ПОД паролом „европских вредности“ и „Украјина је Европа“, на граници такозване уједињене Европе и у домету њеног директног погледа, већ неколико година убијају невине људе, муче политичке затворенике, забрањују партије и тероришу оне који другачије мисле.

Само не треба говорити да украјински грађанин тобоже „не зна“ шта се дешава у земљи! Да би сазнао истину, за свакога кога интересују та питања има довољно алтернативних извора – од свуда присутног интернета до „радио Милеве“.

Ништа не омета западног грађанина да се информише о ономе што се, на пример, стварно догодило у Одеси 2. маја 2014. године, то јест – да сазна истину о мученичкој смрти десетина људи које су украјински националисти живе спалили. О томе већ постоје и филмови и чланци, информације о тој трагедији преведене су на стране језике, европским земљама путује шокантна фото изложба.

Да ли се западно друштво покајало због крваве владавине пучиста који су дошли на власт у Кијеву уз званичну подршку Запада?

Где је стид због хорди неонациста који носе бакље док марширају улицама украјинских градова? Где је ужас због хиљада растргнутих људи, због десетина убијене деце? Наравно, нема ничега!

Јавним мњењем у Европи се лако управља и оно је у суштини необично егоистично и равнодушно. Проблеми локалних гејева ће их увек интересовати куд и камо више него масовна убиства непознатих Украјинаца, који живе – према њиховим схватањима – негде на крају света. Њима ће, поврх свега, као бившим „совјетима“, још дуго и са злобом пребацивати тобожње грехе из прошлости.

Од разбијања уједињене наполеоновске Европе и освајања Париза од стране „дивљих козака“, до уништења уједињене хитлеровске Европе и освајања на јуриш Берлина од стране „бољшевичких варвара“. У ствари, такав однос према нама – људима, који живимо на истоку континента – формирао се вековима.

Ми смо за њих туђа и опасна сила, према којој они имају осећање надменог гађења, помешаног са кукавичлуком.

Некада је западно друштво апсолутно свесно затварало очи пред трагедијом јеврејског народа: „трагедија коначног решавања јеврејског питања“ није се одједном појавила.

Њој су претходили безмало деценија Хитлерове тираније, „Нирнбершки закони“ и „Кристална ноћ“, агонија прогоњених Јевреја на граници за њих затворене Пољске и неуспешна међународна конференција у Евијану.

Није се одмах ни у животу јерменског народа догодила 1915. година. Година језивог геноцида, када је Турска наступила као војни савезник „цивилизоване“ Немачке и Аустрије, са чијим је одобрењем приредила страшни, средњовековни покољ Јермена. При томе је покољ организовала „прогресивна и проевропска“ влада такозваних „младотурака“.

Слично се дешава и данас када се лицемерје западних влада представља као неко наивно „непознавање чињеница“ о свакодневном истребљењу становништва Донбаса или о политичким репресијама у Украјини.

Њима је све познато, али прави циљ западне политике јесте постизање конкретних економских и геополитичких резултата. Европску бирократију није брига колико ће се ради тога пролити људске крви.

Користећи ово гледање кроз прсте, Украјина, која заудара на згаришта, покушава да се прикачи за „уједињену Европу“ у жалосној нади да ће је прихватити као своју: „Видите, и ја знам да будем окрутна, да спаљујем и стрељам непокорне робове “. И као одговор да чује тако познато: „Ја, Ја, добар војник“.

Фашизам – то је европска појава, изникла са развојем европске економије, филозофије, идентитета.

Управо су „просвећени Европљани“ били његови гласници – Гобино, Ниче, Хјустон Стјуарт, Чемберлен… Уображеност „беле расе“ уједињује есесовце и „азовце“, „волфсангел“ се вијори на заставама Химлера и Украјинца Билецког, национал-социјалисте Хитлера и социјал-националисте Парубија (председника Врховне раде Украјине). Украјинци умишљају да су „аријевци“.

Девети мај није само Дан победе над фашизмом. То је симбол победе над европским лицемерјем, над Минхенски договором западних држава са нацистима и Тешинским разбојништвом Пољака (који су 1938. године поделили Чехословачку), то је победа над оружаним снагама читаве Западне Европе, под заставама Трећег Рајха, који су се ујединили у крсташком рату против нас; то је тријумф човечности над људождерством, братства народа над националистичком „изузетношћу“, света људи над светом сенки.

Сада су сенке поново изашле из пакла.

Само уместо „пантера“ и „тигрова“, они на наоружању имају глобални финансијски систем и методе Џина Шарпа, али у глави им је још увек сумрак, који је испуњен мржњом. Мржњом према „Русима“ – у најширем, цивилизацијском поимању те речи.

Злоба према руској речи, према туђој култури, према независној историји и њеним громогласним победама.

Они их памте и панично се боје.

Локални „укропејци“ забрањују траке, ордење, имена војсковођа и Барјак победе, зато што је то сећање на њихов жесток историјски пораз. Сећање на разбијање СС гренадирске дивизије „Галиција“, на обешене полицаје, на разорене јазбине Украјинске устаничке армије.

Они су наследници пораза колективне Европе од колективне Русије.

Подло, лицемерно понашање такозване „западне цивилизације“, која подстиче на убиства незаштићених и притискање оних који другачије мисле, мора да постане вечити наук за народе тих земаља, за њихове потомке, за њихове владаре.

Није злато све што сија – нису све вредности „Европа“.

Не треба мешати туристички сервис са правим човекољубљем!

Европске владе су саме издале европске вредности, ако се под тим подразумевају демократија, правна држава и слобода изражавања.

Када дође време за коначни обрачун, ми имамо добар разлог да се не мешамо и да не помажемо тим апсолутно чудним људима – као што се ни они нису мешали и нису помагали.

Нека мирно иду у сусрет својој судбини – чак физичкој дегенерацији породице, дехристијанизацији континента и бесу терориста које су сами пригрлили. Немамо ми шта да тражимо код туђе господе, они ионако презиру слабиће. А најслађе се смеје онај ко има Дан Победе и коме ће он заувек остати.

Наше Победе!

Пише: Константин КЕВОРКЈАН

Превела: Душанка Ђелекар

Факти