Јована Глигоријевић: Да ли Вучић презире Србију – шта стоји иза премијеровог кукања да је ово земља никаква, а грађани лењи и неразумни?

Опет смо јуче одслушали конференцију за новинаре председника Владе Србије Александра Вучића. Тема је била Хашки трибунал и пресуде Војиславу Шешељу. Тема нова, али сценарио стари: Вучић изађе, петнаест минута прича о новим успесима Србије на плану услова које пред нас стављају ММФ, Светска банка и остали фактори, надовеже на то процват који нам предстоји, одмантра пар реченица о ономе што је најављено као тема и онда крећу новинарска питања.

Што се тиче питања новинара, ето једне критике владе која је уродила плодом: више нису баш толико наручена и све их је више смислених, проистеклих из онога што је премијер претходно рекао.

О Вучићевим наступима у јавности готово је све речено: тај је већ четири године у свакодневној кампањи, никад не одговара оно што га се пита него прича оно што он мисли да је битно, све критике схвата лично, као напад на себе, породицу и Србију. Но, један је мотив премијерових наступа одувек присутан, а није га се озбиљно дотакао нико. Александар Вучић се упљува у јавности да докаже своју безграничну љубав према Србији. Рече једном да му осмех на лицу заигра само кад о тој Србији и њеном напретку мисли и говори.

Ипак, коментаришући оне који га критикују, премијер је само јуче бар пет пута изговорио: „Али шта ћете, таква је Србија” и „То вам је Србија.” Сетимо се и како је пре готово четири године бубнуо да даноноћно ради у интересу Србије и да зна „како ће скончати”. Па како нам је више пута држао предавања о томе како Србија не воли своје реформаторе, те како је сваки од оних који је ову земљу хтео да реформише прошао…

Имао је честити премијер испаде и о грађанима Србије. Нико неће да ради, а сви хоће да живе боље, па он ради даноноћно, иде кући само да се плакне и промени гаће, те што првог јануара у згради владе седе само он и портир, и уопште, ако је судећи по њему, грађани ове земље су тешке ленштине и „ладолежи” који много воле џаба леба.

Па добро, кад је та Србија таква никаква, кад су јој грађани такви лезилебовићи, коју то Србију воли Александар Вучић? Па, изгледа, неку имагинарну. Да се разумемо: сваки грађанин ове земље волео би да она буде економски стабилна, да је незапосленост нула одсто и да сваки грађанин живи живот достојан човека. Ни по чему се ту премијер не издваја од нас осталих. Издваја се по томе што мисли да је бољи од остатка овог друштва и да му то даје за право да се издире, дере, грди и показује отворени презир према овом друштву, оваквом какво је.

Хтео би, дакле, Вучић неку имагинарну земљу која постоји само у његовој „визији” и неке друге грађане, а не ове који су га изабрали. То је кључна ствар коју он заборавља: баш та и таква, летаргична, уморна, слуђена Србија, њега је изабрала да данас буде ту где јесте. Али, ако му је стварно стало до демократије онолико колико се заклиње, морао би да зна: кад је дошао на место премијера, дошао је да служи грађанима ове земље јер га они плаћају. Власт, међутим, Вучић није тако схватио; његово је разумевање такво да он стоји на некаквом пиједесталу са ког грди, пљује, и, опростите на метафори, врши малу нужду по главама грађана Србије.

Александар Вучић не воли Србију. Није је волео ни ономад кад је стајао раме уз раме са Војиславом Шешељем и спроводио политику за коју јуче рече да је штетна по Србију, као да ми то нисмо знали још првог дана кад су се појавили на политичкој сцени. Не воли је ни данас кад се возика по унутрашњости и кречи клозете, дерњајући се успут како смо никакви, неразумни, како не желимо напред, не схватамо колико се жртвује за нас, нећемо да радимо…

Пет пута је јуче Вучић изговорио да је Србија таква и таква у негативном контексту. И то само јуче, док претходне испаде ове врсте није могуће ни пребројати. То је, драги грађани, појава знана као – аутошовинизам, отворени презир према Србији оваквој каква јесте и њеним грађанима таквима какви су. Сви они који су се искрено залагали за модерну, демократску, европеизовану Србију, баш од тог Вучића и његове екипе деценијама су оптуживани да су „србомрсци” и аутошовинисти. Онда је Вучић „пресвукао” идеологију и, заправо, почео да испољава симптоме које је погрешно приписивао другима.

И шта сада, да се сви лепо одселимо, кренемо у неку нову велику сеобу, а Вучићу направимо места за неки нормалан, вредан, прогресу наклоњен и за жртвовање спреман народ? Или, ипак, да као грађани захтевамо поштовање које заслужујемо од оних које легитимно изаберемо на изборима? Одговор на ова питања свако мора да нађе сам за себе. И да га јасно искаже 24. априла.

Време