Кад НАТО лобисти разоткривају „меку моћ” Русије у Србији

Поводом списка „србомрзаца” који је 2014. објавио СНП „Наши” реаговао је јавни тужилац. Због извештавања „Политике” о токовима америчког новца у српском невладином сектору бурно су реаговале невладине организације. А због списка Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) са 105 „прокремаљских структура” које делују у Србији ни после непуног месеца дана није реаговао – нико.

Овако социолог Слободан Антонић коментарише листу покрета, странака, невладиних организација, фондација и медија које ЦЕАС одређује као проруске или филијале својих руских седишта.

Списак је део истраживања ЦЕАС-а о руској „мекој моћи” у Србији које ће директорка те организације Јелена Милић, како је најавила за „Данас”, промовисати и у иностранству.

На попису су се заједно нашли чак и радикално левичарска антикапиталистичка организација каква је СКОЈ и сајт неонацисте Горана Давидовића Фирера, али и Институт за новију историју Србије, поменути СНП „Наши”, „Образ”, „Заветници”, медији, „Спутњик” и „Правда”, као и сијасет организација – од Центра за истраживање православног монархизма до Друштва „Григорије Степанович Шчербина”.

Од Јелене Милић смо јуче покушали да добијемо појашњења о критеријумима на основу којих је направљен овај списак, али она није одговарала на наше позиве и поруке. Иначе, она се у септембру прошле године жалила Савету за штампу због писања нашег листа у коме је названа „НАТО лобисткињом”, сматрајући да се њено „јавно заговарање” за улазак Србије у НАТО не може назвати лобирањем.

Можда баш из тог разлога, уместо израза „лобирање”, ЦЕАС у свом извештају користи синтагму „мека моћ” да би указао да многе од „прозваних” организација теже да придобију српску јавност у функцији утицања Кремља на овдашња политичка збивања.

Иако не кажу експлицитно да било кога од њих и преосталих стотинак „ставки” финансира Кремљ, аутори наводе да је рад многих од ових организација „нетранспарентан”. Исти придев користе и они који сматрају да се њиме најбоље описује управо деловање оних невладиних организација које су, попут ЦЕАС-а, финансиране са Запада.

Због тога, Антонић, који је и члан уредништва „Нове српске политичке мисли” – часописа који је такође на списку ЦЕАС-а – сматра да свака организација треба на свом сајту или на неки други јавни начин да извести о изворима свог финансирања.

„А онда можемо да причамо да ли поједине организације делују као лобистичке групе, у шта спада и ЦЕАС, имајући у виду његов извор финансирања”, наводи он.

На списку ЦЕАС-а су и портал „Видовдан”, Центар за развој међународне сарадње и Форум за одговорну политику. У рад све три организације укључен је Драгомир Анђелковић. Овај историчар и политички аналитичар баш нема среће са списковима: пре две године његово име се обрело и на листи „србомрзаца”, заједно с Јеленом Милић. По његовом мишљењу, било је бесмислено и око тог списка СНП „Наши” дизати грају, али је, додаје, још смешније да се сада, „кад Јелена Милић такође прави списак” – „ћути”.

„То је трговачки списак намењен лажном представљању моћи Русије и застрашивању Запада да би ЦЕАС извукао средства. Прозападне организације су данас у кризи и све мање новца добијају од својих ментора. Штавише, ЦЕАС и у закључку истраживања помиње да би Запад морао да препозна опасност од Русије и издвоји више ресурса да контрира томе”, напомиње Анђелковић.

Али, било какво поређење спискова с почетка овог текста за Недима Сејдиновића, председника Независног друштва новинара Војводине, представља „лажни паралелизам”. Он не очекује да иком са листе ЦЕАС-а буде угрожена безбедност зато што је означен као проруски оријентисан, „с обзиром на велику популарност Русије у Србији”.

„Чињеница је да постоје проруске организације, а неке од њих то ни не крију. У том смислу не видим ништа спорно. Најзад, нека се отвори дијалог. Сви који су на списку имају право да се обрате, реагују, кажу своје мишљење”, истиче Сејдиновић, који је „Политику” својевремено оптужио да својим извештавањем о токовима америчког новца у овдашњем медијском и невладином сектору жели да „таргетира ’стране плаћенике’ и ’издајнике’, а не да информише грађане и покрене дебату”.

Зато смо га питали да ли би принципијелно требало сад да осуди и овај списак ЦЕАС-а. 

„Кад бих видео да је неком с тог списка безбедност угрожена, поистоветио бих и једно и друго као лоше. Искрено, не бих никад у форми списка то ни навео и нисам присталица спискова ако не постоји врло јасан доказ о постојању новца који ту кружи са стране. Али, не видим да је проблем кад вам неко у овом друштву каже да сте проруски оријентисани, а онима који су означени као прозападни или проамерички угрожава се безбедност”, каже Сејдиновић.

Он тврди да су фондације и донације са Запада „веома транспарентне” и да се на сајтовима корисника може видети на шта се троше и ко их је донирао.

„Кад НДНВ добије новац од америчке Националне задужбине за демократију или Фонда за отворено друштво, ми истакнемо њихов знак и говоримо о томе јавно јер је то лако проверљиво. А донације из Русије су потпуно нетранспарентне и не знамо који су коначни њихови циљеви. Кад бисмо то знали, могли бисмо да кажемо да је списак ЦЕАС-а можда потпуно бесмислен”, напомиње Сејдиновић.

То оповргава Драгомир Анђелковић, који тврди да Русија у Србији нема фондове, велике медије нити „било какав пандан западном механизму пропаганде, који је овде врло развијен”.

„Русија дуго није схватала шта је то мека моћ, а сад кад је схватила, има велике економске проблеме и није јој лако да већа средства издваја за јачање своје меке моћи”, истиче Анђелковић.

Аутор: Димитрије Буквић, Политика