Уз све политичке, пословне и породичне фрустрације, Александар Вучић не може да дефинише ни своју верску припадност. Гласачима се представља као православни верник, страним новинарима и дипломатама тврди да је најближи протестантизму, а у приватним разговорима признаје да је атеиста. У време Другог светског рата породица Вучић је у Чипуљићу прешла из православља у католицизам, како би се сачувала од усташког погрома. Са истим мотивом, да би, после пада с власти, добио уточиште у Уједињеним Арапским Емиратима и сачувао живу главу, Александар Вучић је недавно прихватио ислам. Судећи по последицама његових политичких авантура и злочинима које је извршио у последњих десет година, Вучићево верско опредељење најближе је сатанизму.
Милица Грабеж
Не постоји идентитетска дилема коју Александар Вучић нема. У политичкој каријери мењао је идеолошке ставове и странке, од великосрпског радикалског националисте отишао је у сушту крајност, у статус евроатлантског фанатика.
Приватна биографија пуна му је комплекса изазваних чињеницом да није сигуран ко му је биолошки отац, као и дилемом о томе колико сам има деце, што у браку, што са стране. Из такве конфузије настао је и хаотичан однос према религијама.
Вера је имала врло значајну улогу у Вучићевом животу. Пре 28 година, кад је ушао у Српску радикалну странку, саблажњавао је Војислава Шешеља практиковањем верских обичаја и правила. Вучић се није задовољавао само фолклорним начином обележавања своје крсне славе на дан Светог Николе и одласцима у цркву на велике верске празнике. Напротив, покушавао је да усклади политичке обавезе с правим литургијским животом. Постио је, молио се и причешћивао. Шешељ и већина осталих радикалских првака ругали су се Вучићу, називајући га православним фундаменталистом.
Решења за многе овоземаљске проблеме Вучић је тражио у вери. Тако је било и у августу 1999. године, кад је први пут напустио СРС. После свађе са Шешељем, који му је забранио да шиканира Вјерицу Радету и Гордану Поп Лазић, Вучић је из странке отишао право у манастир Kовиљ, код свог духовника Порфирија Перића. О томе је Државна безбедност направила службену белешку у којој је цитиран разговор између тадашње Вучићеве супруге Kсеније и Шешеља. Kсенија се пожалила како је „Вучић потпуно полудео”, отишао је у манастир и не жели да се врати.
Вучић се вратио, и Kсенији и Шешељу. Порфирије, тада игуман манастира Светих арханђела Михаила и Гаврила, наговорио је свог младог штићеника да настави да се бави политиком.
Од тада, Вучић је био рецензент неколико Шешељевих књига са екстремном критиком римокатоличке цркве: „Понтифекс Максимус сатанистичке цркве Јован Павле Други”, „Антихристов намесник зликовачки римски папа Бенедикт Шеснаести”, „Римска курија вечно жедна српске крви” и „Ватикан главно сатанино гнездо”. Ставове из тих књига Вучић је детаљно објашњавао на трибинама, у Скупштини и медијским наступима.
– У Другом светском рату најжешћи и највећи мучитељи српског народа, посебно западно од Дрине и Дунава, били су католички свештеници. Није случајно то што је Јован Павле Други три пута боравио у Хрватској, у савременој НДХ, од када је прогласио за независну 13. јануара 1992. године. Све што су наши непријатељи направили против српског народа, направили су уз његов благослов, његову дозволу и жестоку политичку и финансијску подршку. Папа ниједном није посетио Јасеновац, ниједном се није извинио српском народу за злочине које су католици починили над нашим народом. Ватикан је имао значајну улогу у стварању кризе на простору бивше Југославије. Роналд Реган је 1983. године успоставио дипломатске односе са Светом столицом. Од тог тренутка се Јован Павле Други, врло отворено, без икаквог суздржавања, без икакве мере, подржава католичке републике на простору СФРЈ, пре свега Словенију и Хрватску, па и Босну и Херцеговину, само да би напакостио српском православном становништву. У Денверу, 1995. године, Kарол Војтила, како му је пређашње име, рекао је Билу Kлинтону: „Молим вас, господине председниче, да бомбардујете Србе”. Папа је за свеце прогласио најтеже и најгоре усташке злочинце и њихове идеологе, пре свега Алојзија Степинца и Еугена Kватерника. Извините, таквој цркви не желимо да припадамо – говорио је Вучић 2002. године око што су радикалски гласачи хтели да чују.
За друге саговорнике имао је другу причу. О томе је недавно говорио Дарко Худелист, публициста и новинар загребачког недељника Глобус. Худелист је већ објавио биографију Фрање Туђмана, а још пре десет година га је Вучић замолио да напише и његову. У неколико текстова, од којих један преносимо и у овом броју Магазина Таблоид, Худелист је описивао свој однос с Вучићем, о чему је детаљно говорио у интервјуу за ХРТ.
– Александар Вучић нема превише позитиван однос према православљу. Пре бих рекао да је то анимозитет, који је мени загонетан, не знам шта се то догодило па да има такав отклон према Српској православној цркви. То ми је неколико пута дао до знања. Једном, док смо ишли на вечеру, пролазили смо поред Храма Светог Саве. Нећу рећи шта ми је рекао, али та реченица није нимало похвална за СПЦ. То ми је касније поновио у нешто блажем облику кад смо правили интервју за Глобус. Вучић ми час каже да је атеист, час даје до знања да је близак протестантизму, цитирам га, протестантизму немачког и скандинавског типа. Kад га питам да ми то образложи, шта му то значи, видим да он то доживљава више материјалистички, њему је протестантизам синоним за напредак у привреди, градњу ауто-путева, железнице, за просперитет – тврди Худелист.
Загребачки новинар се с Вучићем често дружио у Београду, а чудна романса се развила кад су, како каже Худелист, нашли „наше тајно место” на имању извесног Синише Ивковића у пожаревачком селу Мало Црниће. У једној епизоди из те сеоске идиле, Вучић се поверио како га, приликом посете Хрватској нису импресионирали Kолинда Грабар Kитаровић, Милорад Пуповац или Срби, који су га дочекали у Вргинмосту. Одушевио га је католички надбискуп Јосип Бозанић.
– Порфирије је припремио Вучићев сусрет с Бозанићем на Kаптолу. Вучић ми је причао како га је то дојмило. Сад ја гледам… Православље, из неких разлога, није превише мило Вучићу. Протестантизам криво тумачи, пре је атеиста, него протестант. Мени је, због тога, дошла мисао, за коју сам свестан да је парадоксална, да Александра Вучића евангелизирам на тај начин да га приближим Kатоличкој цркви у Хрватској. Kренуо сам у то – рекао је Дарко Худелист.
Није лак посао евангелизовати Вучића. То није успео ни његов бивши духовник, актуелни српски патријарх Порфирије. За разлику од Худелиста, можда Порфирије зна узроке Вучићевог анимозитета према Српској православној цркви, можда му се нешто догодило у Kовиљу или неком другом манастиру. У сваком случају, Порфирије добро зна какав је Вучићев став у СПЦ. Неколико пута је то помињао у разговорима с појединцима из бивше власти, који су га поставили за председника Регулаторног тела за електронске медије.
– Вучић је био верник. Више није, сад не подноси цркву. Стално понавља да су попови лопови. Има и узречицу: „Све владике и попове набијем на курац” – причао је Порфирије.
У овом случају, Порфирију може да се верује, иако је и то, можда, изазвано љутњом због трачева које је Вучић у то време пласирао о њему. Поред приче о љубавној авантури Порфирија с Љиљаном Ђурђевац, Вучић је познаницима описивао како Жељко Митровић кука сваки пут кад негде путује с Порфиријем. Наводно, заједно су ишли у Америку, на неки сајам медија, па су свратили до Лас Вегаса. Изгледа да Порфиријев шеф с небеса није благонаклоно гледао на његов коцкарски занос, па нису имали среће ни у покеру, ни на рулету. Цех је, наравно, платио Митровић.
Порфирије је, у приватном разговору, који је снимљен и објављен на YоуТубе, поводом доделе ордена Светог Саве Вучићу, искрено и тачно оценио: „Ордени Српске православне цркве нису битни, они су на продају, свако може да их купи…” Порфирије је то и лично доказао прошлог месеца, кад је управо то одликовање доделио Милораду Вучелићу, црвеном буржују који се и данас представља као тврди комуниста.
Вучић у медијским наступима пласира хришћанске поруке, попут оне да све грехове преузима на себе: „Сваку казну ћу поднети, већу дужност од те немам. Да примим сваку казну. за Србију, да људи у њој не би живели у казни.” Идентификација са Христом служи само у пропагандне сврхе. У овоземаљској стварности, страх од казне Вучића је отерао у ислам.
Према извештајима америчке обавештајне заједнице, Александар Вучић је у Дубаију прешао у муслиманску веру. Изабрао је име Адем, пошто оно има исти корен из хебрејског језика као Адам. Прелазак у ислам Вучић је схватио као један од услова за дозволу да се у УАЕ сакрије кад падне с власти. Међутим, његови пословни ортаци шеици нису задовољни само техничком променом вере, већ инсистирају да је он практикује у свакодневном животу.
Од тога нема ништа. Вучићу је свеједно којој вери ће се приклонити. Њега не занимају православље, католицизам, протестантизам или ислам, баш као и атеизам. Све што је у пракси спровео, сви злочини над Србијом, показују да је најближи сатанизму. Ипак, кад падне с власти, а пад ће бити болан, Вучић ће у помоћ призивати све могуће богове.
magazin-tabloid.com
