После победе над фашизмом, како би убедили Србе, да они, који су први у поробљеној Европи наставили оружану борбу против немачких нациста и њихових бројних помагача, нису ни помишљали на отпор док се није испрсила партија и „најдражи син свих њених народа и народности“, измишљани су датуми за обавезно славље!
Да се додворе ставу и мишљењу вође, републике су радо донеле одлуку о свом „ дану устанка“, притом вешто маневришући, између стварних датума почетака српске борбе за слободу!
Проблем је био у Хрватској и БиХ, где је масовни почетак народног устанка против хрватског геноцида над Србима, имао карактеристике отпора без икакве важне улоге комуниста, који су као чланови хрватске партије били или у чланству КПХ, или у чланству КП НДХ, а ни једни ни други нису имали упориште међу Србима, које хрватска фашистичка власт већ тамани немилосрдно, најпре школоване, плашећи се њихове улоге у очекиваном отпору српског народа! Тада није ни постојала засебна организација „босанско-херцеговачких“ комуниста, а део постојећих чланова из редова Хрвата и муслимана, радо је прихватио чланство у КП НДХ, али се после ослобођења, о томе није уопште говорило.
Своја г…. , партија је дубоко закопала, завет ћутања, поштовали су претекавши другови као обавезу, али и доказивање верности, да не би најпре ишли на разговор код другова, а после и на дуже летовање, на браваровим „ Хавајима“.
После пола века, показало се да нису сва закопана, наследници су ипак разорили заједничку државу, помогнути некадашњим савезницима, садашњим „демократским усрећитељима“.
Ипак је изабран исти датум народног устанка, зато што јесте био општенародни и масован, али и зато што је током ослободилачког, и нажалост и српско-српског грађанског рата, у тим устаничким крајевима, превласт припала партизанима.
Да се докажу, србијански партијци определили су се за догађај где је Србин пуцао у Србе, који су носили жандармеријску униформу а не немачку, окупаторску, али је баш било згодно, почиње класна борба за народну власт.
Срби у Црној Гори, спонтано су оружјем изразили став о проглашењу „независне Црне Горе“, што је уз помоћ талијанског окупационог гувернера покушао Секула Дрљевић, најдражи усташко-вмровско-балистички борац против „великосрпске хегемоније“, иако ће правоверни после победе упорно доказивати, да без партије није ни било устанка.
Иако је Бугарска била окупатор, у Македонији су многи из редова комуниста одмах прихватили чланство у БКП, те се чак и Георги Димитров умешао, предлажући Лазара Колишевског за новог првака партије, који је одмах од руководства србијанских комуниста тражио, да чланови у кумановској котлини (већински Срби, као и народ) уђу у састав остатака партије, а после рата ће народ да одлучи у којој ће републици да живи, што се после победе, одмах заборави.
Зато је и изабрана акција устаника у Прилепу, далеко од кумановске котлине, али су и тамо Срби били повезани са Србима у КиМ, те ће зато заједнички и формирати македонско-косовску бригаду, већински српску, док су остале рачунџије чекале видљив расплет.
На Дедињу у Рибникаровој вили, где је крем партије и донео одлуку за устанак, далеке 1952. године отворен је „Музеј 4.јула“ да се зна, како је и када „почело“, са браваровим позивом!
На једном зиду виле, у великој дворани постављена је рељефна карта Југославије, великог размера. У рељефу је, рупицама било означено место где је те 1941.године било народног устанка, и вршене су борбене акције!
Творци рељефа, осмислили су да се иза карте налазе мале сијалице, па кад се укључи струја, оне засветле у мраку окупације, да покажу намеру партије да разбије тај мрак, и донесе слободу.
Шумадија, Западна Србија,Топлица, Црна Трава, Јабланица, Пуста Река, велики делови Источне Србије, били су начичкани тим сијалицама, блештећи свом својом светлошћу.
У БиХ и Хрватској, светлела су многа места, али само она где су Срби били већинско, или знатно мањинско становништво, одлучно да одбрани голи живот од геноцида.
Хрватско Загорје, ужу домовину драгог вође, покривао је мркли мрак, што упућене у ближу прошлост није чудило. Дични Загорци, били су војници у редовима 25. домобранске пуковније, 42. „вражије“ дивизије аустро-угарске војске, те су одмах по проглашењу своје НДХ, похрлили у редове тек обновљене 25.-е, додуше, претходно су им официри и подофицири радосно скинули мрску кокарду са својих капа, поносно стављајући „хрватски повијестни знак – шаховницу“! Црна Гора, била је начичкана тим сијаличицама, у Македонији је светлело само у Куманову, Прилепу, и на Шар планини, где су Срби чинили гро становништва.
На Космету, само где су Срби у већини, јер је био у саставу „велике Албаније“, коју су створили талијански окупатори. У Словенији је светлео већи број места.
Чињеница са те мапе, казивала је непријатну суштину, устанак су почели и носили Срби, те је та мапа временом све више деловала као контрадикција партијским тврдњама, да је у краљевини Југославији, Србија била „хегемонистичка, узурпаторска“, да је владала „српска монархистичка камарила“ (а у свим владама укупно, увек била натполовична већина министара католика!), „београдска буржоазија“ (ваљда она, претходно опљачкана у Великом рату).
Упорно је ширена тврдња о Словенији и Хрватској, као најоданијој радничкој бази, у борби за ново друштво и радничка права.
У Загребу је било седиште ЦК КПЈ, а од доласка бравара на чело, и седиште ЦК КПХ, седиште изасланика Коминтерне при КПЈ, а у Љубљани седиште ЦК КП Словеније.
Одједном, у тој и таквој Србији највише сијаличица, а такви Срби, чак и најбројнија браварова војска, и то цео ослободилачки рат!
Кад се формирао Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ, само је један борац Хрват, браваров рођак, а сви остали Срби, нема представника других (антифашистичких) народа и народности.
Срби из Западне Србије, Београда, Шумадије, Бањалучке регије, верно чувају бравара! Контрадикција коју је карта тако јасно казивала, све више је сметала носиоцима разградње заједничке државе, лампице су све ређе светлеле при посетама разних делегација несврстаних, и све ређих преживелих бораца, јер се међу њима почињу да пале лампице у глави, како напредује процес растакања заједничке државе, којом успешно „федерира“ друг Кардељ.
Почетак објављивања историјских докумената у Немачкој, донео је још већу невољу, на светло дана излази непријатна истина, само Срби нису били у редовима војски или добровољаца нацистичко-фашистичке армаде, те једини нису ратовали против Црвене армије.
Зато данас, гомила сорошевих јаслара из НВО, здруженим снагама покушава да докаже повампирени „српски фашизам“ о коме чак ни пословично педантни Немци нису оставили писане документе, али кад јаслари тврде, има да буде, јер се антифашистичка ЕU слаже са тим.
У оквиру будуће „срећне заједнице западног Балкана“, сви су народи имали свој фашизам, па ће их антифашистичка ЕU најпре денацификовати, и шта сада Срби упорно пале лампице, када добри чика Сорош и америчка „дубока држава“ нису тако планирали, али, ни историју српског народа нису пажљиво исчитали.
Владимир Фролов, Фонд стратешке културе
