Водена стихија се полако повлачи а иза ње остаје смрт, пустош и црни муљ са којима ће се Србија суочити у времену које долази. Од ове три пошасти најопаснија је она последња – МУЉ. Јер, иако као људи, знамо да је Смрт наша судбина од тренутка када се родимо, а Пустош (лична или колективна) наше могуће искушење док год живимо, као православни хришћани, верујемо да је наш Господ, Исус Христ, Пустош победио постом у пустињи а Смрт својим Васкрсењем. Али, Муљ није победио када је прекрио Његово земаљско бивствовање.

И зато данас, када Муљ прекрива наше Животе, ваља се знати суочити са тим и свим питањима која из њега извиру или у њега увиру, свеједно. А тих питања заиста је много. Почев од оног (првог) да ли су библијске кише, које су потопиле српске земље, израз божијег гнева или наставак агресије Запада полутајним метеоролошким оружјем, до оног (последњег и неумитног) да ли је ова нестручна али арогантна, тврдоглава и агресивна власт српском народу, можда, и највећа казна која га је могла снаћи у оваквим околностима. Јер, ти људи који у лакованим ципелама гацају по блату и води испред ТВ екипа, предвођени суперменом који у мање од два сата извлачи дете из бујице, дели ћебад из хеликоптера, капетани гуменим чамцем, држи штаб и два пута се обрати медијима, од првог тренутка користе ову нашу тугу и несрећу за личну промоцију, политичко профитерство и успостављање тоталитаризма.

Они који су „заборавили“ да Србија постоји и тамо где они нису на власти, који су комуникацију са поплављеним подручијима обављали преко страначких а не преко државних органа и који се нису сетили чак ни да током нестајања читавих насеља треба укључити сирене за водену или општу опасност, нису пропустили прилику да кроз трагичне догађаје остваре пуну контролу медијског простора и искористе је за примену различитих манипулативних техника чији циљ сигурно није интерес грађана и државе.

Без обзира што је још увек рано за детаљне анализе метода и праваца манипулативног деловања, пре свега зато што још увек трају, са сигурношћу се може рећи да су креатори ових процеса покушавали да постигну:

– Минимизирање значаја и ефеката конкретне и брзе руске помоћи српском народу, односно њено „уравнотежење“ са западним најавама и понудама за јефтине кредите.

– Преусмеравање пажње јавности како би се прикрио низ евидентних, директних и индиректних, пропуста носиоца власти који су значајно повећали размере трагедије.

– Промоцију Александра Вучића у лидера чије наводне супер-способности, преданост и залагање, могу заменити очигледни постојећи распад државног система на свим нивоима.

Сигурно је да постоје и други циљеви, али ова три су тренутно највидљивија, а овде ћемо се бавити првопоменутим минимизирањем руске помоћи српском народу.

Руска помоћ и њени медијски одрази

Захтев за помоћ Руској Федерацији Александар Вучић упутио је 15. маја у послеподневним сатима, а већ 16. маја ујутро у Србију су стигла два тима руског министарства за послове грађанске одбране, ванредне ситуације и ликвидације последица елементарних непогода (МЧС Русије). Само неколико сати касније они и њихова техника оперативно су деловали у Обреновцу. Био је то дан када је град почео буквално да тоне и када је само храброст, стручност и опремљеност ових људи спречила да последице буду много страшније. Руски спасиоци извукли су из водене стихије 2.262 људи, од чега су 604 била деца. (1)

Хуманитарни авиони из Русије наставили су да слећу и наредних дана, а слична помоћ пружена је и Републици Српској. Амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Чепурин, обишао је са представницима српских власти сва најугроженија места.

Овако брзу, конкретну и искрену помоћ у тренутку када нам је Ештонова упућивала своје мисли, а Кирби нам кроз колумну у Политици придиковао о геј-правима (2), српски народ сигурно неће никада заборавити, посебно они са угрожених подручја.

Али, изјаве највиших српских званичника биле су врло уздржане, а конкретна руска помоћ била је увек помињана у контексту уопштених изјава захвалности свима који помажу. Типичан пример је изјава председника Николића од 17.05.2014 када је рекао „захваљујем на помоћи земљама у региону, Европској комисији и Руској Федерацији која је прва похрлила да нам помогне, као и амбасади Сједињених Америчких Држава на великој новчаној помоћи“. Дакле, у дану када је једино Русија стварно и оперативно била са Србијом, Николић се на помоћи прво захваљује земљама у региону и Европској комисији (и данас је нејасно зашто њима), а помиње и велики новчани прилог амбасаде САД. Тај прилог, како се касније сазнало, износио је 100.000 долара, али цифра намерно није поменута како би израз „велик“ преусмеравао пажњу са оних који су до тог тренутка једини пружили стварну помоћ.

Такав приступ имали смо и код Вучића и Дачића, а прихватили су га и сви утицајни медији у Србији. Тешко да сте могли чути или прочитати нешто о руској помоћи а да то није, ради релативизације, било третирано методама „преклапања“ и „преусмеравања пажње“, што у пракси значи да је помињање доласка новог Иљушина који доноси помоћ, или херојство руских спасилаца на терену, увек било праћено и са пар вести о „помоћи“ Запада, при чему се често нису бирала средства у манипулисању јавношћу.

У томе је свакако предњачила министарка без портфеља задужена за европске интеграције, Јадранка Јоксимовић, чије изјаве очигледно срачунато иду у овом смеру. Она је лансирала, ничим утемељену, тезу да Русија јесте прва помогла, али да се главна помоћ у обнови очекује од ЕУ, а њена изјава о милијарду помоћи из ЕУ фондова, читав један дан била је апсолутни центар пажње како медија тако и угроженог грађанства. Наравно, податак је након тридесетак сати демантован из ЕУ, али немојте имати дилему да ова „грешка“ није случајна и да је имала смисао и сврху.

У том смислу треба посматрати и срачунато медијско представљање понуда међународних банкарских институција Србији за нове кредите као облик помоћи. Иако је Светска банка донирала Србији свега 150.000 долара, њихове понуде за кредитне линије, лихварски упућене Србији у тренутку најжешћег воденог гнева, министарка Јоксимовић је бираним изразима представљала као помоћ, а у манипулисању српске јаности помагала ју је саветница за медије Светске банке у Србији Весна Костић. Ради се о једном кредиту за обнову и рехабилитацију путева од 100 милиона долара који је одобрен али га наша Скупштина још увек није ратификовала и нових 200 милиона долара од којих би се 10 милиона могло вући одмах, а остало када се потпишу сви папири од стране Србије. (4) Слично важи и за Европску банку за обнову и развој која је најавила помоћ у виду кредита, али и куповину наших највећих компанија (очигледно ће се правити увезани аранжмани), што се у нашим медијима углавном представља као “помоћ” и “улагање”, иако се практично ради о њиховој жељи да успоставе контролу главних токова новца у Србији.(5)

Дакле, јасно је уочљиво да се свака информација о конкретној помоћи Русије гушила у таламбасима западних обећањао о великим цифрима, које наравно никада неће бити реализоване, што увелико подсећа на кампању о западним парама вођену 2000-те. Будући да тренд оваквог приступа постоји како у иступима виших и нижих српских званичника, тако и мајн-стрим медијима, јасно је да се ради о процесима координисаним из једног центра.Прави циљ оваквог обликовања и пласирања информација јесте спречавање или бар минимизирање очекиваног раста “проруског” расположења међу грађанима Србије, као природне реакције на брзу и искрену помоћ у невољи, односно подривање духа јединства православних народа са Русијом као матицом, који је просто лебдео у контакту пострадалог становништва и спасилаца на терену.

Али, ово више није 2000-та и српски народ већ је уморан од празних обећања и евроатлантског цинизма у односу на његове патње. Русија је својим братским загрљајем, истинском солидарношћу и хришћанском несебичношћу још једном подсетила Србију где је њено природно место. А манипулатори, како они наши тако и они њихови, морају знати да су препознати…

Post skriptum

Најбоља потврда оправданости писања овог текста стигла је у тренутку његовог закључења. Данас, 26.05.2014. године Београд је испратио херојске руске спасиоце а да се нико од српских званичника није појавио да им се захвали и пожели срећан пут. Уместо њих учинили су то Едуард Чижиков, заменик министра за ванредне ситуације Русије и руски амбасадор у Србији, његова екселенција, Александар Чепурин. Уз дужно поштовање, присутни начелник ватрогасних јединица МУП-а Србије, господин Горан Николић, није ниво који може презентовати државу у таквом тренутку.

Треба ли боља потврда директне умешаности српских властодржаца у наведене манипулативне процесе?! Али, тако је то увек, када живот прекрије Муљ …

Одреднице:

(1) – http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/468304/Za-brz-dolazak-ruskih-spasilaca-zasluzan-centar-u-Nisu

(2) – http://www.intermagazin.rs/americki-ambasador-porucuje-poplavljenoj-srbiji-i-vreda-je-krsite-prva-gej-populacije/

(3) – http://www.tanjug.rs/novosti/129260/nikolic-zabrinut-zbog-teske-situacije–salje-pomoc.htm

(4) – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/srbija-dobijan-e-pomo-zapada/

(5) – http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:493193-Srbiji-vise-kredita

Драган Милашиновић

Фонд Стратешке Културе