Како биолошки отац Александра Вучића Фахри Муслиу пљује Србију

Биолошки отац Александра Вучића, новинар Фахри Муслиу, превазишао је самог себе у тексту који је написао и објавио 8. августа ове године, на сајту глобалне ТВ мреже, Ал Џазира. Блаћење Србије, поништавање неспорних историјских чињеница, глорификација његовог ванбрачног сина Александра, ординарне лажи да је Србија окупирала Косово 1912. године и читав репертоар ружења Срба и Србије, нашао се и у овом његовом тексту, који Магазин Таблоид преноси у електронском издању.

Пише: Фахри Муслиу

Свака добронамерна иницијатива и предлог представника власти из Београда и Приштине, скоро увек, наилази на различите реакције на обе стране и гледа се са неповерењем и скептицизмом. Док странке на власти, део цивилног друштва, медији и групе интелектуалаца подржавају такве иницијативе, опозиционе странке и разне националистичке групе, поједини медији и интелектуалци се противе, називајући их “штетним по државу и нацију; издајничким делима”.

То потврђује и предлог српског председника Александра Вучића о унутрашњем дијалогу у Србији о Косову, који је наишао је на различите реакције, како у самој Србији, тако и на Косову. То и не чуди, имајући у виду дубоко неповерење, предрасуде, мржњу и непријатељски однос Србије и Косова, односно Срба и Албанаца.

Дијалог о иницијативи председника Вучића већ је почео у самој Србији, у штампи, где политичари, интелектуалци и други износе своје ставове, који доказују да на српској политичкој сцени долази до “неког отрежњења”, мада сами представници власти, врх Српске православне цркве (СПЦ) и клеронационалистички део српског друштва и даље не могу да се ослободе заблуда.

Ови потоњи већ оптужују председника Вучића “за губитак Косова”, а сви знају да се губи једино оно што је ваше, а што је туђе само се враћа власнику, као што је случај са Косовом, које је од 1912. године окупирано од Србије.

Министар спољних послова Ивица Дачић не одустаје од своје старе, наслеђене (ћосићевске) идеје о разграничењу на оно “што је српско и што је албанско”, као “једино могуће трајно компромисно решење у предстојећем дијалогу о Косову и Метохији”.

Према његовим речима, дијалог о “Косову и Метохији” даје одговор на питање “колико смо зрели”.

“Косово јесте наша вредност, али само у оној мери у којој се и сами према њему тако понашамо. Ми смо ти који му одређујемо вредност и важност уз само један услов, услов свих услова наше будућности. Она не сме да буде крвава и то мора да буде наша црвена линија”, навео је Дачић у ауторском тексту у београдском Блицу.

Док други министар у Влади Србије, Расим Љајић предлаже да нормализација односа иде у три фазе: пријем Косова у све међународне организације, изузев УН-а и без признавања од стране Србије; да Србија добије финансијску подршку за развој инфраструктуре, повезивање Косова са централном Србијом, изградња пута Ниш – Приштина – Драч; убрзање европских интеграција, статус Срба на Косову.

Поглавар СПЦ-а Иринеј позвао је власт у Србији да “не предаје Косово јер оно што се предаје никад се не може вратити, а оно што се отима, може се вратити, кад-тад”.

Тибор Варади, стручњак међународног права, сматра да је “територијална и персонална аутономија за Србе на северу Косова и Метохији линија испод које се не смеју спустити српски интереси”.

„Требало би да се суочимо са тим да Косово де факто правно данас није део Србије – јер ни законодавна, ни административна, ни судска власт Србије тамо се не простире. У тој ситуацији говорити да ћемо сачувати Косово није сасвим адекватна реторика. Јер тешко је сачувати оно што није у нашем поседу”, рекао је Варади.

Познати драматург и академик, Душан Ковачевић каже да Србија, после страдања у шест ратова у 20. веку “више нема народа и деце за седми рат, јер би тај нови рат био крај ове земље”. Он је подвукао да циљ сваког дијалога који политичари воде у име грађана “мора да буде спречавање рата у којем би гинула српска деца.”

Прво признавање независности

Један од водећих српских интелектуалаца и књижевник Филип Давид каже да не зна шта значи промена званичне политике о Косову, “али ако то подразумева и разговор о признавању Косова, поздравио бих. Јер разговор о признању косовске независности је најбољи начин да се почну решавати сви проблеми, од имовинских до заштите мањина”.

Док познати српски писац, Светислав Басара мисли да је “готово сигуран да ће тај дијалог о Косову у Метохији – уколико до њега уопште дође – бити још једно од безброј млаћења празне сламе и пребацивања одговорности са једне на другу страну”.

На идеју Дачића о подели и разграничењу реаговала је Рада Трајковић, једна од познатих српских лидера на Косову, која то оцењује као “некреативно решење и показатељ да у Влади Србије седе стари људи са старим решењима”. Она каже да “таква решења, воде ка дестабилизацији, не само Срба и Србије, већ читавог региона” и додаје да, уколико се испостави да је то званичан став државе, таква размишљања била би велики проблем.

Актуелни косовски политичари подржали су позив председника Вучића и његову иницијативу тумаче као уношење “новог духа реализма” о косовском питању, док су аналитичари још скептични према тој иницијативи, али додају да званичиници у Србији треба да се уздрже од опасних политичких изјава о подели Косова јер тај дискурс не може да служи као платформа за промовисање свих врста идеја.

Одлазећи косовски министар спољних послова Енвер Хоџај каже да је план Александра Вучића да реши односе Београда и Приштине добродошао као “преокрет у политици Србије према својој земљи”.

Хоџај је то “прекидање тишине” интерпретирао као “прихватање истине о независности и суверенитету”, које ће “отворити пут за друштвено помирење, регионалну сарадњу, европске интеграције и међународну афирмацију”.

Косовски публициста Ветон Сурои оценио је да после иницијативе председника Србије и Приштина треба да изради нову платформу за преговоре.

Сурои сматра да би Вучићев позив на овај пут представљао “озбиљну акцију” у циљу сређивања односа Београда и Приштине те могао да има позитиван ефекат на међународну заједницу, односно нови преговарачки процес,.

“Европска унија и САД могу да значајно допринесу новом преговарачком процесу. Поготову ако и оне одлуче да буду ‘сада озбиљно’ укључене”, истиче Сурои у ауторском тексту.

Према његовим речима, нова платформа требало би да буде структурирана око све три врсте проблема које Приштина има са Београдом; прошлости, садашњости и будућности, и морала би да има јасну подршку међу албанском већином.

Један од бољих познавалаца косовске политичке сцене, политолог Рамуш Тахири, оцењује да је Вучић изразио уверење да треба поштовати реалност без наметнутог решења. “Управо поштујући реалност, а то је да је Косово независна држава, без промене граница и размене територија. Мислим да ће то бити визија и поука за Вучића. Али то треба да наметне у Србији у расправи са тамошњим чиниоцима и да се надамо да ће то бити и коначна платформа српског народа и Владе Србије о Косову као и о односима са албанским народом на Балкану”, каже Тахири.

И албански премијер, Еди Рама, поздравио је предлог председника Вучића као “пут ка побољшању односа између Албанаца и Срба”.

Рама је истакао да ће обострани напори у дијалогу довести до даљег опуштања у тим односима ради, како је навео, “деце наша два народа и одговорности за будућност у миру и добробити наша два народа”.

Рама је позвао Србију да призна независност Косова, рекавши да ће то допринети стабилизацији балканског региона. Јер, српско признање Косова било би “јасно решење на путу из мрачног тунела ка светлости”.

Зашто Београд увијек касни?

Да ли је дошло време за отрежњење српског народа, и реалполитике у Србији коју покушава да нуди председник Вучић, или ће се и даље наставити да се живи у магли, заблудама и лажима?

Косово је од почетка 90-их година прошлог века, а нарочито после рата 1999, увек место на ком се сакупљају политички поени и поприште такмичења у патриотизму на српској политичкој сцени.

Ни власт, ни опозиција (уз изузетак покојег политичара), нису били у стању, или нису желели, да признају реалност: да је Косово више од 18 година независно од Србије, а девет година независна држава, призната од приближно 120 земаља света. И још се употребљава реторика из минулог времена и непрестано одјекују покличи: “Косово је Србија”; “Не дамо Косово”; “Косово је најскупља српска реч”; ” Косово било, јесте и остаће саставни део Србије”…

А власт и опозиција отишли су још даље и наново су замајавали српску јавност уграђивањем у преамбулу новог Устава да су “Косово и Метохија саставни део Србије…” Чиме су фактички хтели да започну “трећи косовски бој” за враћање Косова?

Током деведесетих на Косову су над Албанцима спроведене најсуровије мере државне репресије (по мом мишљењу је било и елемената геноцида), као и апартхејд. А круна тога је оружани сукоб у ком је држава Србија ратовала против својих грађана (Албанаца)… Власт у Београду јесте у позицији да призна или не то фактичко (наслеђено) стање, пошто је и међународна заједница направила грешку што јуна 1999., није ставила тачку на ту кризу као последњу у ланцу распада бивше СФРЈ.

Октобра 2006. године, пре почетка бечких преговора о Косову, у ауторском тексту објављеном у Политици предлагао сам да власт и опозиција у Србији анализирају шта би се добило, а шта изгубило ако би Скупштина Србије одмах признала независност Косова (уз таксативне услове и временске рокове, како за косовске институције и Албанце, тако и за међународну заједницу, односно УН, ЕУ и САД).

Моје анализе су тада говориле у прилог признавању независности: Србија би доказала свету своје демократско опредељење; потврдила дисконтинуитет са претходним режимом; растеретила би се вековног проблема; отворила пут за убрзани економски развој и интеграције у евроатлантске структуре; створила могућност бржег и већег броја повратка исељених Срба на Косово, и што је најважније – створила реалне шансе за историјско помирење Срба и Албанаца без чега нема мира на просторима Балкана. Свако одлагање је губљење времена.

Али и тај добронамеран предлог је наишао на глуве уши и то је доказ да политичари на Балкану немају осећај за време: оно што треба да ураде одмах, они ураде након више година или деценија.

Историјски договор и помирење између Срба и Албанаца је и потребно и могуће. То је требало бити учињено још када се Југославија распала, али на српској страни тада, а ни касније, није било ни спремности ни саговорника за то. Нажалост, те шансе су пропуштене од 1989, када је суспендована аутономија Косова све до 2010, када је Међународни суд правде утврдио да “проглашење независности Косова није у супротности са међународним правом, ни са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН-а”, чиме је запечатио независност Косова.

Али, сада дати било какве предлоге о “решењу косовског проблема”, које је већ независна држава, доста је анахроно и неполитички. Сада је крајње време да се до “историјског споразума” дође, а круна тог “историјског договора” треба да буде међусобно признање Косова и Србије у постојећим границама, успостављање дипломатских и добросуседских односа.

Ако председник Вучић буде добро ослушкивао те “гласове разума” и успе да трансформише радикално српску политику према Косову, не само да ће на тај начин ослободити земљу од историјских митова и деструктивне политике, већ ће истовремено учинити и велику услугу земљама региона да превазиђу последице сукоба из прошлости.

Тиме председник Вучић има шансу да буде и српски Шарл де Гол.

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не одражавају нужно уредничку политику Ал Јазеере.

Таблоид