С потпуно измишљеном биографијом, генерал Јован Милановић је почетком 1995. године отишао у Брисел са званичним звањем – министар саветник, а заправо као врхунски војни обавештајац са јединим циљем да провали све тајне НАТО-а.

– У биографији је стајало да долазим из Дирекције за НАТО и Оебс при Министарству спољних послова и да важим за дипломату од каријере који је у овом ресору од завршетка Факултета политичких наука. Наравно, писало је да сам претходно радио и у другим структурама СМИП-а, али и да “због природе посла познајем природу структуре војске”.

И ова опаска је убачена само зато да ме у НАТО не би посматрали испод ока, јер свако у министарству спољних послова заиста има и дипломате које се баве овим активностима. Уосталом, да моја мисија није разотривена, ви никада не бисте сазнали ни за мене, нити би НАТО знао шта му се догађало – прича наш саговорник и додаје да је своју обавештајну мрежу градио полако и стрпљиво трудећи се да не буде предмет ничије сумње, али и да оправда поверење Врховног савета одбране и Генералштаба.

– Само те 1998. године, Генералштабу и државном врху сам послао око 1.100 страница извештаја, од чега око 800 од маја до октобра. Сваки је носио заглавље “Припрема агресије НАТО на СРЈ”, а последњи извештај који сам послао пре него што сам разоткривен, носио је наслов “Интервенција избегнута, опасност још траје” – каже скромно овај генерал и открива да је контакте остваривао на најразличитије начине, увек се ослањајући на старо правило обавештајног посла – свака информација мора да се потврди из најмање три извора. Тако је и сазнао да је планирамо да СР Југославија буде бомбардована много пре него што би ико помислио.

Лукавством до врбовања

– Да бисте некога заврбовали потребно је много лукавости, али ја сам успевао да дођем до људи који су суштински осећали каква се огромна неправда надвила над мојом земљом. Ти контакти се стварају на званичним пријемима и коктелима, али и на разноразним трибинама. Тамо заправо нико и не долази да би слушао предавање, већ или да би видео ко је дошао или да би упознао особу коју је раније маркирао – открива Милановић.

– Већ почетком 1998. године било је јасно да се нешто опасно кува кад је реч о судбини Југославије. Један од првих доказа за то је информација коју сам добио да је команда НАТО-а израдила такозвану командно-штабну игру у којој је СРЈ представљена као мета.

[quote]

Славље у празном стану

Милановић је у чин генерала званично произведен 16. јуна 1998. године. Међутим, о томе су знали само он, Слободан Милошевић, Момчило Перишић и шеф Кадровске службе Генералштаба.
– Телефоном ми је кратко речено: “Закитио си се” и у том тренутку ја сам био и најсрећнији, али и најнесрећнији човек на свету. Добити генералске чинове је сан сваког официра, а спопала ме је огромна туга зато што о томе нисам смео да обавестим чак ни своју породицу. Насуо сам две чашице пића. Једну бацио са стола, другу испио наискап и загледао се кроз затворени прозор – сећа се овај генерал.

[/quote]

Генерал Милановић не жели да открива сарадника који је из штаба НАТО-а украо два елабората ове “игре”, али у две књиге од по 500 страница разрађени су сви могући сценарији агресије.
– Обе “игрице” су и фактички, почетком 1998. године, проигране на простору Португала и Шпаније и у садејству једног дела НАТО команде. Прва, под ознаком Криза Југ, подразумевала је напад из ваздуха уз употребу око 100 разних борбених летилица. Тај сценарио је подразумевао нападе с Јадрана, северног дела Албаније и Македоније, а затим и употребу копнених снага на чијем моделу је касније и урађен план стварне агресије на СРЈ – наводи Милановић.
Други сценарио, по његовим речима, много је занимљивији и носио је службени назив Криза север.
– Стратези НАТО су предвидели и најрадикалнији могући сценарио да се приликом напада на Југославију у њену одбрану укључи Русија. Ова стратегија је предвиђала тачан начин реаговања и отварања фронта, на простору Централне и Источне Европе, који би их зауставио, а затим и неутралисао – истиче Милановић који је ова документа доставио Генералштабу тако што их је у актн ташни превезао својим аутомобилом када је ишао на “одмор” у Србију.
– Ове ратне игре су биле довољан знак да се нешто у врху НАТО-а озбиљно кува. Али, ја сам прве, проверене податке да се припрема бомбардовање Југославије сазнао 25. или 26. маја 1998. године, пар дана пре самита НАТО-а у Бијарицу када су то и озваничили. Међутим, тада сам и установио да је САД многе ствари планира и радила мимо договора са челницима НАТО. Уосталом, првих дана агресије пронађена је неексплодирана глава ракете томахавк на којој је циљ напада био меморисан годину дана раније.
Милановић је затим сазнао и да ће одлука о припреми агресије бити донета 25. маја на самиту НАТОа- у Португалу.
– Веровали или не, та одлука је донета током вечере. На срећу, имао сам своју “везу” која ми је детаљно описала овај састанак и суштину сукоба унутар чланица зато што су Немци, Французи и Шпанци од почетка били против. Тако сам ваљда и успео и да остварим контакт са мајором Бинелом који ми је доставио комплетан план те акције. Бинел је у оном професионалном смислу, био круна мог обавештајног рада.