Век од великог боја у Текеришу на Церу окупило је мноштво света. Сабрало се знано и незнано са свих страна, а једно им заједничко, преци су им за Србију живели и за Србију гинули бранећи је од окрутног агресора. Док тутњи Марш на Дрину са разгласа, у грудима лупају срца поносна на претке, узбуђена због великог јубилеја.
– Док корачам овуда куда су пре стотину година моји преци са пушкама у рукама водили љути бој са Аустроугарима, срце ми удара јако. Овде, на овим падинама, у овим шумама, неки од њих оставили су кости борећи се за слободу. Није лако остати смирен иако је прошао читав век. Не знам где су тачно пали, нити где су сахрањени.
Не знам ни да ли су им кости остале негде по овим шумама, у неозначеним гробовима, или су сахрањени уз војне почасти које су заслужили. Али велика је то битка била, велико су дело урадили и баш као што пише на споменику, она су бесмртна. Због тога је најснажније осећање понос. Част је имати такве претке, а имао сам и деду који се борио и на Солунском фронту – прича узбуђено Миленко Машић (56), из села Дубље у општини Богатић, у срцу Мачве.
Миленко је отац три сина и каже да их је увек учио родољубљу и подсећао да имају претке чије их сени обавезују и које не смеју никада да забораве.
Понос не крије ни Миодраг Митровић (77), из Шапца. И он се на Цер упутио на Преображење како би присуствовао обележавању стогодишњице. Миодраг се умешао у народ који стиже са свих страна у непрегледним колонама. Ипак, Миодраг је строг, али праведан критичар.
– Добро је ово, али може и боље. Заслужили су наши јунаци да им се ода свака почаст и колико год им је одавали никада неће бити довољно према ономе колико заслужују. Они су намучени ратовима, лоше опремљени, са мањком муниције и наоружања били спремни да јурну напред и сударе се са много моћнијим непријатељем. Потребно је јунаштво за то. Нису дали на себе, изненадили су Аустроугаре и поносан сам на њих – каже Митровић, рођени Азбуковчанин којег је живот преселио у Мачву.
У шаренилу одела, ношњи, међу небројеним капама разних модела, издваја се тројка у тегет униформама са шапкама. Када се боље загледа, на рукавима руски орлови и боје и таман се очекује да проговоре на руском када се испостави да су наши.
Објашњавају да су руски козаци и припадају Централној козачкој војсци која ради по законима Русије. Од пре четири године у Београду ради Амбасадорска станица у Србији и бави се чувањем традиције, успостављањем и ширењем односа.
– Нисмо ми војска која се бори на бојном пољу, већ се старамо да се не забораве историјске чињенице. Козаци су овде нашли свој други дом када их је краљ Александар Карађорђевић примио после црвене револуције у Русији. Не учи се у нашим школама, али не би требало заборавити ни да су се руски козаци борили раме уз раме са српским војницима, нарочито у оним ратовима са Турцима и заједнички извојевали многе победе – каже Војислав Видаковић, атаман и козачки пуковник.
А преци су Србима оставили велику победу и сећање на славну битку.
Аустроугарска је 12. августа 1914. отпочела напад покушајем пребацивања трупа преко Дрине у раним јутарњим сатима, али су наишли на јак отпор и тек после осмочасовне борбе први непријатељски војници ступили су на тле Србије. У ноћи између 15. и 16. августа судариле су се прве српске и аустроугарске јединице чиме је почела Церска операција окончана величанственом победом бранилаца. Аустроугарски војници стигли су у међувремену да почине бројне злочине над цивилним становништвом, а њихово дивљаштво било је дотада незабележено и српском војнику – сељаку непојмљиво.
После четвородневних борби, технички знатно слабије опремљена српска војска успела је да изненади самоувереног агресора, испраши га и натера у бег преко Дрине. Остало је запамћено у народу да су агресорски војници, бежећи избезумљени од страха пред српским див јунацима, питали: “Казуј, стрина, где је река Дрина?” Многе од њих је управо плаховита Дрина казнила због зла које су починили и никада нису стигли на другу обалу.
Злоупотреба политичара
Поред поноса на славне претке, који дели са десетак хиљада окупљених, атаман Видаковић каже да осећа и укус горчине који остаје због коришћења стогодишњице у политичке сврхе.
– Недопустиво је да се овакав скуп користи за промоцију лидера. Треба они да буду ту, али да се помешају са народом и да буду први међу једнакима, а не да заврше своје, покупе се и оду. Није то само питање Цера, Гучева, Колубаре. Оно што су нам преци оставили не смемо заборавити. И тек ако и ми то будемо потомцима предали на прави начин, имаћемо будућност – каже атаман.
Под пуковским заставама
Посебну пажњу привлачили су стасити момци у плавим, свечаним униформама Гарде Војске Србије као и питомци Војне академије који су испод споменика постројени са стогодишњим пуковским заставама. Све подсећа на херојство старих ратника који су прекаљени у бар два рата непријатеља дочекали слабо опремљени, али искусни и одлучни да не дају своју земљу.
У музеју старо и младо
Разгледао је Миодраг Митровић нову поставку у Музеју Церске битке, погледао новопостављене бисте краљева Петра Првог Ослободиоца и Александра Првог Карађорђевића Ујединитеља. Тако су се испред музеја војводама и генералима придружили и двојица краљева Карађорђевића, па се употпунила команда српске војске. Поставку разгледају стари и млади, они одевени традицонално исто као и они обучени крајње модерно.
Ђ. Јанковић – Вести