Београдски центар за безбедносну политику покренуо је једну тему која је рак рана тренутно лошег кадровског стања у Министарству унутрашњих послова, а која се тиче институције која служи за школовање високошолског полицијског кадра, односно њиховог запошљавања у МУП-у.Највећи број дипломираних криминолога нема никакву шансу да се запосли у полицији, која је платила њихово школовање, а у привреди и услужним делатностима, такође немају шансу за запослење. Остаје да они, који су се школовали за борбу против криминала, хлеб потраже у подземљу, тврде дипломирани криминолози у писму упућеном нашем магазину
……
Министарство унутрашњих послова (МУП) издваја око 3 милиона евра годишње за финансирање Криминалистичко – полицијске академије (КПА), али мали број дипломаца буде запослен у полицији.
У Стратегији развоја МУП-а за 2015-2018 један од приоритета јесте улагање у високо образовање. Криминалистичко-полицијска академија основана је као установа за остваривања потреба полицијског образовања и данас има више од 2.500 активних студената. Иако један буџетски студент грађане Србије кошта око пет хиљада евра годишње, а чак двадесет хиљада евра за читаво школовање, дипломци КПА се у МУП-у ретко запошљаваљу!
До тачног податка о томе колико дипломаца КПА је запошљено није могуће доћи због тога што ни МУП ни КПА не воде евиденцију о томе. Поврх свега, због неусклађеног шифрарника Националне службе за запошљавање не може се сазнати ни колики је број дипломаца КПА који чекају на посао у полицији. Последњи пут када је већи број дипломаца ступио у радни однос у МУП-у био је након протеста дипломаца у октобру 2014. године. Према досадашњој пракси, МУП уместо дипломаца КПА запошљава кадрове у чију обуку мора додатно да улаже, док су кадрови које је редовно одшколовао приморани да раде као конобари и шанкери. Исход свега је да студенти губе време, а држава новац.
Године 2006. дошло је до интегрисања тадашње Полицијске академије (ПА) и Више школе унутрашњих послова (ВШУП), што се у први мах чинило као добро решење с обзиром да су обе институције школовале кадар за потребе полиције. КПА је замишљена као институција која ће школовати кадар за потребе полицијског образовања, као и друге облике стручног образовања и усавршавања од значаја за криминалистичко-полицијске и безбедносне послове. После прве две генерације (2006, 2007) дипломираних/струковних криминалиста који су добили запослење, долази до проблема, који ни дан данас није решен. Уговори које је МУП потписао са студентима се не поштују, док свршени студенти без уговора на шансу за посао покушавају да добију алтернативним путевима. Све је додатно закомпликовао нови Закон о полицији који је ову установу деградирао и ставио је у ранг осталих факултета.
Нови Закон о полицији – деградација полицијске професије
Бити полицајац јесте професија, а нови Закон о полицији (ЗОП) га третира као занат. Ако погледамо чл. 135. ЗОП-а у ст. 1. каже се да се „радни однос у Министарству заснива путем конкурса“. Није прецизно дефинисано о каквом се конкурсу ради, да ли је он интерног карактера или не. Ако погледамо пример конкурс за директора полиције, схватамо да на такав конкурс може да се пријави само неко ко је већ запослен у МУП-у. Исто важи и за неке друге функције, нпр. командира станице или полицијског службеника, јер би апсурдно било да се на једно такво место прими неко из цивилства. Овакав начин запошљавања би могао имати смисла само за она радна места на којима се знања и вештине могу стећи на неким другим факултетима (области економског криминалитета, високотехнолошког криминалитета, правна струка), док за радна места у дирекцији полиције, једино КПА школује квалификоване криминалисте. Став 4. овог члана гласи овог члана „не примењује се у случајевима пријема кандидата са високошколских установа који се образују у складу са посебним студијским програмом за потребе Министарства по основу претходно закљученог уговора“ што опет указује на КПА као једину такву институцију у нашој земљи. Даље се у чл. 256. каже да „Лица која су завршила студије у року на високошколској установи образованој за остваривање студијских програма за потребе полицијског образовања, чије су студије финансиране из буџета Републике Србије и која су имала закључене уговоре са Министарством за сваку школску годину, приликом спровођења конкурса имају предност, уколико испуњавају опште и посебне услове за заснивање радног односа у Министарству.“ Овде није јасно о каквој се предности ради. Да ли та лица имају додатне бодове, да ли иду ван конкуренције, и аутоматски добијају радно место на које су конкурисали, без обзира на остале кандидате.
Овим законом КПА није дат примат над осталим факултетима, већ се наводи да је то установа са којом МУП има потписан уговор. Иако је ове године министар потписао такав уговор са Академијом, што је по природи ствари и логично решење, оваквом одредбом се оставља простор да и у будућности и нека друга високошколска установа добије примат запошљавања својих студената.
Проблем студената са уговором
Иако би неко помислио да ово није могуће, да је бар питање ових студената системски решено – није. Прве две генерације студената КПА нису имале проблема, да би све остале уз тешке муке успеле да изборе какво-такво право, које је било само тренутног карактера. Уз два протеста испред Владе Србије, већина студената који су све четири (три за струковне) били на буџету добили су посао, али какав. Већина студената је прихватила да ради посао са средњом стучном спремом, као полицајци иако је за то потребан једногодишњи курс у Центру за основну полицијску обуку у Сремској Каменици.
После ове две генерације студената, примања су вршена неселективно, без икаквог реда и критеријума па тако и данас имамо већ 4 године незапосленог академца који је од министра добио сребрну значку за резултате постигнуте у току школовања. У овим уговорима које академци имају потписане са МУП-ом нигде се не наводи уговорна обавеза МУП-а да исте запосли, осим у случајевима генерације 2010 и 2011. где постоји таква одредба али не постоји временски рок за њено испуњење. Такође у уговорима те две генерације експлицитно стоји да је МУП „дужан да студента који има уговор за сваку школску годину запосли у складу са стеченим образовањем“. Неколицина студената из генерације 2010. је запослено током 2014. године, на пословима са средњом стручном спремом, док су они који су се позивали на одредбу уговора која се тиче радног места ВИИ степеном стручне спреме, и данас незапослени. Из генерације студената 2011. до данас нико није запослен, а постоје неке назнаке да ће њих петоро бити примљено до краја 2016. године, уз обавезу потписивања изјаве да пристају да буду распоређени на радно место са средњом стручном спремом. Тим академцима је понуђено и место у тзв. Људским ресурсима са ВИИ степеном стручне спреме, иако практично они за то немају формалне квалификације. Уз то се подвргавају додатним лекарским прегледима и психо тестовима, што до сада није био случај, јер су такве тестове и прегледи имали на упису на КПА и који су били елиминационог карактера. Укупан број оваквих студената не прелази 40. Такође генерацији 2012. и млађим, за последњу годину није ни понуђен уговор иако је одређен број њих на буџету и дипломирао у року.
Каријерним напредовањем се настоји деградирати диплома КПА па тако ови свршени студенти иако поседују формалне квалификације, почињу „од нуле“, иако у МУП-у постоје радна места на којима би они, после завршеног приправничког стража, показали сав потенцијал као и вештине и знања која су стекли током четворогодишњег односно трогодишњег школовања. Јер ако није тако, онда се поставља питање постојања ове институције.
Проблем студената без уговора
Када се погледају проблеми студената са уговором, и тешкоће са којима се они сусрећу у борби за своје радно место, поставља се питање „А шта онда да кажу они мало мање добри?“ Из неког разлога, не улазећи у сваки појединачан случај највећи број студената остао је испод оне црте коју је МУП прописао као пречицу до радног места. Из Министарства се чује јасан став да ће у МУП радно место добити „само најбољи“ па се поставља питање „А шта са остатком од 80%?“ И ти људи као и они са уговором имају исту диплому и исто звање. Ако ти људи МУП-у не требају, зашто се онда расписује конкурс за тако велики број студената? Једно од потенцијалих решења за ове студенте би свакако било распоређивање на радно место са средњом стручном спремом, где би се системом „каријерног напредовања“ сваки понаособ борио да му се диплома коју је поштено заслужио једног дана и призна. Свакако да просечан или исподпросечан студент академије има веће квалификације и знање од полазника ЦОПО-а који комплексну полицијску материју „претрчи“ за годину дана.
Приватан сектор безбедности
Као један од изговора за незапошљавање академаца у МУП наводи се да „јача приватан сектор безбедности и да академци и ту треба да траже своју шансу“. Међутим реалност је потпуно другачија. Приватан сектор безбедности у Србији се углавном своди на приватне фирме за обезеђење и тзв. детективске агенције. Поред неколицине руководиоца који морају бити школовани, главнину радника оваквих фирми су службеници обезбеђења за чије место је потребна средња стручна спрема и положен стручан испит којим се добија лиценца. Ако занемаримо чињеницу да постоји и Факултет Безбедности који такође има још већи проблем од КПА, реално звучи чињеница да би по препоруци из Министарства дипломирани криминалисти практично требали да раде као портири. Али не могу ни то! Дипломирани криминалисти по завршетку студирања не добијају никакав сертификат, па тако да би радили као службеници обезбеђење морају додатно да похађају наставу, полажу тестове за лиценцу, као и за руковање оружјем иако су то све већ имали као део редовне наставе на КПА, а које Закон о приватном обезбеђењу не препознаје.
Нелогичности у избору најбољих
КПА у договору са МУП сваке године прима одређени број студената који се финансирају из буџета. Према неким проценама, МУП за сваког буџетског студента издвоји 5000 евра годишње, што представља 20000 евра током целокупног школовања. И ту долазимо до кључних проблема. Није јасно, нити се у конкурсу КПА експлицитно наводи да ли ће само буџетски студенти бити запослени у МУП? Јер, ако је то ситуација, онда је постојећи модел финансирања студената потпуно погрешан. Пример за то наводимо као студента који прву годину студија упише на буџету (и заузме једно од 50 места) а затим наредне године буде самофинансирајући студент. Тај студент неће бити запослен, а МУП је протраћио 5.000 евра. Још је гора ситуација ако је студент био 3 године на буџету, односно 2 ако су у питању струковне студије. Други парадокс је онај где се поручује да ће најбољи студенти добити посао, па имамо ситуације да су неки студенти уписали прву годину као самофинасирајући, имали висок просек и били најбољи у класи а да МУП није дужан да их запосли јер „немају уговор за све 4 односно 3 године“. Свакако да се као једино логично решење намеће потписивање уговора са најбољим студентима на крају школовања.
Закључак
Већина становништва је у заблуди да Криминалистичко-полицијска академија пружа идеалне услове студирања и сигурно запослење. Напротив, студенти имају најскупљу храну у односу на све универзитете у Србији, најскупље домове у којима су услови катастрофални (у самачком хотелу „Јован Авакумовић“, 40 соба се тушира у 2 туш кабине). Ови студенти нису уписали Академију због услова или плате, већ зато што воле овај позив. Јер као што је Арчибалд Рајс рекао „Ви се у полицији нећете обогатити, већ ћете имати ту част и задовољство да служите вашој земљи и да припадате елити ваше нације“. Они сами желе прилику да покажу шта знају и за шта су посветили најбоље године свог живота.
Надамо се да ће овај текст освестити челнике МУП-а, и коначно донети Стратегију која ће јасно предвидети број људи који је потребан МУП-у у наредним годинама па тако и школовати младе људе у складу са својим потребама, да се не би десило да у догледној будућности од дипломираних криминалиста створимо социјалне случајеве и приморамо их да се баве криминалом.
Таблоид
