У три велика села на планини Рогозни, Рајетићу, Лечи и Одојевићу, више нема ђака – школе су од прошле јесени затворене. Школско звонце чује се још само у Грубетићу, Жуњевићу и Брђанима, где наставу похађа још дведесетак основаца. За коју годину и ова села би могла остати без ђака, а можда и без мештана.
– Кад једном оду, деца се више не враћају, а нових првака нема, јер су на планини остали старци. У нашој школи некада је било и до стотину ђака, а сада више нема ниједног. Свако ко је имао где да оде одселио се, јер је живот у беспућу неподношљив – прича Тихомир Баловић, житељ Рајетића.
Наглашава да су лоши путеви и небрига државе угасили села на овој питомој планини, али и у другим деловима новопазарске општине. Слично је и на делу Рогозне који припада општинама Зубин Поток, Лепосавић и Звечан.
– Кад се угаси школа, гаси се и село. Ми имамо неколико села у којима више нема ниједног становника. Куће се руше, имања су у корову, и таква села општина брише из списка живих. Једноставно – нема их више – истиче Баловић.
Учитељица Радица Мутавџић често мора да пешачи заједно са својим ђацима. Прича да није лако одржати школу у беспућу.
– Сакупимо се на једном месту, па заједно пешице, често по киши и снегу, кренемо ка школи у Брђанима, где наставу похађа петоро ђака од првог до четвртог разреда и један предшколац – каже Радица. – Деца се боје да их успут не нападну вукови или дивље свиње, па су много слободнија када ја пешачим са њима. Деси се да због снега не можемо да дођемо до школе. Кад ови малишани заврше четврти разред, школа би могла остати без ђака.
Зграда школе у Одојевићу
СВИ СУ ИХ ЗАБОРАВИЛИ
За “економски геноцид на Рогозни”, који траје деценијама, током којих је отишло 80 одсто становништва, преостали житељи ове планине криве власти у Новом Пазару и Београду. Како тврде, власт овај крај држи у беспућу и ништа не улаже у експлоатацију огромних резерви руде бакра откривених на планини, нити ишта ради на поспешивању сточарства, за које постоје одлични предуслови.
М. НИЋИФОРОВИЋ, Новости.рс