* Без икаквог зазора и опреза се улази у намере и мотиве непожељних јавних иступа, чиме се они аутоматски негирају и дисквалификују. Шта више и – криминализују. И то све у истом појму – мржња. А то онда „ослобађа“ онога ко је ту ознаку употребио од било какве одговорне полемике и изношења противаргумената
* Један од лидера опозиције – Драган Ђилас – рекао је да Србија има „лажни парламент“ који је изабран на „лажним изборима“ и који је изабрао „лажну владу“. У набрајању шта је све лажно у Србији, заборавио је или изоставио још једну важну и лажну ствар – лажну опозицију
* Ово што се сада у Србији зове опозиција представља остатке једне политичке опције која је за деценију и нешто више владавине ојадила земљу у готово сваком погледу – економском, политичком, моралном… Истина, народ је мало предахнуо од силног притиска Запада који се у виду елементарне непогоде обрушио на Србе и Србију, али се врло брзо испоставило да мета тог погрома није била претходна власт него управо сама српска држава и народ
* Није спорно да ЕУ и САД (с новим председником и старом политиком) могу да утичу на нашу судбину и да за то имају механизме – од економских до политичких. Не верујемо овај пут – и војних… А није њима до наше владавине права и демократије, него до – признања Косова*
* Са Бајденом могу да појачају кампању већ испробане сатанизације Срба и Србије. Могу да укину инвестиције. Могу да утичу на исход будућих не тако далеких избора. А ако им се баш жури, могу да организују „обојену револуцију“ , по принципу сјаши Курта да узјаше Мурта, а онда склони Мурту да се врати Курта…
__________________________________________________________
Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ
АКО бисте се питали које се речи највише пута изговарају у политичком жаргону, сигурно бисте међу неколико најфреквентнијих уврстили реч мржња. А тај појам заправо уопште није политички него је из неке друге сфере – психологије, социјалне патологије, из сфере међуљудских односа.
Додуше, једно време су га користили творци тзв. језика политичке коректности у омиљеној синтагми говор мржње. Е, из разлога те „политичке коректности“ говорило се о НАТО „ваздушној кампањи“, евентуално о „интервенцији“, да не помињемо саркастичну синтагму „милосрдни анђео“.
Избегавао се чак и најтачнији и најједноставнији појам бомбардовање, а ако би се неко усудио да дода и придев злочиначко, онда би од задужених цензора наше јавне реторике одмах стигла опомена да је реч о „говору мржње“.
У међувремену се, од пре неколико година, слободније и без сувишних обзира према нашим „пријатељима“ из НАТО, говори о бомбардовању, о агресији, о злочину и злочиначком чину, обележавају се датуми и годишњице те безумне „представе“ против Србије у извођењу најјаче војне машинерије у историји човечанства.
Не, не ради се овде о тој врсти употребе појма мржња. Реч је о (унутрашње) политичкој употреби, која је постала до те мере предимензионирана да је постала нека врста замене малтене за све појмове и аспекте политичког говора.
Највише је „страдала“ категорија коју смо раније звали – критика. Тај појам је такорећи нестао из јавне употребе. Замењен је – мржњом. Друго и друкчије мишљење се тако не само означава него и вреднује.
Не критикује неко зато што тако мисли, зато што има аргументе и боље предлоге, него зато што мрзи. Без икаквог зазора и опреза се улази у намере и мотиве непожељних јавних иступа, чиме се они аутоматски негирају и дисквалификују. Шта више и – криминализују. И то све у истом појму – мржња. А то онда „ослобађа“ онога ко је ту ознаку употребио од било какве одговорне полемике и изношења противаргумената, што би иначе били уобичајени манири и постулати демократског дијалога.
При томе се превиђа или игнорише чињеница да опозиција, по природи своје улоге – критикује власт и умањује па и негира њене резултате, ограничава њену тежњу ка апсолутизацији и спречава злоупотребу.
Када се та улога делегитимизује мржњом, онда се крајње сужава и њено право на постојање и испољавање. Јавност, наиме сазнаје за ставове опозиције не из медија, нарочито не из централних медија, него из интерпретација од стране представника власти. А јасно је каква може бити и каква је та интерпретација.
Још горе стоји ствар с институционалном критиком.
Док се опозициона иступања још и могу наћи по маргиналним и тзв. опозиционим медијима, чија је уређивачка политика често натопљена аутошовинизмом, па тако и свака критика добија тај одсјај и призвук, институције су, рекло би се, још затвореније и одбојније за критичку јавну реч. И то почев од најважније и највише – од парламента.
Често ћете, на пример, чути да је садашњи парламент једнопартијски, да је то други главни одбор владајуће странке, да у њему нема опозиције и нема дијалога. А управо је парламент, односно требало би да буде, „сигурна кућа“ демократије. А ево – није.
Један од лидера опозиције – Ђилас – чак каже да је то „лажни парламент“ који је изабран на „лажним изборима“ и који је изабрао „лажну владу“. Жалосно је и тешко признати – јер не ради се о некој тамо Тунгузији него о твојој земљи – али има ту, уз допуштена опозициона претеривања, и неке истине.
Ако је тако са базним, или кровним местом демократске пирамиде, како је с осталим институцијама и институционалном демократијом у целини?
По логици ствари – још лошије. Да се не враћамо на изборе који су, уз једнопартијску предизборну кампању и уз бојкот једног дела опозиције, дали исход који данас имамо.
Деградирање парламента и парламентаризма није настало одједном: и читав претходни мандат Скупштине је протекао у „увежбавању“ ограничавања и сужавања парламентарног дијалога, све до његовог укидања изласком, неко ће рећи и истеривањем, опозиције из парламента. При томе су коришћене свакојаке знане и незнане технике, од непрестаног прекидања говорника, до одузимања речи, дисциплиновања и кажњавања искључивањем са седница; од волунтаристичких оцена председнице и других председавајућих кад је дијалог о некој „врућој“ теми завршен, ко има а ко нема право на реплику, ко говори о теми на дневном реду а ко не, све до тога шта јесте а шта није „говор мржње“ и ко на то има право а ко нема.
Све те и бројне друге тактике и смицалице у председавању парламентом стварале су фрустрације и политичке тензије и у парламенту и у друштву, све до стварног генерирања поларизација и мржње.
Врхунац те какофоније састојао се у томе да су критике и оптужбе за тешке злоупотребе остајале без реакције надлежних државних институција и без икаквих исхода и разрешења. И тако смо, ево, добили шта смо добили – једно (полу)болесно стање у друштву, које је корона само медицински потенцирала и верификовала.
Уосталом, и сама власт је видела шта је добила па је покушала да читаву ствар ублажи одлагањем да се овакав парламент конституише, а нарочито једном волунтаристичком одлуком да се његов четворогодишњи мандат – преполови на двогодишњи! И трећи знак да са демократијом нешто није у реду и да о томе постоји извесна свест унутар власти је – увођење министарства за демократију, тј. за мањинска права и друштвени дијалог.
Од раније је познато да кад не знате како да решите неки проблем или не желите да га решите – формирате радну групу или комисију, може и анкетни одбор, а ево стигло се и до министарства.
Тошо Борковић: Уједињена опозиција
Министарка, која је иначе из редова Демократске странке, није, у једном недавном иступању, најјасније артикулисала улогу тог министарства и шта оно намерава да ради, али је тачно маркирала кључни проблем – политичку вољу, од које зависи хоће ли се, како и где потражити излаз из актуелне кризе демократије у Србији.
А кад се овде каже „политичка воља“, онда се зна, као што се одувек знало, на шта се и на кога се мисли…
У набрајању шта је све лажно у Србији, поменути Ђилас је заборавио или изоставио још једну важну и лажну ствар – лажну опозицију.
Ово што се сада у Србији зове опозиција представља остатке једне политичке опције која је за деценију и нешто више владавине ојадила земљу у готово сваком погледу – економском, политичком, моралном, и да не набрајамо. Истина, народ је мало предахнуо од силног притиска Запада који се у виду елементарне непогоде обрушио на Србе и Србију, али се врло брзо испоставило да мета тог погрома није била претходна власт него управо сама српска држава и народ, због свог слободарства и „непоћудности“.
Уместо да затраже извињење и опрост грехова од народа због пљачкашке приватизације и осталих штета које су начинили, претварајући Србију у политичку колонију и економску пустињу, ти остаци претходне власти су настојали да запреме читав опозициони простор, спречавајући настанак и долазак нових политичких снага.
У том затварању политичке сцене за нове демократске и патриотске политичке опције опозиција и власт као да су ушле у неку врсту симбиозе. Томе је на руку ишла и неспособност левице да се појави у иоле озбиљнијој улози на друштвеној сцени, захваћена синдромом слугерањства и са наметнутим комплексом кривице за велико зло које се сручило на Србију са Запада на крају прошлог века и миленијумима.
Несумњиво је, међутим, да је највећи проблем опозиције нејасан и неартикулисан однос према највећем проблему Србије – према Косову и Метохији.
Том тешком темом српска опозиција се бави само или превасходно у контексту критике власти, али недостаје иоле целовит и конзистентан поглед и јасна политичка платформа. То је само по себи више него нелогично и дисквалификује те политичке опције и странке за иоле озбиљнију улогу у политичком надметању пред српским гласачима.
Критика поступака власти према Космету, иако често оправдана, није, међутим довољна да надомести тај велики минус.
Власт, пак, на критике – да предаје једну по једну ингеренцију на северу Косова – одговара да су њени поступци изнуђени ранијим грешкама власти (садашње опозиције), пре свега измештањем тог питања из УН у ЕУ, као и погрешним наступом пред Међународни судом правде поводом самопроглашења косовске независности.
Једини „алат“ који је Србији преостао на терену међународног права је Резолуција СБ УН 1244 као међународна тапија на Космет, али га – да проблем буде већи – не помињу или једва помињу и власт и опозиција, као по неком прећутном договору. Сам тај проблем, пак, већ дуго клизи у истом правцу – уназад.
Постоји још читав низ ендемских бољки српске демократије, која је озбиљно инфицирана мржњом, или, како би рекао Фројд – нарцизмом малих разлика.
На пример, узајамно негирање и сатанизовање: опозиција се још од увођења вишестраначја у Србији није ослободила заблуде да се понаша као антипозиција, која наступа са становишта негације свега, чак и очигледних учинака власти – у изградњи инфраструктуре, запошљавању, балансирању на антагонизираној светској сцени итд. Власт, с друге стране, има нереалну и инфантилну потребу да буде обожавана уместо уважавана, да контролише сваки сегмент стварности укључујући и опозицију, ускраћујући јој, у супротном, право на јавно испољавање, а то ће рећи и на само постојање.
Најраширенији вид сатанизације опозиције, и обрнуто, врши се на терену корупције или народски речено – лоповлука.
Једни друге оптужују за пљачку народне или државне имовине, при чему власт губи из вида да има не само све механизме у рукама него и обавезу, као и обећање приликом доласка на власт, да ће се енергично ухватити у коштац с корупцијом.
На скали разлога за победу ДОС-а 2000, као и напредњака дванаест година касније, управо је то обећање – да ће ући у жесток обрачун с корупцијом. Међутим, то се уистину није догодило, скоро по оном правилу – кога не можеш (или не желиш) да победиш, придружи му се. Корупција већ дуго времена овде, уместо за процесуирање, служи за блаћење. Другим речима – за мржњу.
И све би то ишло у недоглед, до неког судњег дана, да се у целу ту нашу тужну причу није ових дана умешао фамозни страни фактор.
Фамозни – зато што је његово мешање овде произвело многа зла и невоље, па је сумња да је и овај пут тако, такорећи несумњива. Нема, кажу, отварања нових поглавља јер у Србији нема демократије и правне државе.
Јасно је свима да није њима толико до демократије и правне државе колико до нашег признања Косова, па није тешко претпоставити да нам следи нова серија притисака и препрека на нашем путу који „нема алтернативу“.
То да ЕУ и САД (с новим председником и старом политиком) могу да утичу на нашу судбину и да за то имају механизме – од економских до политичких, није спорно. Не верујемо овај пут – и војних.
Могу, на пример, да појачају кампању већ испробане сатанизације Срба и Србије. Могу да укину инвестиције. Могу да утичу на исход будућих не тако далеких избора. А ако им се баш жури, могу да организују „обојену револуцију“ , по принципу сјаши Курта да узјаше Мурта, а онда склони Мурту да се врати Курта… А све зарад правне државе, дијалога и демократије!
Као да нисмо могли то сами да унапредимо. Да сами променимо оно што нам смета и обезбедимо оно што нам треба. Једно је поларизација и мржња, друго правна држава и демократија – парламентарна и медијска, изборна и свакодневна.
Па да се онда још чвршће супротставимо ономе што нарушава наше националне и државне интересе. А они су угрожени, не треба ваљда и то доказивати.
Факти
