Када ће Србија обновити капитализам?

И данас у Србији, ако би се правила анкета, већина би рекла да је социјализам бољи, због наводне једнакости. После пет минута, та иста већина би изјавила да размишља о пресељењу у неку капиталистичку земљу.
Србија је и данас социјалистичка држава, према основном критеријуму, а то је доминација државног власништва

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Постоје две групе земаља: оне у које се досељава и оне из којих се бежи. Заједничко за прве је да су капиталистичке, док су друге углавном социјалистичке.

У моменту преласка на комунистичку привреду, свака држава доживела је моментални економски колапс, праћен дугорочним заостајањем за капиталистичким земљама. Чехословачка је раније била на нивоу Белгије, Источна исто што и Западна Немачка, Русија је пре бољшевичке револуције имала за трећину новца више од Немачке и Америке заједно (данас има 25 посто мање од Тексаса). У Југославији су, у данашњем новцу, плате квалификованих радника износиле око 1.000 евра месечно. Занимљиво је да се око те суме и даље креће доњи лимит примања у сиромашнијим капиталистичким земљама. На пример, у Аргентини, или чак у Чилеу, наши људи кад оду лако нађу посао за 1.000 евра месечно и с том сумом тамо могу да прегурају до првог. У Србији такође на сваком ћошку стоји оглас типа “потребни радници“, али, нуди се плата од око 200 евра. Већина запослених прима око 300 евра, што није довољно да се састави крај с крајем. И звог чега, дакле, наши људи одлазе чак до Чилеа.

Још од Карађорђевог устанка, познатог и под именом Српска револуција, при чему се мисли на буржоаску револуцију, није било економске емиграције из Србије. Напротив, људи су се овде досељавали. Тек када је срушен капиталистички систем, почео је талас емиграције, који и данас траје.

Кључна разлика између капиталистичких и социјалистичких земаља је што у потоњима доминира државно власништво. То је тако, пре свега, због комунистичке теорије. Док се капиталистички теоретичари одувек баве питањем како зарадити новац, комунисти се фокусирају на расподелу новца. Још од Маркса и Енгелса, они тврде да је капитализам лош, да га треба срушити и да они треба да дођу на власт. Шта после – тиме се Маркс и Енгелс нису бавили. Остала је само теза да се приватна својина укида и да ће држава водити бизнис.

Уместо капиталистичке пароле – “сви имају једнаке шансе“, социјалисти користе паролу – “сви су једнаки“. Међутим, за разлику од капиталистичке, ова парола није спроведена кроз законе, односно систем (што и није могуће, јер људи нису једнаки, нити то желе да буду). Закон је потребан слабијима, а социјалисти/комунисти, када се једном дочепају власти, су јачи. Зато се ствара огроман јаз између њих и поданика. Али, како власт има монопол над медијима – што је последица монопола над капиталом – она наставља пропаганду о наводној једнакости. И данас у Србији, ако би се правила анкета, већина би рекла да је социјализам бољи, баш због те “једнакости“. После пет минута, та иста већина би изјавила да размишља о пресељењу у неку капиталистичку земљу. Исто тако, и данас би многи рекли да је социјалистички, па чак и комунистички систем, добар, али да му “наша“ свест није дорасла. Многи чак мисле да су скандинавске земље социјалистичке, јер је власт једно време користила паролу о “шведском социјализму“ као свом узору.

Пре рата, у Југославији је било свега око 10 посто државног капитала (и око 200.000 државних чиновника, а компјутери, наравно, нису постојали). У класичном комунизму, после рата, око 90 посто капитала дошло је у руке државе (тј. комуниста). Ово огромно отимање имовине пратила је забрана бизниса грађанима (уз низ других забрана – говора и мишљења, вероисповести, укидање свих политичких странака и забрану удруживања, укидање свих новина сем комунистичких, итд, али овде је тема економија). У једном периоду, почетком 1970-тих, када су неке комунистичке компаније постале снажне, партија је чак и њих осакатила, уз образложење које је дао Титов помоћник, Едвард Кардељ: “Јако предузеће може постати јаче и од Централног комитета“.

Комунистичка, односно социјалистичка држава, држи капитал у својим рукама и не дозвољава грађанима слободу привређивања, због опасности да ће се они обогатити, а онда стећи политички утицај и “постати јачи и од Централног комитета“, тј. владајућих партија, ма како се оне звале.

Од 1990-те године, комунисти су се преименовали у социјалисте, формално укидајући забрану бизниса грађанима. Формално, јер су њиховим људима давали да откупљују државне фирме (практично бесплатно), затим, давали су им извозне или увозне дозволе, уносне послове у земљи (тендери готово да нису постојали), или, давали су им да од банака откупљују девизе по званичном курсу. Тај курс је био дупло, па и више, нижи од реалног, тако да су они добијали на поклон по 100, 200 или 300 хиљада марака; наравно, неки и много више. За фирме ван система важило је супротно правило – узимали им нам новац. На пример, “Погледи“ су 1991. године имали 20.000 марака у ЈИК банци у Београду, намењених за куповину новинског папира у Италији. Али, када смо однели налог за плаћање, рекли су нам да немамо 20.000, већ 10.000 марака. По неком пропису, о коме нас нису обавестили, све девизе су на дан уплате на рачун петварали у динаре, јер је домаћим фирмама било забрањено да новац држе у девизама. У моменту плаћања према иностранству, те динаре су поново претварали у девизе. Како су тих дана динар оборили 50 посто, од 20.000 марака остало је 10.000 марака. Њихове људи су знали кад се проглашава девалвација, па су и на тај начин зарађивали огромне суме.

После “петооктобарске револуције“ 2000-те године, услови за фер бизнис су побољшани, али, неке врсте забрана слободног пословања остале су до данас. На пример, уведени су тендери, али не и систем који би их контролисао. Фирме ван система морају да се пробијају кроз “шуму прописа“, док за оне у систему постоје пречице. Буџети, било градски, било републички, нису транспарентни, тј. грађани не знају на шта се троши државни новац.

Данас у Србији 57 посто капитала је у рукама државе и још негде око 20 посто капитала је парадржавно (држава је дала и даје капитал и повлашћене послове некоме, али под условом да ради за њу, као што је нпр. случај са ТВ “Пинк“).

Због ових процената, Србија је и даље социјалистичка земља. Подразумевајуће, главни послодавац је држава. У Србији има око 600.000 запослених у државном сектору. У Граду Крагујевцу, највећи послодавац је – Град Крагујевац, са око 5.000 запослених. Следе Фијат аутомобили “Србија“ са око 2.500 запослених, итд.

У социјализму, држава се бави чак и одношењем смећа, док у капиталистичким земљама локалне самоуправе расписују тендер за приватне фирме из ове области.

Од 600.000 државних чиновника, вишак је преко 300.000, а у Крагујевцу преко 2.500. Да они сутрадан не дођу на посао, ништа се не би осетило. На пример, градски водовод у Крагујевцу има 600 – доскора је имао око 900 – запослених, од којих су свега њих око 50 мајстори, тј. радници. Кад негде пукне водоводна цев, настаје проблем, јер је 50 радника премало за оволики град. Тако, у примеру са отпуштањем државних службеника, не мисли се на раднике, као ни на инжењере, и сл. Њихов број, заправо, треба повећати. Мисли се на нераднике, који су срж социјалистичке бирократије.

Док је у капитализму енергија грађана усмерена ка прављењу новца, у социјализму, пошто је држава главни послодавац, енергија је усмерена на тражење “државног посла“, преко партије која је тренутно на власти. При томе се подразумева да није реч о грабљењу за “плавим“, већ за “белим“ крагнама.

Тако се број “белих“ крагни стално увећава, а са њим и број прописа. Већ више од две деценије политичке странке у Србији обећавају “сечу прописа“. Али, то ни једна не чини када дође на власт. Јер, “сеча прописа“ није могућа без смањивања бироктатије, чиме се губи гласачка машина за следеће изборе. Већина државних чиновника данас има у својим џеповима по 3-4 чланске карте различитих партија. И спремни су за узимање нових (морал у социјализму је посебна тема). У капитализму, државни чиновници не размишљају о томе, јер се не мењају с променом власти. У социјализму, нове власти мењају чак и судије.

Због огромног броја чиновника, несразмерно већи део државног новца у социјалистичким земљама троши се на њихово издржавање. Зато су путеви неравни, државне школе и болнице у лошем стању, а плате војника и полицајаца бедне.

Све партије у Србији, од 1990-те до данас, владајуће или опозиционе, су социјалистичке, односно левичарске. Још се ни једна није истакла у борби за обнову капитализма. Кампања свих своди се на тезу да ће они бити бољи управљачи државним капиталом од претходника. Сви се противе продаји државних предузећа – по правилу, користећи термин “распродаја“ – иако без доминације приватне својине нема капитализма, а без капитализма нема високог стандарда.

Проблем са социјализмом је, дакле, у мешању политике и бизниса, то јест, факат да политичари воде највећи бизнис. У досадашњој историји, то се још није показало као добра опција. Јер, политичари имају једну врсту знања, у лепези од лепљења плаката за своју партију, до смишљања слогана који ће се исписати на тим плакатима. У моменту када дођу на власт, они преузимају послове за које је потребан низ других знања, од психологије понашања потрошача, до разумевања банкарства. Та знања немају и последице су неминовне.

На пример, на Видовдан ове године отворен је аеродром у Лађевцима код Краљева. Градоначелник Краљева, који је ово “изгурао“ преко своје партије, у Београду, чак не зна да каже “аеродром“, већ пред ТВ камерама понавља “аеродрум“. Али, “зна“ да је то добар бизнис. Наредних месец и по дана, у Лађевце је слетео само један авион – из Трстеника. Држава, ипак, планира отварање још једног аеродрома код Ужица, у Пониквама, са најдужом пистом у земљи, онда још једног мањег аеродрома на самом Златибору и још једног већег код Новог Сада. Све то у ситуацији када се ни аеродром у Нишу не исплати. Губици које доносе промашене инвестиције расподељују се на све грађане, сем, разуме се, на политичаре.

То што нестручна лица у социјализму воде бизнис, само је прва у низу невоља. Још веће последице има факат да они рукују туђим новцем. Да је онај градоначелник улагао свој новац, размишљао би о исплативости аеродрома у Лађевцима. Вероватно би затражио кредит од банке, а свака банка има тим за проучавање исплативости инвестиција, тј. могућности враћања позајмљеног новца. Узгред, гашење комунистичких банака је једна од ретких мера на путу ка укидању социјализма у Србији. Нити је то гашење спроведено како ваља, нити нове банке дају повољности као у капиталистичким земљама, али, оно су само формално биле банке. Биле су то установе за рапосделу новца према диктату владајућих партија.

Социјализам има велики број пропалих фирми, али не и пропалих директора, односно политичара. Незванично, само Социјалистичка партија Србије тренутно има око 30.000 директора, шефова и, уопште, руководилаца у државном сектору. То значи да их је од 1945. до данас било на стотине хиљада. Док је народ под њиховом управом сиромашио и бежао из земље, они су се увек богатили.

Први талас богаћења уследио је одмах после рата, када су отели најбоље куће и станове, али и новац и драгоцености од власника.

Други велики талас богаћење комуниста десио се 1970-тих, када је држава имала највише новца, пошто су позајмице из иностранства књижене као приход (то је била државна тајна; многи и данас верују да је “златно доба“ 1970-тих дошло као последица доброг система). Већ је била стасала друга генерација комуниста, а више није имало од кога да се отме, па су градили куће и станове (почеле су да ничу и прве комунистичке колоније у иностранству, на пример у Торонту; сем тога, масовно су отварали приватне девизне рачуне у иностранству и на њих пребацивали државни новац). Градња луксузних станова, вила, викендица, итд, била је толико уочљива, да су покренули демагошку акцију названу “имаш кућу – врати стан“. (Акцију није било могуће објаснити некоме из капиталистичке земље. Није било одговора на питања: Зашто би неко давао свој стан бесплатно? Ако је зарадио непоштено, зашто му се не суди?)

Трећи велики талас комуниста, односно, тада већ социјалиста, или јуловаца, или кога већ, био је у време Слободана Милошевића, четврти у време ДОС-а, а пети још траје.

Према томе, Србија треба да врати законодавство везано за бизнис, а и законодавство иначе, које је постојало пре завођења комунизма, а које све време постоји у другим капиталистичким земљама. Онда, да отпусти преко 300.000 чиновника (с тим што би они и даље примали, на пример, 75 посто од плате; то није фер, али које је друго решење?). Затим, да прода барем половину државних фирми (од тог новца да среди инфраструктуру, побољша здравствени и школски систем, безбедност, итд).

Наравно, ово се неће десити, јер није реално да се они одрекну привилегија. Него ће постепено продавати државна предузећа, пошто им, због свега реченог, увек недостаје новац. Другим речима, процес враћања Србије на “фабричка подешавања“ ће потрајати. А добра вест је што тај процес ипак постоји.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. септембар 2019)