Свет се налази на раскршћу. Огромне, неукротиве економске силе преуређују стање међународних односа.
У Британији плашљивог премијера погађа криза за кризом. Ван ње, од центра Европе до рубова Азије, уздижу се економске силе. Помиње се и ново Немачко царство, веће и моћније него икад.
Ово звучи као цитат из данашњих новина. Но, то је опис стања света из 1913. године, пре једног века.
На први поглед, Британија из 1913. године и данашња Британија не могу да се упореде. Наша империја се простирала преко планете, а наши банкари и произвођачи су углавном сматрани најбољим на свету.
У друштву строго подељеном на класе, торијевци нису имали великог утицаја, лабуристи су били минорна трећа опција, а либерали – под вођством Херберта Асквита – улазили су у осму годину непрекинуте власти.
Хладан туш
У суштини, пак, проблеми са којима су се наши преци онда суочавали сабласно личе на оне са којима се ми данас суочавамо, нарочито у погледу промене равнотеже моћи у Европи.
Ове недеље, дугогодишњи председавајући Савету Европе говорио је о све већим проблемима широм континента, инсистирајући да заиста постоје забрињавајуће паралеле између предвечерја Првог светског рата пре једног века и 2013. године.
Жан-Клод Јункер је рекао да је раст негативног односа према Немачкој, због њеног наметања политике штедње у покушају да подржи евро, открио старе тензије међу државама.
,,Демони нису отерани, само су успавани“, упозорио је, додајући да би ,,свако ко верује да је вечно питање рата и мира у Европи заувек решено могао да прави велику грешку“.
Можда био он још пре десетак година био проглашен за паничара. Али данас се политичко расположење у Европи мења драматичније него много година уназад. Како је прошле године рекао легендарни амерички инвеститор Џорџ Сорош, ако немачка канцеларка Ангела Меркел истраје у својим економским захтевима према остатку Европе, ,,резултат ће бити Европа у којој ће се на Немачку гледати као на империјалну силу коју остале земље неће ни волети нити јој се дивити, већ ће бити омражена и опираће јој се, јер ће је сматрати за угњетача“.
Магазин ,,Њу стејтсмен“, наклоњен левичарима, једноставно је окарактерисао Ангелу Меркел као ,,најопаснијег немачког вођу после Хитлера“. Ово може личити на запаљиву реторику, али све више грађана, нарочито медитеранских земаља чланица еврозоне тврди да Немачка покушава да преузме контролу над Европом по трећи пут за мање од сто година.
Наравно, Немци би одговорили да они само покушавају да одрже економску стабилност у земљама које су годинама трошиле далеко преко својих могућности.
Али уколико наставе да европским земљама намећу бруталне мере штедње, то би могло довести до драматичних последица, у виду друштвеног отуђења, међународних размирица и уздизања политичког екстремизма.
Већ смо били сведоци крвавих протеста против немачког економског јарма у Атини, Риму и Мадриду.Оваква ситуација је као створена за ултранационалистичке и десничарске партије, попут грчке ,,Златне зоре“, која сваке недеље некажњено појачава насиље усмерено према странцима.
У центру кризе је велики ,,пројекат евро“, економски режим створен из хибриса, кома сада прети урушавање.
Подела
У току прошле године прекинут је близак однос Ангеле Меркел са тадашњим француским председником, десничаром Николом Саркозијем, доласком на власт социјалисте Франсоа Оланда, који је и добио изборе обећавајући драстично повећање потрошње од државе ради снажења економије. Тако сада постоји дубока идеолошка подела између ове две земље.
Добро је позната агонија Грчке, у којој су јавно спаљиване лутке са ликом Ангеле Меркел обучене у нацистичку униформу, али је и Португал доста погођен кризом. После одобрења помоћи од 78 билиона евра 2011. године, смањени су трошкови социјалног програма, а повећани су порези. Чак је укинуто и неколико државних празника.
Истовремено, у Шпанији, у многим градовима су организовани протести због повећања незапослености на 25%, а порасло је и антинемачко расположење.
Прошле године, стотине људи је протестовало у центру Мадрида после одласка немачке канцеларке, носећи транспаренте ,,Меркел, иди кући“ и ,,Не немачкој Европи“. Један шпански економиста, који је учествовао у протесту, рекао је: ,,Немачка финансијска мафија узима Шпанце за таоце… Ангела Меркел припада класи политичара који служе немачким олигарсима“.
Исти осећај беса изазива и велике протесте у Италији, где је десничарски лист ,,Ил ђорнале“ објавио на првој страни слику Ангеле Меркел под насловом ,,Четврти Рајх“.
У недавним општим изборима технократски премијер Марио Монти, који је покушавао да спроведе мере штедње препоручене из Брисела, добио је само 9% гласова.
Насловне стране је преотела партија која се бори против естаблишмента, под вођством стенд-ап комичара Бепеа Грила, који би се још могао показати и најзначајнијим при састављању коалиционе владе.
Захваљујући овој, наизглед бескрајној, политичкој кризи, Немачку све чешће посматрају не као економског спасиоца Европе, него као њеног угњетача.
Наравно, 1913. године Немачко царство кајзера Вилхелма II имало је огољеније милитаристичке амбиције. Осећајући се осујећено зато што је због уједињења пропуштена колонизација Африке и Азије, започео је веома скупу трку у наоружању са Британијом, чији је симбол била производња огромних ратних бродова.
Чак и тад, многи људи су упозоравали да се спрема рат. Још је 1906. године ,,Дејли мејл“, који је тог тренутка излазио тек десет година, објавио је у наставцима најпродаванију књигу Вилијама ле Куа, који је предвиђао да би неизбежни рат са Немачком могао довести до тевтонске инвазије на јужну Енглеску.
Далековиди посматрачи стања у свету могли су да увиде да је, поред свих домаћих свађа о сифражеткињама, популарности грамофона и бицикала, и поред свих трачева о дамама из високог друштва, свет улазио у нову, веома опасну фазу.
На границама Европе распадало се Отоманско царство, дестабилишући савезе који су до тада одржавали мир у Европи.
У Првом балканском рату 1912. године, Бугарска, Србија, Грчка и Црна Гора су поразиле Османлије и почеле да деле Балкан по својој мери.
Јуна 1913. године победници су се посвађали око плена и Бугари су заратили са осталима око Македоније. Чак и данас, после једног века, овај конфликт је подсетник на моћ етничких страсти и омраза да народе Европе гурну у поражавајуће насиље.
Површно, наравно, наша ситуација се доста разликује. Немачка канцеларка Ангела Меркел је чак изјавила да је сама чињеница да евро постоји гаранција да у Европи више никада неће доћи до крвопролића. Једино тако, по њеним речима, можемо бити сигурни да ћемо уживати у ,,још педесет година мира у Европи“.
Али ипак, истина је да је спајање економија тако различитих земаља, попут Португала, Грчке, Француске, Италије и Немачке послужило само да поново разгори стара непријатељства.
Најкрвавији
Ако одржавање ,,пројекта евро“ у животу значи осуђивање сиромашнијих земаља на године беде, док су економије медитеранских земаља у рушевинама, на маршеве неонациста по улицама Атине и повећавање презира према Берлину и Бриселу, требало би бити врло храбар па рећи да се насиље више никад неће вратити у градове Европе.
Да ли би могло да поново дође до рата у Европи?
Авај, никада није лако извући једноставне поуке из историје. Мало је људи у Британији те 1913. године схватало да се најкрвавији рат у дотадашњој историји човечанства налази одмах иза угла. Као већина нас, они никада нису знали ни за шта друго сем за мир и напредак, и претпостављали су да ће ,,златно доба“ трајати заувек.
И ван Британије, такође, мало је ко могао да појми надолазећу олују. Европа је стајала на ивици понора, а да тога није ни била свесна.
И ми смо живели на високој нози, уживајући у угодностима које наши преци нису могли ни да замисле. Па ако прича о 1913.години нуди неку поуку, то је да би требало да ценимо оно што имамо, чак и у овим временима финансијске кризе.
Често мислимо да ствари могу да иду само набоље, али, како су показали догађаји од пре једног века, и то тако трагично и поражавајуће, ствари, заправо, могу и ужасно да се погоршају.
Доминик Сендбрук
Дејли мејл
НСПМ
обрада: Србија данас
