Јовица Станишић жалбом тражи ослобађање или казну знатно краћу од 12 година

ХАГ/БЕОГРАД– Одбрана бившег шефа Службе државне безбедности (СДБ) Србије Јовице Станишића најавила је данас да ће уложити жалбу на пресуду којом је хашки суд Станишића осудио на 12 година затвора због ратних злочина у БиХ.

Станишићев бранилац Вејн Џордаш оценио је, у најави жалбе, да је расправно веће погрешило у тумачењу чињеница и права и изрекло преоштру казну.

Заступник одбране затражио је да апелационо веће суда у Хагу поништи првостепену пресуду и утврди да Станишић није крив.

Алтернативно, по адвокату Џордашу, апелационо веће би требало да знатно смањи казну Станишићу.

Станишића (71) и његовог помоћника Франка Симатовића Френкија, суд је 30. јуна, после поновљеног суђења, прогласио кривим за помагање и подржавање прогона, убиства, депортације и присилног премештања Муслимана и Хрвата из Босанског Шамца, које су у априлу 1992. починиле Црвене беретке.

Другооптужени Симатовић (71) такође је осуђен на 12 година затвора.

Оптужби да су одговорни за бројне друге злочине у Републици Српској Крајини и још четири босанске општине, Станишић и Симатовић су првостепеном пресудом ослобођени. Бета

У данас објављеној најави жалбе, бранилац Џордаш тврди да је расправно веће погрешило када је утврдило да је Станишић пружио значајну помоћ почињењу злочина у Босанском Шамцу тиме што је прво организовао обуку Црвених беретки и шамачких Срба у кампу Пајзош код Илока, у Хрватској, а затим их упутио у Шамац, где су починили злочине.

По одбрани, првостепено веће није утврдило везу између обуке, спроведене у марту и априлу 1992., и злочина, укључујући убиство 16 Муслимана у селу Црквина, 7. маја те године.

Тим пре, истакао је бранилац, што су у истој пресуди судије утврдиле да ни Станишић ни Симатовић нису командовали јединицом у тренутку почињења злочина, нити је контролисали.

Јединица је, по пресуди, после доласка у Босански Шамац из Пајзоша била потчињена ЈНА.

Као грешку у пресуди, одбрана наводи и то што је ту чињеницу – да су починиоци били под командом ЈНА – расправно веће прогласило „небитном” за утврђивање да ли је Станишић пружио значајну помоћ почињењу злочина.

Насупрот томе, заступник одбране наведену чињеницу сматра „кључном” за утврђивање да ли је Станишић заиста пружио помоћ злочинцима.

Одбрана негира и да је Станишић био одговоран за организовање и спровођење обуке у Пајзошу и упућивање Црвених беретки у Шамац.

Судије су, како тврди бранилац Џордаш, погрешиле и што нису узеле у обзир да се у тим пословима „Станишићева одговорност разликовала од Симатовићеве”.

Обука у Пајзошу, ни слање јединице у Шамац, по наводима одбране, нису могле имати „значајан ефекат на целину злочина”.

Станишић улаже жалбу и на закључак из пресуде да је унапред „знао да својим деловањем помаже злочине”, као и да је био свестан намере починилаца.

Том закључку одбрана је супротставила други закључак из пресуде по којем ни Станишић, ни Симатовић нису били чланови удруженог злочиначког подухвата, нити су делили намеру учесника да се у Хрватској и БиХ почине злочини над несрбима.

Бранилац, за разлику од судија, тврди и да је питање Станишићевих сазнања о бројним другим злочинима у Хрватској и БиХ „мало битно или небитно” за утврђивање да ли је Станишић знао злочине у Шамцу или, претходно, намеру починилаца да их почине.

Станишић у жалби тврди и да је казна коју му је суд изрекао преоштра.

Као олакшавајуће околности, које судије нису узеле у обзир, одбрана наводи чињеницу да процес траје већ 18 година и да је Станишић озбиљно болестан.

Одбрана сматра и да судије нису дале довољно тежине Станишићевом доприносу ослобађању припадника Унпрофора које је за таоце 1995. узела Војска Републике Српске, заробљених француских пилота, као и америчког новинара Дејвида Родеа.

Бранилац Џордаш нагласио је да је Станишић не само дао допринос постизању мировног споразума у Дејтону, него и да је, током читавог рата 1991-95, „сарађивао са владом САД и међународном заједницом у подршци миру”.

Жалбу је, по изрицању пресуде крајем јуна, најавила и одбрана Симатовића.

Станишићу се у издржани део казне признаје 1.934 дана које је провео у притвору од првог хапшења 2003. године.

Симатовић је, како пише у пресуди, у притвору већ издржао 2.348 дана казне.

Из тога, по слободној рачуници, произлази да је Станишић одслужио пет година и четири месеца, а Симатовић шест и по година од изречене казне од 12 година.

Станишић и Симатовић први су званичници Србије осуђени неправоснажно за злочине у БиХ.

Процес Станишићу и Симатовићу – укључујући прво и поновљено суђење – најдужи је у историји суда у Хагу.

Станишића и Симатовића ухапсиле су власти Србије током операције Сабља после убиства премијера Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године. Станишић је пребачен у Хаг 11. јуна, а Симатовић 30. маја те године.

У првом појављивању пред судијом, обојица су изјавила да нису криви.

Прво суђење је почело, после једног неуспешног покушаја, у јуну 2009.

У мају 2013., Хашки трибунал је првостепеном пресудом Станишића и Симатовића ослободио кривице.

Тужиоци су уложили жалбу, а апелационо веће Трибунала је у децембру 2015. поништило првостепену пресуду и наложило ново суђење које је почело у јуну 2017.

Политика.рс