Мада се не зна када је тачно саграђен манастир Сопоћани у Старом Расу код Новог Пазара, јер је натпис на прстену тамбура-кубета оштећен баш на месту где је била уклесана година подизања ове светиње, сигурно је да је задужбина Стефана Уроша Немањића (1243-1276), трећег сина Стефана Првовенчаног и оца чувених краљева Драгутина и Милутина. Манастир је подигнут највероватније у периоду од 1258. до 1270. године.
Пошто су фреске, ремек-дела тадашњих мајстора сликарства, због којих је манастир 1979. године стављен на Унескову листу светске културне баштине, углавном настале до 1265. године, ова година сматра и годином изградње Сопоћана. Тако ће идуће године Сопоћани прославити 750 година постојања и три и по деценије од како су, заједно са Петровом црквом, Старим Расом и Ђурђевим ступовима под заштитом Унеска.
Да ли ће јубилеј бити достојно обележен, како је својевремено обележена 700. годишњица манастира, још се не зна, можда је и рано о томе говорити, али се са сигурношћу може рећи да многа обећања разних министара културе и високих функционера државе нису испуњена и да ће Сопоћани седам и по векова постојања дочекати крњи, без обновљеног конака и трпезарије ктитора краља Стефана Уроша.
КРАЉЕВА ПОСЕТА
Мада је у световном животу био по струци архитекта, а својевремено је урадио и пројекат обнове конака и реконструкције ктиторове трпезарије, игуман Сопоћана Теокист није био рад да на ову тему говори за новине уз образложење да за то нема благослов владике Теодосија, а и да не жели да, како је нагласио, да ремети добре односе са Заводом за заштиту споменика културе и надлежним министарством.
Најтемељнија обнова манастира Сопоћани, кроз историју више пута тешко рушеног, пљачканог и скрнављеног, обављена је од 1926. до 1929. године на налог тадашњег краља Југославије Александра Карађорђевића. Непосредно пред атентат у Марсеју краљ Александар је ненајављен, само са возачем, дошао у Сопоћане да се лично увери да ли је обнова обављена како треба. Они који су га тада срели записали су да је био задовољан.
На манастиру се озбиљно радило педесетих година прошлог века и у периоду након стављања на Унескову листу, посебна пажња посвећена је конзервацији фресака и њиховој заштити од влаге, а једини озбиљан грађевински подухват, у периоду од 700. до 750. годишњице било је покривање спољне припрате која је дуго била без крова.
Добросав Никодиновић, председник Удружења Рас у Новом Пазару, упозорава државу да упркос кризи не запоставља своју историју и постојбину српске државе.
– Прошле су скоро две деценије, а на Сопоћанима се, осим ситнијег шминкања, упркос великим обећањима, ништа озбиљније није радило, готово сви министри културе, осим актуелног Ивана Тасовца, посећивали су светињу и обећавали сигурну обнову ктиторовог конака у западном делу манастирске порте и трпезарије краља Стефана Уроша у источном делу манастирског комплекса. Бивши министар културе Небојша Брадић последњи је члан Владе Србије који је обећао реализацију овог пројекта, али, као и његови претходници, ништа није урадио да се конак и трпезарија бар започну – истиче Никодиновић. – Знамо да је криза и да влада беспарица, али то није оправдање за то што ће Сопоћани седам и по векова постојања обележити без оригиналног конака и трпезарије.
Никодиновић сматра да за гиганте наше баштине, какви су Сопоћани, увек мора да се нађе новца, а за државу која држи до своје историје ово су ситна улагања.
– Ми већ годинама упозоравамо да држава запоставља Рашку област и Стари Рас, да мало пажње посвећује културно-историјским споменицима у долини Рашке и да Стефану Немањи, Светом Сави и другим великанима који су овде стварали прву српску државу и српску цркву не посвећује довољно пажње. Обележавање годишњице изградње манастира Сопоћани добра је прилика да се власт сети одакле је све почело, да од овог јубилеја направи прворазредни државни и европски догађај. Још није касно да се бар започну радови, све што се започне пре или касније се и заврши – наглашава Никодиновић.
Дуго времена манастир Сопоћани био је женски, од 1996. године дошло је десетак монаха из Црне реке, па су данас у манастиру само калуђери. У неким периодима, а посебно док је на челу Рашко-призренске епархије био владика Артемије, братство је бројало и по 30 монаха, данас их знатно мање и конаку који је својевремено саграђен ван манастирске порте има довољно места.
– Био сам дете када смо славили седам векова Сопоћана, још тада је најављивана обнова оригиналног конака и трпезарије краља Стефана Уроша, било је још неких планова, радовали смо се сваком доласку конзерватора и рестауратора, надали смо се и чекали… Обилазили су Сопоћане и многи председници државе, био је овде и Јосип Броз Тито, касније и Зоран Лилић, Милан Милутиновић, Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница, сви су се дивили лепоти манастира и фрескама и нико није доводио у питање планове реконструкције. Макар да на јубилеј почну обнову – нада се Мирослав Младеновић који живи на пола километра од Сопоћана.
Туристи са Аљаске
Цео свет се диви фрескама “Смрт Богородице”, “Лепи Јован”, “Лоза Немањића”. Због релативно добро очуваног живописа, какав се ретко где у свету може срести, у посету Сопоћанима долазили су историчари уметности, сликари, архитекте и обични туристи из Америке, Канаде, Јапана, Индонезије, Аустралије, са Новог Зеланда, чак и са Аљаске. Изградња асфалтног пута тик уз манастирску порту забринула је неке стручњаке који се боје да тешки камиони и бука не угрозе сопоћански живопис.
Бошњак највећи лобиста
Светској презентацији манастира Сопоћани и његовом стављању на листу Унескову листу културне баштине велики допринос током седамдесетих година прошлог века дао је професор др Ејуп Мушовић, дугогодишњи директор Музеја Рас у Новом Пазару који је, заједно са колегама из Београда, Сарајева, Загреба и других градова бивше Југославије годинама по свету лобирао за Сопоћане. Многи у Новом Пазару данас с правом истичу да је овај Бошњак више учинио за Сопоћане од многих Срба.
Вести
фото: Бојан Миловић, Панорамио