Кад нема државе

Једна од важних тачака глобализма (атлантизма) је: од државе направити – територију, а од народа – становништво.

Кад има државе има и реда, а он је прописан уставом и законима који штите народ. Основни показатељ да је нека држава сведена на територију, а њен народ на становништво, стање је у коме је устав суспендован, а закони и судови такви да увек штите странце на рачун домаћег живља.

Ево три случаја из Србије.

Од Маје Коцијанчич, портпаролке Европске комисије (а то је назив за владу ЕУ), сазнали смо 10. децембра 2016. (а пренео Танјуг), да је Србија, дан раније, „упутила обавештење о престанку службе судија, тужилаца и административног особља (на Косову), које ступа на снагу 10. јануара 2017, после чега ће бити извршена њихова интеграција у косовско правосуђе“.

Дакле, Влада Србија је, својом одлуком, отпустила из службе све судије и тужиоце који раде на територији Косова и Метохије (првенствено у четири општине Северног Косова) и упутила их да се, од 10. јануара 2017. године, ставе у службу сецесионистичких структура које себе називају независном „Републиком Косово“.

По нашем Уставу,  „судска власт је јединствена на територији Републике Србије“ (чл. 142, ст. 1), „судијска функција је стална“ (чл. 146, ст. 1), а у изузетним случајевима „одлуку о престанку судијске функције доноси Високи савет судства“ (чл. 148, ст. 2). Нема говора о томе да влада може својом одлуком да отпусти из службе све судије и тужиоце с једног дела земље, а камоли да их упути да се запосле управо код „државе“ која настаје на неком делу Србије.

У Србији је, очигледно, суспендован Устав и укинута је подела власти, јер је егзекутива преузела надлежности јудикатуре, а Влада не хаје за оно што пише у Уставу. И да ли се неко због тога побунио? Не, „појео вук магарца“. Очигледно је да таблоидизована јавност прихвата суспензију Устава, што и сама судска власт прима ћутке, закључно са овлашћеним браниоцем Устава – Уставним судом.

Други пример: у Србији су стране банке склапале са грађанима уговоре о стамбеним кредитима који су се показали као очигледно неправедни; рецимо,  грађанин би узео кредит од 50.000 евра, индексиран у швајцарским францима, а после десет година уредне отплате дуговао би још 90.000 евра. Ако то није зеленаштво онда заиста није јасно за шта би се та реч могла употребити.

Но, не само да Народна банка није ништа предузимала да заштити грађане – као, рецимо, у Хрватској – где су сви кредити у швајцарцима аутоматски конвертовани у евре према каматној стопи која је важила на дан склапања уговора. У Србији нису реаговали ни тужиоци ни судови, како би својим одлукама заштитили грађане. Тек 10. октобра 2016. донета је прва пресуда по приватној тужби којом је поништен кредит грађанину од седам милиона динара позајмице (индексиран у швајцарцима), јер је он после осам година отплате, током којих је банци исплатио 6,5 милиона динара, остао дужан још – 13 милиона.

Но, када се очекивало да 20.000 грађана који имају кредите у швајцарцима бар преко судова добију заштиту, испоставило се да су поједини судови склопили повлашћене уговоре с тим истим банкама о специјалним стамбеним кредитима за судије. Када је опозиција упозорила Премијера да је то, практично, банкарска корупција судија и затражила да се читава ствар испита, Премијер је одговорио „да никоме, па ни судијама, не може да се забрани да узму кредит, а да грађани имају могућност да траже изузеће тог судије“ (као да грађани знају ко је од судија узео стамбени кредит).  

Очигледно, на делу је савез домаћих политичара и страних банкара којим се, уз корупцију судија и изигравање закона, упропашћавају грађани. И опет, највећи део јавности ћути и теши се мишљу – „шта ме се тиче, немам кредит у швајцарцима“. Али, свако од нас, јамачно, има неког посла са банкама и судовима, и свима је у интересу да те две сфере буду регулисане и функционалне. За то је првенствено задужена држава, а она у случају Србије као да неће да постоји.

И трећи пример – Крагујевчанина Драгана Арсенијевића са женом и петоро деце судски извршитељи избацили су на улицу из његовог прадедовског дома, пошто је Драганова кућа (вредна 40.000 евра) продата на јавној лицитацији за 9200 евра због ранијег породичног дуга од 4600 евра. Судски извршитељи том приликом су изјавили да „држава мора да обезбеди заштиту деце и родитеља, али не науштрб права повериоца и купаца непокретности“. Из Коморе извршитеља Србије саопштили су да је „правда остварена“, јер је „бивши власник боравио у некретнини која је продата на име дуга и није његово власништво на основу правоснажне пресуде“.

„Такав је закон“, рећи ће неко, „то је капитализам“. Подсетићу стога на параграф 471 Законика о судском поступку у грађанским парницама Кнежевине Србије, из 1865, који је затим потврђен Законом о окућју из 1873. Тим одредбама утврђен је минимум поседа домаћинства који се није могао судски или на било који други начин продати зарад дуга или због извршења какве пресуде. Минимум је обухватао: кућу, плуг, кола, воловску запрегу, кобилу са ждребетом, краву с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храну до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 квадратних хвата) земље и окућницу од 1 дана орања.

Србија је тада била „капиталистичка“ држава, али је била држава која је штитила свој народ, у којој су поштовани Устав (1869) и закони. Упоредите ту Србију и данашњу и видећете разлику објашњену управо на почетку овога текста: држава је постала територија, народ становништво.

Да ли би у Србији 19. века влада могла да део земље преда некој другој „држави“, а све судије с тог дела земље да отпусти? Да ли би у Србији 19. века било допуштено страним банкама да неомеђено и некажњено уговарају зеленашке кредите са домаћим становништвом? Да ли би у Србији 19. века породица с петоро деце могла бити истерана на улицу због наплате дуга?

На сва три питања одговор је исти – не би; јер је Србија била држава; и јер су Срби били народ.

Па кад нас данас неко пита „а шта да се ради“, ево једноставног одговора – да поново добијемо државу и да поново будемо народ.

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе