“Јужни ток” у епицентру енергетских ратова (први део)

Енергетски ратови на евроазијском пространству улазе у нову фазу. Пошто нису успели да сруше реализацију споразума “Северни ток”, САД и Европска комисија су одлучили да се преорјентишу и главни удар усмере на аналогни трансбалкански пројекат – “Јужни ток”. Међутим, ако је код Североевропског нафтовода главни акценат стављен на наступе држава које су нафтне цеви заобишле, то су код “Јужног тока” мобилисане моћне снаге у оним земљама којима су објективно припале главне бенефиције. Овде је посебна улога дата Србији и њеној кампањи против Русије и њеног балканског енергетског пројекта, кампању у чијој организацији учествује низ српских средстава информисања.

Главна теза критичара “Јужног тока” и руско-српског енергетског споразума који је потписан почетком 2008. године, изнета је у низу емисија Инсајдер на ТВ-Б92. По мишљењу њихових стручњака, Србија је од свих земаља које леже на траси “Јужног тока” водила “најгоре” преговоре о изградњи међународног нафтовода. Српски преговарачи и потписници докумената – да напоменемо да су међу потписницима били бивши председник Србије Борис Тадић, премијер Војислав Коштуница и министар за инфраструктуру Велимир Илић – се оптужују између осталог за продају “испод реалне цене” српског монополисте НИС-а, оптужују се због сагласности за управљање складиштем гаса у Банатском Двору и због чињенице да је менаџмент компаније за управљање изградњом нафтовода “Јужни ток” регистрован у Цугу у Швајцарској, што наводно представља “црни порески рај”.[1]

Хајде да покушамо да са чињеницама у рукама размотримо ситуацију на Балкану, посебно у области енергетике и конкретно око нафтовода “Јужни ток”. Мислимо да није претерано рећи да важност Балканског полуострва као важне раскрснице трансконтиненталних инфраструктурних путева уопште није везана само за данашњицу, него у најмању руку је велики значај имала још крајем XIXвека – на тадашњем таласу преорјентације светских сировинских и трговачких путева. А већ данас, борба за контролу над маршрутама транспорта енергената представља кључни аспект супарништва у региону. Значај региона одлично је формулисао британски стручњак Џон Бејкер, који је нагласио да Балкан и Мала Азија (савремена Турска) која се простире источно од њега, “представљају најважнију стратешку позицију у свету”, пошто се “налазе на месту одакле се може претити и започети напад против три континента”.[2]

Данас се на Балканском полуострву могу пратити аналогне геополитичке тенденције. Кључни аспект тих тенденција представља борба за контролу над маршрутама транспортовања енергената – пре свега из Прикаспијског басена. Међутим, за разлику од ситуације пред и током Првог светског рата, данас је улога САД све активнија. Контуре и циљеви те борбе дефинисани су још у априлу 2007. године, што је публиковано у Вашингтону, у документу Стејт Департмента под називом “Стратешки план – финансије 2007-2012. године”. У њему је први пут после формално завршеног “хладног рата” америчка администрација за свој приоритет прогласила борбу против “негативног понашања” Русије, па тако и њеном растућем утицају на светском енергетском тржишту.[3]

Један од главних задатака САД на том плану јесте – “не дозволити енергетски савез Русије и Европе”. У ту сврху је предвиђена и изградња нафтовода и гасовода из Прикаспијског и Средњеазијског региона у Западну Европу како би се заобишла Русија, уз истовремено супротстављање (политичким, финансијско-економским и другим методама које стоје на располагању САД) реализацији руских пројеката транспортовања енергената преко Балканског полуострва.[4] Оваква стратегија у складу је са глобалним приоритетима САД, која се огледа у коришћењу свих могућих средстава како би се обезбедили витални државни интереси – у што спада и обезбеђење енергената. Није случајно Уједињена космичка команда армије САД у билтену “Перспективе развоја до 2020. године” дефинисала задатак искоришћења између осталог и “околоземаљски простор” ради “обезбеђења спољнополитичких и економских интереса САД”.[5]

Иста логика (само у модернијој форми) може се видети у извештају Националног обавештајног савета САД. У документу се прогнозира могуће ницање ситуације у којој ће “доћи до пораста напетости међу земљама које се такмиче за оскудне ресурсе, посебно уколико је то праћено појачаном политичком нестабилношћу на Блиском Истоку и општем губитку поверења у могућности тржишта да задовољи нарасле потребе. Националне компаније могу ставити под своју контролу лавовски део светских резерви енергетских сировина, што може довести до даљег преплитања државне политике и енергетике уз геополитичку забринутост”.[6]

Није чудо да се тако велики руски енергетски пројекат попут нафтовода “Јужни ток” од самог почетка нашао у епицентру геополитичких битака.Међутим, без обзира на све, руска страна је успела да максимално одбрани њене првобитне параметре и погодности за све земље-учеснице, укључујући и Србију.

Први документ у оквиру реализације пројекта “Јужни ток” био је меморандум о узајамном разумевању који су у јуну 2007. године у Риму потписали потпредседник Гаспрома Александар Медведев и извршни директор италијанске компанијеEniПаоло Скарони. У новембру исте године Гаспром и Eniсу потписали у Москви споразум о стварању заједничке компаније за припрему студије изводљивости пројекта.[7] Компанија са односом власништва 50%:50% која је требало да разради и реализује пројекат изградње нафтовода са почетним капацитетом од 30 милијарди кубних метара гаса годишње, регистрована је у Швајцарској у јануару 2008. године.[8]

Тако да је руско-српски споразум у области енергетике формиран на чврстој основи коју је створила једна од кључних држава-чланица ЕУ – Италија – и споразум се ни на који начин се не може сматрати лаганим и једностраним. Прелиминарни споразум између Русије и Србије заиста је потписан пре званичног објављивања пројекта, заправо у децембру 2006. године. Био је то споразум Гаспрома и српског гасног монополисте – предузећа Србијагас – о спровођењу заједничке експертизе по питању изградње српског дела гасовода од границе са Бугарском.[9] У јануару 2009. године, у циљу реализације овог споразума, делегација владе Србије на челу са председником Тадићем и премијером Коштуницом је током посете Москви потписала међувладин споразум о сарадњи у области енергетике, као и оквирни споразум о куповини контролног пакета акција НИС-а од стране Гаспромњефта за 400 милиона еура и 500 милиона еура у обавезним инвестицијама, што је, имајући у виду тадашње жалосно финансијско-економско стање српског монопополисте, представљало повољну погодбу за српску страну. Пакет докумената је предвиђао да ће “Гаспром” кроз Србију изградити једну од грана гасовода “Јужни ток” ради транспортовања у Централну Европу кроз гасовод најмање 10 милијарди кубних метара гаса годишње. Поред тога, споразум је предвиђао руску финансијску помоћ за изградњу складишних објеката у српском граду Банатски Двор.

Можда су данашњи критичари пројекта “Јужни ток” и у целини руско-српске сарадње у области енергетике заборавили на те финансијске и политичке реалности у којима се одиграло потписивање ових горепоменутих докумената. Зато ћемо навести ауторитетно мишљење некадашњег председника Економског савета ДСС Ненада Поповића, који је овако образложио значај руско-српских споразума по питању реализације пројекта “Јужни ток”: “Ради се о комплексном нафтно-гасном споразуму који треба да Србији донесе укупно 2 милијарде еура инвестиција и 200 милиона еура транзитног годишњег плаћања. Поред тога ће од руског новца у земљи бити изграђено складиште гаса – треће по величини складиште гаса у Југо-Источној Европи”. Овим се и објашњава противљење реализацији споразума, како извана тако и од стране одређених кругова у самој Србији. “Против руско-српског споразума удружено делују моћније силе од српских министара. На рушењу тог споразума – а у ширем смислу и целокупне руско-српске сарадње – сада активно ради неколико лобија” – сведочи Ненад Поповић и наставља: “Најкрупнији и најопаснији (лоби – П.И.) повезан је са две крупне нафтно-гасне компаније из Србији околних земаља-чланица ЕУ (има у виду мађарски нафтни концерн МОЛ и аустријску нафтно-гасну компанију ОМВ – П.И.). Те компаније су данас на српском тржишту монополисти и не желе конкуренцију у виду “Гаспрома”. Они већ имају своје рафинеријске капацитете и спремни су да купе компанију НИС по надуваним ценама, само да би затворили непожељног конкурента”. Поред тога, треба напоменути да је приликом ратификације руско-српског нафтног споразума у Народној Скупштини Србије, улогу главне опструкције играли су посланици из “мађарске коалиције” у српској аутономној покрајини Војводини где се НИС налази. “Ти лидери војвођанских Мађара који су се већ изјаснили за отцепљење по косовском моделу, панично се плаше куповине српске компаније од стране “Гаспромњефта”, јер ће тада та компанија бити повезана у јединствену инфраструктурну целину са нафтоводом “Јужни ток”. А после тога, на планове мађарских сепаратиста може се ставити крст: ни Србија, ни Русија, ни ЕУ им неће дозволити да нападну енергетску безбедност Европе” – истиче председник Економског савета ДСС.[10]

А већ после ратификације руско-српског споразума о “Јужном току” – управо у новембру 2009. године – у Швајцарској је и било регистровано заједничко предузеће Гаспрома и Србијагаса – South Stream Serbia AG (однос акција 51%:49%) које је одговорно за изградњу српског дела гасовода “Јужни ток”.[11] Другим речима, овај акт уопште није претходио споразуму иникако није могао бити предмет преговора. Поред тога, стварање заједничког предузећаSouthStreamSerbiaAGу Швајцарској било је повезано са тим да су стране желеле да перу новац преко “пореских црних рупа”, већ због објективне тежње да се избегне увођење читавог низа рестриктивних мера у енергетској сфери од стране ЕУ. Аналогна пракса примењује се не само у Србији, него и код партнера “Гаспрома” у другим европским земљама – између осталог Француске која је члан ЕУ, као и Норвешке, једне од кључних земаља на европском енергетском тржишту. У супротном случају, вредност реализације пројекта би могла порасти удупло – што у првом реду не би обрадовало ни саме српске партнере у Русији.

(следи наставак)