да очита молитву, да би се очистио од хришћанског ‘ђаурског’, духа.». Ј. Цвијић, нав. дело, стр. 380.

[16] Исто.

[17] Исто, стр. 382. Данас део босанско-херцеговачке муслиманске интелигенције сматра да им је брањено да се изјашњавају као «Бошњаци», од Срба, Хрвата, Аустро-Угарске, комуниста итд. Међутим, овај податак Цвијића, који није само његова констатација већ универзална констатација свих европских истраживача ислама говори да је национализовање муслимана било касно управо због учења исламске вере да нација није важна. Dominik Surdel Islam, Plato/XX vek, Beograd, 1998. Такође, ако консултујемо цењену студију Osmana Nuri Hadžića, Muhammed a. s. i kuran, Osvrt na historiju islamske kulture, III izdanje, Starješinstvo IZ BiH, Hrvatske i Slovenije, Zagreb, 1986. запазићемо да Хаџић не посвећује ни редак националном питању. Такође о националном питању се не може ништа наћи ни у значајном и популарном делу Mustafa Spahić, Učenje islama, Vrijeme. Zemica, 2002. као ни у заиста одличној студији Enesa Karića, Tumačenje kur’ana i ideologije XX stoljeća, Bemust, Sarajevo, 2002.

[18] Исто, стр. 382.

[19] Исто, стр. 385. Избегавање учења историје и, уопште, проучавања ове науке често је код босанско-херцеговачких муслимана. И када се то ради избегавају да изучавају предтурски период у БиХ.

[20] Исто, 386. Упор. Влатко Богићевић, Босна и Херцеговина српске су земље по крви и по језику, Бели анђео, Шабац, 2002. Паскал Младеновић Зелињац, Историја Босне и Херцеговине до пада краљевства 1463, Слободна књига, Београд, 2002. Светислав Давидивић, Српска православна црква у Босни и Херцеговини (од 960. до 1939), Бели анђео, 2002.

[21] Исто, стр. 386. Цвијић наводи и конкретан податак из 1900. године за време његовог боравка у Косовској Митровици где је срео турског официра, Сали-пашу, родом из Тузле који му је рекао да је «од наше крви», да је мутесериф у Пећи, где штити «наше манастире». Цвијић наводи и нешто касније стечена сазнања. «Доцније, имајући више поверења, отворено сам разговарао са многим турским мухамеданским официрима, који су били родом из бившег новопазарског санџака или из Босне. Код свих сам наилазио на исте осећаје као код Сали-паше. Они су успешно штитили православно становништво на Косову и у Санџаку. Многи од њих били су готови да ступе у српску војску. Познавали су у главним цртама нашу народну историју и били су потпуно свесни тога да су поисламљени Срби. Нав. дело, стр. 387.

[22] Лазо М. Костић, Наука утврђује народност б-х муслимана, Добрица књига, Нови Сад, 2000, стр. 9 – 56.

[23] Исто, стр. 17.

[24] Види, Андре Бар, Свети Сава, слава и гусле, Бели анђео, Шабац, 2003. Петар Н. Гаковић, Босна вилајет, Чигоја штампа, Београд, 2000.

[25] И поред ових чињеница Ел – Калем, издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у БиХ објављује памфлет Mehmedalije Bojića, Uzroci genocida u Bosni, Sarajevo, 2001. где се, између осталог, тврди да у средњовековној Босни – између ријека Дрине и Уне – није било православних већ да су се они почели досељавати у другој половини XV i XVI стољећа, тј. да су на територији БиХ постојали само данашњи «Бошњаци», док су Срби неаухтотон народ које треба вратити одакле су и дошли. Ово је призивање новог геноцида над Србима, односно опонашање хрватске политике. Овај официр ЈНА потпуно негира досадашња истраживања из историје и социологије Балкана, на његову жалост не позива се на изворе, а и тамо где се позива то чини на погрешан начин, пошто се ослања на доказане фалсификаторе прошлости БиХ, као што је Домик Мандић. Није неважна ни чињеница да ова књига нема рецензената. Пошто је иза ове књиге стала ИВЗ БиХ, није неважно нагласити да постоји нешто превртљиво у тврдњама које стижу из ове верске заједнице. Толико да се новинар Гласа српске , 28. 2. 2003, стр. 5 запитао да ли поглавар ИВЗ БиХ реис Мустафа Церић доподне говори једно, а поподне друго. Исто се може закључити и по националном питању босанско-херцеговачких муслимана.

[26] Костић напомиње да су његова гледишта до окупације БиХ европски научници прихватали као најмеродавнија. (Стр. 35.)

[27] Šukrija Kurtović, O nacionalizovanju muslimana, u zborniku, Bošnjaci i moderna, priredio Šaćir Filandra, «Bosanski kulturni centar», Sarajevo, 1996, str. 282.

[28] Edhem Bulbulović, Nacionalizam i muslimani, u zborniku, Bošnjaci i moderna, str. 279.

[29] Исто, стр. 280.

[30] Хајрудин Касамовић из Пријепоља је 1993. године прешао у православље и с правом констатује да га највише боли «што православци окрећу главу од Срба друге вере.» Види, Мир Мујиног сина – Стојана, Вечерње новости, 31. 12 2003, 1 и 2. 1. 2004, стр. 9.Упор. Зоран Милошевић, Трагање босанско-херцеговачких муслимана за националним идентитетом, Српска вила, Бијељина, бр. 18, 2003. стр. 111 – 122.

[31] Један од таквих је Педи Ешдаун, високи представник међународне заједнице у БиХ. Види, Мора од Алијиног сна, Глас српске, 2. и 4. јануар, 2004, док је на Косову и Метохији, Србији и Црној Гори то дело западних (не)владиних организација,  УНМИКА и ИВЗ који приморавају муслимане на Косову и Метохији да се називају Бошњацима. Види, Епископ Лука, Балкан на путу у заједнички живот, Видослов, Требиње, бр. 25, 2001,стр. 106.

[32] Види, Василије Крестић, О интеграцији и дезинтеграцији српског народа, у зборнику,Српско питање данас, Београд, 1995, стр. 40 – 49.

[33] Глобално разматрање положаја муслимана у Западној Европи, види код, Marko Osolnik, Muslimani v zahodni evropi med integracijo in getoizacijo, Teorija in praksa, Ljubljana, št. 1, 3003, str. 696 – 705.

[34] У интервјуу Српским новинама Огледало, 17. 12. 2003, стр. 7

Балканска геополитика