Извесни Кулашевић из Чачка се хвалио како му ниједна жена није ружна, под условом да попије пола кила ракије. Штавише, у таквом стању му ни крмача није гадна, само да је неко држи за уши да га не уједе.
Праг толеранције српског народа такође пада из дана у дан: што је до јуче било понижавање здраве памети, данас је такорећи нормално. Па и то да вођа свих напредних ванземаљаца целу владу спусти у Месечев пејзаж колубарског басена, одакле забринутој нацији саопшти да му није баш добро, али да ће бити срећан уколико његове реформе наџиве и свог складатеља.
Ми, искрено речено, те наде не делимо и желимо аутору реформи дуг и срећан живот, негде далеко од наших очију и срца, а његовом животном делу брзу и безболну смрт.
Вођа је себе и министре до колубарских кратера, који ће једног дана добити имена по нежељеним посетиоцима, превезао у такозваној мајмунари, којом се рудари свакодневно труцкају у лепшу будућност.
Приписаћемо тај потез Вођиној урођеној духовитости, ако треба и на свој рачун, јер не бисмо да отимамо лебац лекарима разних струка.
Неко духовитији чак и од Вође примети да би свечана седница поводом пријема у Европску унију могла да буде организована у Ђавољој вароши, као симболу свих успеха које смо на путу ка Бриселу постигли. Ма како се нама лаицима и назадњацима то чинило, ни Ђаво не мора да буде баш тако црн, поготово кад се посматрачу натакаре пинк ђозлуци.
Смејте се, људи, за плакање никад није касно…
Идеш тако по Србији, гневан и раздражен што те из дана у дан праве све луђим, амбициозан као Краљевић Марко други пут међу Србима, кад оно Срби – под анестезијом.
– Па шта Му фали? – гледају бело.
– А шта му не фали?! – питаш се обезнањен од муке.
Народ слеже раменима. Писало је, кажу, а и гледали смо, додају, да ће то да буде много добра ствар. Биће и посла и пара, само да се мало стрпимо док Он не испегла све ово што су жутаћи засрали.
Заћутиш да не завршиш као Краљевић Марко у неславном повратку међу Србе, а Бог и небеса се тресу од смеја:
– Хахахаха, оћеш ли, Марко, опет доле, међу смртнике, да дижеш буну на Турке и ослобађаш браћу?
Копље у трње, буздован у бунар, па плачи док је света и века.
Ето, чак је и (до јуче) непоколебљиви заштитник Саша Јанковић признао да се “самоцензурисао”. Каже, кад је кренула дивља хајка на њега, зажмурио је на пад хеликоптера, мада би по природи свог посла морао да истера истину на чистац. У земљи где вођа напредних ванземаљаца по 14 сати не мора да оде у тоалет, није чудо што и непоколебљиви заштитник пишки фирнајз, а још мање чуди што је народ под анестезијом.
Тако мање боли, а и преспава се оно најгоре. Под условом да лекар нешто не забрља, па се из анестезије и не пробудиш. Што изгледа све извесније, ма колико пацијенти веровали у натприродне моћи Великог хирурга.
Уролошки феномен који је целу владу, на челу са собом, стрпао у мајмунару, у ствари је показао да, што се Њега тиче, недодирљих нема. Ако је цео народ претворен у великог мајмуна и закатанчен у кавез у коме се врте пинк спотови, зашто би се народне вође разликовале.
Опасна, подмукла и, бојим се, неизлечива болест хара Србијом. Једе душу и мозак, исисава и последњу кап здраве памети.
Пробудићемо се једног дана код Марка Краљевића, да разменимо искуства. И да му се сити на рамену исплачемо, питајући се где нам је био буздован, док је још било наде.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вести
