Милионске армије које су ступиле на ратну сцену почетком 19. века нису допринеле да ратови постану краћи и ефикаснији. Уместо жељене брзе победе континенте је прекрила, као паучина, мрежа ровова у којима су у вишегодишњим ратовима крварили народи.

Први светски рат и ратови који су му непосредно претходили, показали су да проста маса не може сама донети одлучујућу премоћ потребну за победу. Показало се да логистика, снабдевање и техника имају већи значај него што се то мислило али и да језичак на тасу ратне среће могу преокренути малобројне али добро обучене и опремљене јединице. Њихова смела дејства отварала су пут за пробоје и наступања гломазних пешадијских или моторизованих јединица отклањајући препреке за брза наступања благовременим поседањем комуникацијских чворова „по дубини“ . Сличне јединице су користећи слободан простор у непријатељској позадини постизале несразмерно веће ефекте од класичних формација, артиљерије и насумичног бомбардовања рушећи углед традиционалних армија на начин како су то Бури учинили са Британском империјом.

Као и у другим земљама и у Краљевини Југославији се осетила потреба за таквом врстом јединица које би реализовале „специјалне задатке“ на фронту и у његовој позадини. Узоре за њихово формирање Војска је нашла на два места. У јуришним јединицама из Првог светског рата и у четничким јединицама из времена „четничке акције „ у Старој Србији и Македонији.

На традицијама јуришних јединица могла се наставити традиција рововске борбе, дрских препада употребом бомби и ножева. Квалитетна обука и селекција кадра који би неговањем офанзивног духа за собом „вукао“ и остале јединице.

На традицијама четничких јединица могла се наставити традиција фанатичног патриотизма, презирања опасности, акција у дубокој позадини и непријатељском окружењу.

Краљевина Југославија је уочавајући значај ових јединица реаговала брже него друге армије. Анализирајући учинке немачких специјалних снага дошло се до јасних закључака да ће мале јединице оспособљене и опремљене за специјална дејства пресудно утицати на исход рата у целини. Због тога се у пролеће 1940. године приступило формирању јуришних (четничких) јединица. Већ сама организација (у свакој Армији по један батаљон) показивала је да оне неће бити употребљене као целина већ као по мањим групама за „специјалне“ акције од којих се очекивало да реше задатке које класичне војне формације нису у стању.

Без обзира што ове јединице нису дале одлучујуће резултате у краткотрајном Априлском рату, биографски подаци старешина указују да се дух јуришних (четничких) јединица пренео на јединице Југословенске војске у Отаџбини и био инспирација и подстрек у њиховој борби, чиме су ове јединице оправдале сврху свог формирања.

Било је више покушаја да се пише о јуришним (четничким) јединицама Војске Краљевине Југославије, углавном краћим чланцима у стручним часописима (Александар Животић „Јуришне (четничке) јединице војске Краљевине Југославије 1940-41“, ВИГ, бр.1-2, Београд 2003.; Нусрет Шехић „Четници као носиоци герилског облика ратовања у плановима највиших војних власти предратне Југославије“, Годишњак друштва историчара БиХ, 28/1970.) или краћим илустрованим публикацијама (Душан Бабац, „Специјалне јединице југословенске војске у Априлском рату“, Београд 2006). О њима је фрагментарно писано и у монографским делима попут двотомног дела „Слом Краљевине Југославије“ Велимира Терзића из 1982.године. Ипак, сви ови радови само су се дотицали јуришних(четничких) јединица не допирући до суштине и сврхе њиховог формирања. Осим површне реконструкције њихове организације и учешћа у рату изостали су значајни подаци укључујући намену и задатке, персонални састав, обуку и опрему и наоружање.

Монографија „Јуришни батаљони Војске Краљевине Јиугославије – од мита до истине“ по први пут широј јавности даје целовиту слику о овим специјалним јединицама. На свеобухватан начин кроз девет поглавља аутори нас воде кроз свет „неконвенционалног“ и „малог“ рата, преко узора до практичних претходника ових јединица. Поред паралеле са сличним јеиницама у свету детаљно су описана четничка акција у Старој Србији и Македонији, организација четничких јединица укључујући и ону у међуратном периоду, а посебно детаљно јуришна (четничка) команда са по први пут доступним подацима о избору људства, формацијском и персоналном саставу и попуни са галеријом оргиналних фотографија припадника јуришних (четничких) јединица. Као плод темељитих истраживања, на оргиналној архивској грађи, читаоцима су представљени и подаци о обуци и попуни ових јединица.

За љубитеље наоружања и војне опреме интересантни ће бити веома квалитетни и богато илустровани прилози о наоружању и војној опреми која због специфичне намене ових јединица одудара од класичне опреме Војске Краљевине Југославије.

Књига је заокружен, вишеслојан и садржајан приказ јуришних јединица иза кога ће новим истраживачима бити ускраћена могућност за веће истраживачке подухвате.

Задовољство је ову књигу препоручити читаоцима не само због обиља нових чињеница које су изнете трудом аутора, већ и да би се исправила неправда према овим, по свим критеријумима, елитним јединицама, које су до сада биле занемарене у нашој војној традицији а чија неадекватна употреба у рату није била плод њихове неспремности већ несазреле визије о њиховој употреби у највишем војном вођству земље. Тек су ратови вођени у другој половини двадесетог века показали пуни значај и оправданост њиховог организовања. Сличне јединице се налазе у армијама савремених земаља укључујући и Војску Србије која би требала да негује сећање на њих и угради их у властите традиције.

мр Драган Крсмановић, виши архивиста

Равна Гора