Погубили су се, не знају где ударају. А која су то некад времена била! Немам тему за писање, одем купим “Информер”, тамо увек има довољно глупости, треба само да одабереш. Данас исти проблем – цела држава је Информер”. О чему да пишем?
Да почнем са једним вицом, јер и онако све постаје смешно. Руски – дакле, ништа политички. О кадровима је реч:
По завршетку другог светског рата, решили Руси да поправе девизни биланс земље, па у ту сврху отворили куплерај – само за иностране госте. Међутим очекиваних резултата није било па је партијски комитет одлучио да размотри тај случај. Ређају се говорници, пљуште идеје, али задовољавајућег решења нема. Немајући куд, секретар комитета коначно даде реч једном члану који се упорно јављао из задњих клупа, јер је због неких греха био мало политички скрајнут – ‘Ајде кажи шта хоћеш, рече му секретар. – Друже секретаре, ја мислим да су ту у питању кадрови, рече овај. Секретар му хитро одузе реч уз оштро упозорење – Немаш ти појма, кадрови су све проверене партијске раднице из 1941. године.
Нисам писао о колапсу са струјом који нас је недавно стрефио кад су многа села, па и неки градови, били без струје – да не стајем на муку ни њима ни онима који су за то криви. Не бих ни сада, да не чух од ових других да је енергетски систем поново успостављен, те да више нема проблема. Докле? Не рекоше.
Па да пођемо од оног што рекоше – да је енергетски систем поново успостављен! Све зависи о ком систему говоримо, јер и систем без система је систем. А неки се у њему најбоље и сналазе. Да је у питању неки други систем, не бисмо на челу министарства за енергетику и рударство имали особу која тек после овог колапса признаде да у том систему има и субјективних грешака, дакле и кривице, код других наравно, не и код ње. Ни код оних који је на то место поставише. А упорно је постављају да руководи пословима у које се не разуме – исто је било и са изградњом, инфраструктуром, саобраћајем …
Наравно, говорим о оној плавки Зорани Михајловић. Она је мене дефинитивно “освојила” кад је била она фрка око изградње коридора кроз Грделичку клисуру – чак је и померање брда била опција, па је тим поводом Зорана Михајловић заптретила извођачима да ће именовати надзорни орган који ће их довести у ред. За оне који се иоле разумеју у извођење инвестиционих радова је та изговорена глупост довојна да кажу оно – Хвала, доста!, јер ти се послови не смеју ни започети без надзорног органа који је десна рука инвеститору све до примопредаје изведених радова. Аутор овог текста се у те послове разуме, па зато и говори о томе – својевремено је радио на закључењу уговора о инвестиционој изградњи у две од тада највећих југословенских фирми – Енергопројектуи и Интерекспорту, објавио књигу о уговорима у привреди и учествовао у својству предавача из тих области на бројним саветовањима широм Југославије. Не препоручујем се, а ако ће то користити препоручујем Др Мирослава Пауновића, данас адвоката, такође пореклом из Енергопројекта. Присуствовао сам одбрани његове докторске дисертације – Kонсалтинг Инћењеринг у области инвестиционих радова. Искупила се цела катедра привредног права Правног факултета у Београду и они који су у комисији и они који су дошли да слушају. Професор Ђуровић, председник комисије рекао је на крају – Ми смо данас обавили једну дужну формалност и наравно колегу Пауновича проглачавамо за Др правних наука. Истовремено се и захваљујем колеги Пауновићу, јер смо сви ми данас од њега много научили – Мићу Пауновића знају сви они који се овим пословима баве, сем ових у врху, наравно. Упоредите то са актуелним дисертацијама Синише Малог или Небојше Стефановића, на пример.
Нажалост, овде су у моди друге Миће – Мићо, каже Вучић као да се опрашта од свог најмилијег, знаш шта ти је чинити, а Мића скрушено одговара знам, одлази у ЕПС и уместо да поднесе оставку, смењује четири кључна директора. Вучић појашњава – рачунајте да Грчић више није директор ЕПС-а, а вода га и даље са собом, као оног Бабића који је пре скоро две године поднео оставку на место директора Kоридора Србије после оне несреће на рампи у Дољевцу, не могу да се опросте. Шта има ту да се рачуна – или си директор или ниси.
Рекох да сам својевремено радио у Енергопројекту – оном старом који је тада био седма фирма у свету по обиму изведених инвестиционих радова. Било је у тој фирми сјајних инжењера – и то у функцији, а не као ово сада, поставиш кафеџију за директора електропривреде Србије и он са те функције руководи имжењерима којих у том систему свакако има. Из тог Енергопројекта потиче и познати архитекта Драгољуб Бакић, онај брка који ни данас не мирује. Могли сте га видети и недавно на протестима на мосту Газела.
А како то у нашем систему иде – најпре Вучић постави Ану Брнабић за потредседника Владе, Ана изабере Зорану Михајловић за министарку за енергетику и рударство, Зорана Михајловић изабере Милорада Грчића за директора ЕПС-а, а он даље у ЕПС-у поставља руководиоце и тако редом … У пракси је то још и једнноставније – све претходно поменуте, укључујући и Грчића поставља Вучић, али то не мења на ствари – све су то нијансе, што би рекао покојни Ђоле Балашевић.
Није то систем који је измислила ова власт, одувек је тога било, али треба рећи да ови данашњи непогрешиво узимају од оних претходних све оно што им одговара. Ја сам тај систем својевремено назвао – кадровски систем медиокритета, па да то објасним на конкретном случају чији сам главни актер и био. Радио сам тада у Интерекспорту на рандом месту помоћник Генералног директора за пословну координацију ино мреже. У организацији „Експрес политике“ био је организован округли сто са темом – кадрови у београдској привреди. Окупила се елита београдских директора – ИМТ-а, ИМР-а, „Лоле Рибара“, не могу свих да се сетим, а у име Скупштине града пок. Живорад Вишић, подпредседник задужен за привреду. Мени баш и није ту било место, али послао ме Гојко Тешановић, Генерални директор. Био је пред пензијом па је избегавао такве скупове, а ја сам веч био виђен да га на том месту наследим. Ја сам одувек био шашав, па кад је на том састанку дошао ред да и ја нешто кажем, рекох да се мени не чини да је овако репрезентативан скуп баш прави састав да се о тим стварима озбиљно разговара. А зашто, упиташе ме они у глас. Па зато што ја мислим да овде присутне директоре нико не спречава да воде и бољу кадровску политику. То се њима није допало, а пок. Вишић затражи да ја то мало боље објасним и уђе у полемику са мном, која се сад, па мени, није допала. У жару те полемике, ја рекох да се код нас води кадровска политика медиокритета. Лупих и – једва остадох жив. Наравно није се то допало никоме сем присутних новинара, али било је касно. А пошто мислим да је моја теза и данас актуелна, ево како сам ја то тада објаснио. Прво Kомитет постави директора. Није много битно да се разуме у конкретан посао, научиће, важно је да је морално-политички подобан и што је још важније – одан. Нека узме за помоћника некога ко се разуме у посао. Међутим, ни директор није луд. Мора и он да чува своја леђа. И он узима за помоћника некога ко је њему одан, а нека овај узме за свог помоћника некога ко се разуме у струку и тако то иде до доле. Резултат је кадровска пирамида медиокритета. Онако напаљен, баш сам тај израз употребио. Kадрови су нам одани, а струка је на дну пирамиде. При том, показало се – што мање знаш, више си одан. Све сам то, у жару полемике, баш тако рекао. Сутрадан је Политика Експрес преко целе стране објавила текст под насловом – Kадровска политика медиокритета, каже Драгиша Чолић, помоћник Генералног директора Интерекспорта.
Наравно, није то могло да прође без последица. Мојима сам у фирми то још некако и објаснио. Онима у Kомитету, где сам потом био позван на кафу, нисам био толико уверљив. Генерални директор нисам постао. Послали су ме, ваљда по казни, за директора Инексове фирме у Лондону – Иди један мандат тамо, па кад се вратиш видећемо. Kо зна зашто је то испало добро. Убрзо су почели они познати “догађаји деведесетих”.
Да се вратим на ово код нас. Мислим да је то још горе. Били смо сви чланови једне партије па су се од једнаких ипак бирали они бољи, тако да се није могло десити да директор електропривреде буде кафеџија.
*У мом селу има један опанчар.
Што он прави добре опанке !
Обујеш их, попењеш се на солитер
и скочиш са десетог спрата,
ти се разбијеш ко….., а опанцима ништа!
Драгиша Чолић, Корени.рс
