„Када видите ко је све био на сахрани Салета Мутавог…“

Београд – Мафијашки обрачуни су свакодневица у Србији, ратују регионалне мафије из бивше Југославије, навијачке групе, а траје борба и за нарко-тржиште, пише Дојче веле.

Београдске улице су поново поприште мафијашких обрачуна, у којима често страдају и случајни пролазници. Црне хронике су пуне извештаја о новим борбама за моћ у српском подземљу. Ратују између себе регионалне мафије из бивше Југославије, навијачке групе, а траје борба и за нарко-тржиште.

Кулминација свих ових обрачуна уследила је након убиства Александра Станковића (29), званог Сале Мутави. Станковић је био један од вођа навијача Партизана, осуђиван је као нарко-дилер, а поред тога често је седео и на састанцима управе клуба.

Јавност је стога прилично збуњено дочекала вести да су почаст убијеном одали не само кошаркаши и фудбалери Партизана, него да су његовој сахрани присуствовали и сви челници Партизана. Поједини медији су то назвали „почаст за ‘државну мафију’“.

У исто време, премијер Александар Вучић и министар полиције Небојша Стефановић објавили су „рат мафији“, и истакли како неће дозволити да Србија постане поприште обрачуна криминалаца из једне бивше југословенске републике.

Спрега спорта, политике и мафије

Новинар недељника Време Дејан Анастасијевић за Дојче веле каже како не очекује ништа од најављеног рата мафији, јер смо такве објаве имали и у време бивших власти. То се једноставно мора радити систематски, а не кампањски, истиче Анастасијевић, и објашњава зашто мисли да тај ‘рат’ неће имати много успеха:

„Просто је реч о томе да се вође навијача очигледно баве криминалом, и то врло организованим криминалом, а да су поред тога и у управама спортских клубова. А са друге стране у истим тим управама спортских клубова седе и политичари. И онда имату ту једну троструку спрегу спорта, политике и мафије. Ако држава то жели да реши онда је први корак да се промени статус тих клубова, јер они не могу више да буду удружења грађана, просто Црвена звезда и Партизан нису исто што и удружења филателиста. Потребно је даље увести правила финансирања, или их приватизовати, а не користити клубове као један од начина финансирања политичких партија, где лежи и суштина проблема“.

Дејан Анастасијевић сматра да то уопште није проблем урадити у правном и техничком смислу.

„Проблем је што политичарима одговара слабо регулисан рад спортских клубова, а одговара им и присуство организованог криминала, јер се на тај начин индиректно финансирају политичке странке. Стога је лицемерно да политичари објављују рат мафији, јер неки од њих, сасвим сам сигуран у то, финансирају и себе и своје странке новцем од организованог криминала.“

Рат уз уништену полицију

Рат против мафије се не може водити са полицијом која је девастирана у кадровском и сваком другом смислу, каже за Дојче веле Божо Прелевић, адвокат и бивши коминистар полиције.

„Ви сада имате полицију која је под најездом неписмених и полуписмених људи, са купљеним дипломама, имате разна шиканирања, нема сарадње са тужилаштвом, људи напуштају полицију, и то је нешто на шта упозоравам већ неколико година. И сада премијер каже обрачунаћемо се са онима у полицији који бораве на јахтама, и ви видите да се све то дакле зна. Резултат тога је да ви имате по Београду деведесете године, имате црногорску мафију, босанску мафију, албанску мафију, имате кријумчара кога ухвате са 50 миграната и онда га пусте након телефонског позива. А ако као грађанин желите нешто да пријавите ја вам саветујем да то не радите, јер је бесмислено и полиција је доведена до нивоа да она више уопште није сервис грађана. А да је то тако довољно је да вам само кажу надимке начелника полиције по Србији, и све ће вам бити јасно.“

Колико ће та борба против мафије бити успешна не треба вам бољи доказ од чињенице ко је све био на сахрани Александра Станковића, напомиње Божо Прелевић.

„Када видите ко је све био на сахрани, и ко је носио мајице са његовим ликом, и када знате да га је тужилац пустио након што је ишао да пребије некога из управе Партизана, ви видите да то није нормално. И сада имате премијера који говори исто што и ја. Из тога можете да закључите да нас премијер или прави будалама, или нема моћ да нешто уради. А не зна се шта је горе од то двоје.“

Пацификовани навијачи – колико то кошта?

Навијачке групе су углавном биле ослонац појединих политичких партија приликом већине протеста који су се дешавали у Београду. Навијачи су се посебно истицали рушењем Београда и спречавањем одржавања геј парада, и тада су се жестоко сукобљавали са полицијом.

Међутим, у последњих неколико година навијача нема на улицама, а питање које се наметнуло је колико кошта политичка пацификација навијачких група. Дејан Анастасијевић каже да то јесте проблем када се праве договори са таквом врстом група.

„Они ће вас увек сачекати на нечем другом. Ако су се договорили да више не туку припаднике ЛГБТ популације, очигледно се нису договорили да више не смеју да убијају људе или тргују дрогом.“

Навијачи јачи од државе

Божо Прелевић истиче да не зна шта су они добили заузврат, „али знам да је премијер недавно рекао да су они јачи од државе“. Прелевић, дакле, подсећа на изјаву премијера Вучића, који је изјавио: „Не могу да решим питање приватизације спортских клубова. Ето признајем, јачи су од мене, мали сам и недовољно снажан да то изгурам”.

„Мислим да би након такве изјаве требало да поднесе оставку“, сматра Прелевић, али напомиње да би требало бити потпуно искрен и рећи да је то ствар која траје преко 20 година.

“Ту ситуацију је етаблирала бивша Државна безбедност (ДБ), која их је онда слала на фронт. А онда је настао канцер, где су навијачи одлучивали о свему, постављали и смењивали управе, тукли кога су стигли, а држава је све то посматрала са стране. То је једноставно одсуство жеље да се политичари одрекну неких паралелних навијачких војски, које се могу употребити за ову или ону ситуацију. Политичари се увек боје да се те групе не окрену против њих, и имају бојазан да ако их они не контролишу онда ће их контролисати неко други. Зато више воле да их имају уз себе него против себе.”

Рат против мафије се у Србији не објављује први пут, а по свему виђеном, резултати су до сада били лоши. Најлакше је објавити рат против нечега, сматра Дејан Анастасијевић, поготову ако то чините у метафоричком смислу. Онда можете ратовати против свега и свачега: против лажи, против золупотребе овога или онога, против мафије, против дроге…Све је то лако изрећи. Међутим, све те ствари се не сузбијају ни вербалним милитаризмом, ни кампањски. То значи да се системски мора радити и на правосуђу, полицији, тајним службама такође. „Ту је потребна једна систематска акција, а ја нисам сигуран да власт на тај начин жели да приступи проблему.”

Дојче веле

фото: телеграф.рс