Како Брисел и Берлин обмањују Кијев

Истина је да ЕУ не жели Украјину, толико да се појединим колегама коса подигне на глави када помисле да би земља два пута већа од Шпаније и са више становника од Пољске, могла да закуца на врата Брисела. Колико год да се претварају у јавности да подржавају проевропске тежње Кијева, још више иза кулиса арде на томе да Украјина никада не стигне, не само до врата ЕУ, већ ни до предсобља.  

“Политика није за оне са слабим стомаком, великим срцем и племенитим идеалима. Украјина неће за нашег живота постати члан ЕУ а неће добити ни новац од Брисела за опоравак привреде”, рекао ми је у дугом разговору дугогодишњи дипломатски извор у једној од веома утицајних држава ЕУ, када сам га питао шта ће бити са Украјином. 

“Истина је да ЕУ не жели Украјину, толико да се појединим колегама коса подигне на глави кад помисле да би земља двапут већа од Шпаније и са више становника од Пољске, могла да закуца на врата Брисела. Колико год се претварају у јавности да подржавају проевропске тежње Кијева, још више иза кулиса раде на томе да Украјина никада не стигне, не само до врата ЕУ, него ни до предсобља. Ако неко мисли да земља која је најкорумпиранија у Европи (по резултатима Транспаренси интернешенала), са неконкурентном економијом за тржиште ЕУ, инфлацијом са двоцифреним бројем, великим падом производње и бруто националног дохотка, са великом незапосленошћу и сиромаштвом, те са пупулацијом од 46 милиона становника, може да буде стављена на шине за чланство у Унији, тај очигледно не схвата у каквој се ситуацији налазе ЕУ и кључне чланице. Време проширења ЕУ је завршено, консолидација Уније ће трајати деценијама”, додао је мој саговорник.

Берлин је, примера ради, инсистирао управо на ономе у у шта је био сигуран да председник Виктор Јанукович не може да обезбеди: ослобађању Јулије Тимошенко из затвора, да би потписао Споразум о асоцијацији. Штавише, Јанукович је препознао игру Немачке, па је искористио ЕУ да би добио што бољи аранжман са Русијом како би поправио економску ситуацију у земљи и себи отворио пут ка победи на председничким изборима 2015. године. 

Може Немачка да пружа колико год хоће подршку демонстрантима у Кијеву, као и лидерима опозиционих партија, почев од Виталија Кличка, и да шаље своје парламентарце у друштву европских у Кијев, чињеница је да је Берлин одиграо савршени игроказ са Јануковичем. Немци су се принципијелно држали постављених услова, Јанукович се држао својих ставова и свако је добио изговор какав је желео за оправдање, у случају Берлина, и за промену плоче када је у питању Јанукович. 

Проблеми су настали када су пословично русофобне чланице ЕУ уз подршку Вашингтона распириле увек спреман на готовс украјински ултранационализам и антируско расположење у некадашњој Галицији. Квалитативна разлика у односу на “наранџасту револуцију” из 2004. године састоји се у томе што се овога пута отворено прича о подели Украјине, односно да би прилично ћутљиви русофилски део Украјине могао да проговори. Зато не чуди што је велики део бивших и актуелних украјинских политичара упозорио на могућност избијања грађанског рата, почев од првог председника независне Украјине Леонида Кравчука до нове звезде украјинске политике, бившег боксерског шампиона, Кличка. 

Један од најутицајнијх саветника Владимира Путина, Сергеј Глазјев, отворено је рекао да би у случају да Кијев изабере антируску политику, русофилски део Украјине могао да крене у супротном смеру односно да остане привржен братским везама са Русијом. 

“Ми сматрамо да бисмо, у том случају, били овлашћени да подржимо тежње тих грађана а од Кијева би зависило да ли би тај разлаз био по чехословачком или југословенском рецепту”, рекао је Глазјев остављајући врло мало простора за погрешна тумачења његових порука или претњи, зависи из којег се угла гледа. 

Ширење ЕУ је некада била најуспешнија политика Брисела. Грчка, Шпанија и Португал су уз врло дарежљиву финансијску асистенцију тадашње Европске економске заједнице прешли транзициони пут од милитаристичких диктатура ка функционалним демократијама. Велико проширење из 2004. и 2007. године имало је за циљ да дефинитивно истргне из сфере утицаја Москве бивше чланице Варшавског пакта. То је такође обезбеђено великим сумама новца које су издвајане без великих контрола и услова. Данас, пара нема ни за чланице Уније. Украјина би према усвојеном седмогодишњем буџету ЕУ до 2020. године требало да добије једну милијарду евра од Брисела. Да би се спасили од банкротства у јуну месецу, Кијеву је неопходно 12 милијарди евра, одмах! 

Украјина је једина бивша совјетска република која још увек није успела да врати ниво животног стандарда грађана из најбољег периода комунистичке епохе СССР-а. Бруто друштвени производ по глави становника је нижи од оног који је регистрован 1989. године, односно пре распада Совјетског Савеза. У последње две деценије плате у Украјини су расле мање и спорије него у Белорусији а извоз се у последњих пар година преполовио због пада потражње челика на тржишту док је БДП пао за 15 одсто. 
Ових дана Украјини је доспело на наплату 40 милијарди евра дуга а девизне резерве земље не прелазе 15 милијарди. Кијев има новца да плати неопходну увозну робу за само следећа три месеца и да Москва није смањила за трећину цену гаса, Украјина би већ била на коленима. Украјинска каса је празна, Брисел не може а нема ни намеру да је напуни, Москва може и жели, али је цена за то да Украјина остане у руској сфери утицаја. У том смислу, као аргументе, Кремљ користи економске и енергетске полуге и игра отворених карата. Русија је највећи увозник украјинских производа а Кијев, практично, енергетски у потпуности зависи од Москве. Такође, Путин је на сто ставио врло повољан зајам од 15 милијарди долара, штавише, договорио се о томе са Јануковичем и потписао споразум. Али, на таласу последњих догађаја, руски председник је повукао ручну. 

“Ми се нећемо мешати у унутрашње ствари и испунићемо све ставке о ургентном зајму од 15 милијарди долара, чак и ако опозиција дође на власт, али ћемо за прве исплате сачекати да видимо како ће бити формирана нова влада у Кијеву, ко ће је сачињавати и какву ће политику водити”, рекао је Путин, који је очигледно научио лекцију из 2004. године када је отворено подржао Јануковича на изборима против Јушченка. 

Таквом изјавом, Путин је јасно ставио до знања свим партијским лидерима у Украјини да, без обзира ко је на власти у Кијеву, мора да буде обазрив према руским интересима у региону. 

С друге стране, ЕУ по обичају нуди идеале о људским правима, слободама, правној држави, али за разлику од пре 10 или 20 година, паре нико не помиње. Уз то, ЕУ је подељена и око виђења будућих односа са са Украјином. На једној страни имамо Пољску, Велику Британију и прибалтичке републике које се снажно залажу да се Украјини обезбеди не само потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању него да се обећа и чланство у ЕУ. 

Изразито комична је позиција Лондона који се спрема да изађе из ЕУ и припрема референдумско изјашњавање за иступање Уједињеног Краљевства из Уније, а истовремено се залаже за проширење ЕУ чак и на Украјину. На супротном стајалишту имамо, пре свега, Немачку, којој не пада на памет да Украјина постане чланица ЕУ. Са уласком у власт Социјалдемократске партије требало би очекивати да Берлин настави своју “Остполитик” чији је угаони камен коректан однос са Руском федерацијом. Баш као и избегавање русофобних ставова и спречавање партнера у ЕУ да воде контрапродуктивне битке, само да би наудили интересима Русије, попут Украјине. 

Пољаци и Литванци играју у том смислу најдиректнију улогу. Није случајно да је током литванског председништва ЕУ покушано да се потпише ССП са Украјином, као што није коинциденција да је амбасадор ЕУ у Кијеву, Пољак Јан Томбински. 

Ако ћемо искрено, ни Русија не пропушта прилику да „спусти” својим бившим сателитима у СССР-у, као што је то био случај са литванским амбасадором Далиусом Чекуолисом, познатом по својим антируским ставовима, који је платио своју русофобију поразом за избор за председавајућег Генералне скупштине УН-а, пошто су Руси пилотирали, уз помоћ својих веза, избор Вука Јеремића. Литванци, пошто нису могли Русима да се освете, наплаћиваће дипломатске ране из Њујорка Србима. Већ су почели, Виљнус је последњи ратификовао ССП са Србијом, више од годину дана после претпоследње Румуније, а три године после Шпаније која је прва ратификовала ССП. Шта ће се догађати током преговора, лако је претпоставити, Литванци су злопамтила и велики русофоби, а неко у Србији коме су евроинтеграције на срцу, о томе је требало да води рачуна. А није. Али, то је друга прича.

Национализам и русофобија су главни карбуратори протеста који се већ два месеца одвијају у Кијеву. На тим протестима велику већину чине људи који су дошли из западних делова Украјине и који у главни град долазе на смену, организовано. Слогане које користе протестанти на Мајдану су национал-шовинистички и углавном опонашају поздраве из Другог светског рата украјинских милиција које су се бориле против Црвене армије, Вермахта и пољских герилаца, уз неизоставно “смрт Русима”. Оживљена је и милиција Степана Бандере, којег у Украјини славе као народног хероја, а у Русији и Пољској, ко каже да Москва и Варшава не могу око нечега да се сложе, Бандера је виђен као ратни злочинац. 

Прва ноћ нереда на Тргу Мајдан

Међу неколико хиљада демонстраната у Кијеву, који већ два месеца пркосе мразу од минус 20, због чега је протест назван “ледена револуција”, готово да и нема Кијевљана, тек десет-двадест хиљада од четири милиона становника главног града, изађе за викенд да пружи подршку. Огромну већину милитаната чине Украјинци из Лавова и других места Галиције. Такође, велика већина није партијски орјентисана и има за циљ искључиво обарање режима Виктора Јануковича, што отежава контролу те масе и чини је непредвидљивијом. Исто тако, политичко-партијско крило протеста и његове лидере, Виталија Кличка, Арсенија Јацењука (регента партије Јулије Тимошенко) и ултрадесничара Олеха Тјахнибока, слабо шта веже осим циља да се Јанукович примора на оставку и превремене изборе. 

Како дани пролазе све је мање застава ЕУ и све мање проевропског расположења на Мајдану. У интервјуима које дају западним медијима манифестанти инсистирају на украјинским вредностима које отворено преферирају европским, чак деле лекције Европљанима о правим вредностима. Од ЕУ желе само новац и кноw хоw за имплементацију правила у области економије, правосуђа, државне управе, и улогу, по могућству добро плаћену, бране од руске претензије на Стари континент. За све њих Путин је исто што и Стаљин. 

Истини за вољу, Путин има намеру да формира неку врсту пете руске империје, после Кијевске Русије (850-1240. година), Московске кнежевине (1389-1605), царске Русије Романова (1613-1917) и бољшевичко-комунистичке империје (1918-1991), али је она много мање хегемонистичког карактера од претходних, са јасним економским интересима и по угледу на ЕУ, чак је и име врло слично – Евроазијска унија. За сада су у тој будућој царинској унији, поред Русије, Казахстан, Белорусија и Јерменија. На добром путу је да у тај клуб уђе и Азербејџан као и бивше совјетске републике из централне Азије. Ипак, главни улог у Путиновој игри је Украјина, односно улазак Кијева је једини осетни квалитативни скок за рађајућу царинску унију, која би у будућности могла да усвоји и заједничку монету, по узору на ЕУ. Другим речима, Путин жали за Совјетским Савезом, али нема ни најмању намеру да га обнавља. 

РУСИ И УКРАЈИНЦИ: ДВА ОКА У ГЛАВИ

Када се Руси и Украјинци дубоко загледају у властиту прошлост стигну до Кијевске Русије и кнеза Владимира Великог и његове одлуке из 988. године да покрсти словенске народе под својом влашћу и да их веже за Константинопољ, јер је ближа “духу и нарави руског народа”. Владимир Велики ће, како каже легенда, на свом крштењу оставити у аманет три свете одреднице својим потомцима: аутократија, народ и територија. 

Велики раскол, илити шизма која ће се догодити 66 година касније, неће довести у питање опредељење Владимира Великог. Кијевска Русија у расколу два Рима, једног на десној обали Тибра и другог на Босфору, определиће се без задршке за патријархат у Константинопољу.

Удаљавање Руса и Украјинаца је свој прапочетак имало у 13. веку када је источни део Кијевске Русије био окупиран од стране Татара и Монгола а западни од Литванаца. Када се буду рађале модерне нације у 19. веку тај усуд Кијевске Русије биће искоришћен од стране националиста Украјинаца да своје изразито антируско стајалиште правдају исквареношћу Руса које је производ дугогодишње доминације азијатских народа над московским Русима који су примили све најгоре особине источњака. 
Александар Невски ће ударити темеље царске Русије, померајући границе земље ка северу и истоку. Поразиће Швеђане а затим и крсташко-католички поход немачких и литванских племена, одбранивши руско православље, због чега ће бити уздигнут у свеца и проглашен за најважнију личност руске историје. Ипак, Невски ће оставити западне делове данашње Украјине у рукама Литванаца, спасиће своју земљу од пустошења монголске Златне хорде али ће постати вазал Монгола и слаће своје трупе да ратују на њиховој страни. 

Тако ће источни потомци Кијевских Руса бити све до краја 14. века под доминацијом Монгола, односно све до Дмитрија Донског који ће бити први владар Московске кнежевине који ће се ослободити татарско-монголског намесништва и оставити круну свом сину без тражења дозволе од Златне хорде. На другој страни, западни Кијевски Руси ће потпасти под власт Пољака. 

Управо ће насилно покатоличење западних Кијевских Руса под жезлом пољских владара крајем 15. века, ударити чврсте темље подели, некада једног народа, на два. Пољски краљ Жигмунд ИИИ је наредио покатоличавање православних народа у данашњој Украјини која је тада била део пољско-литванске конфедерације. Тај задатак је био поверен језуитима, који су представљали ударну песницу Римокатоличке цркве у борби против протестантских реформатора. Православље је било већ толико укорењено да језуити нису могли више да постигну од признавања папског примата и стварања верског хибрида: унијатске цркве која признаје папу али задржава православну литургију и право попова да се жене и имају децу. 

Готово истовремено Москва је уздигнута на ниво патријархата и одмах је преузела улогу заштитника православља и бране за католички прозелитизам. Унијатска црква у Украјини и дан-данас је највећи камен спотицања у односима првог и трећег Рима, односно Ватикана и Руске православне цркве, због чега ни до данашњег дана ниједан папа није посетио Русију. 

Следећа фрактура у руско-украјинској саги се одиграла половином 17. века током рата између царске Русије и пољске краљевине, односно по потписивању Перејаславског споразума којим су украјински Козаци, под вођством Богдана Хмељницког, прешли на страну Москве. 

За руске историчаре то је фактичко поновно уједињење руско-украјинског народа, за украјинске националисте реч је о тактичком потезу у борби против Пољака. Руска империја ће ставити под своју контролу данашњу источну и централну Украјину током 18. века али ће источна Галиција остати све до краја Првог светског рата под жезлом “жуто-црне” монархије, и управо из тих крајева долазе најтврђи украјински националисти који опасно кокетирају са нацизмом, антисемитизмом и антируском хистеријом. 
У периоду између два светска рата источна Галиција ће бити део Пољске, где ће Украјинци и остали православни народи бити угњетавани од стране Пољака, док ће у другом делу Украјине, народ трпети један од најокрутнијих и најбескрупулознијих комунистичких режима који ће буквално изгладњивати Украјинце и Русе до смрти. 

То објашњава зашто су немачке нацистичке трупе дочекане у појединим деловима Украјине, поготово у западним деловима, као ослободилачка војска. Међутим, Украјинци ће врло брзо схватити да су за нацистичку Немачку представници ниже расе. 
После победе Црвене армије, Украјина ће се проширити на источну Галицију и Букувину а близу милион Пољака ће бити протерано. Стаљин ће одузети сву имовину Унијатској цркви и поклонити је Руској православној цркви а Украјинац Хрушчов ће у част прославе 300 година Перејаславског споразума даровати Украјини руски Крим. 1991. године, с пропашћу Совјетског Савеза, Унијати ће одузети Руској православној цркви све оно што им је Стаљин отео, док је оно што је Хрушчов поклонио својој домовини узимајући Русији, још увек у Украјини. 

Следећи историјску путању припадности појединих делова територије данашње Украјине, јасно је зашто је запад те земље изразито националистички настројен, говори искључиво украјински језик и у доброј мери припада Унијатској цркви. Средишњи део земље који се вратио у руску орбиту половином 17. века је двојезичан, мање национално острашћен, иде у три православне цркве, једну под Московским патријархатом и две украјинске, проблем је што између украјинофонског и рускофонског дела популације нема ни добре комуникације а камоли интеграције. Источни и јужни део Украјине је великим делом русофонски, било да се ради о етничким Русима или Украјинцима чији је матерњи језик руски или другим припадницима мањина који користе руски као главни језик споразумевања, има врло снажне родбинско-историјско-светоназорне везе са Русијом и углавном иду у православну цркву под патронатом Москве. 

Дакле, ни после 20 и кусур година од проглашења независности, није успео процес украјинизације и врло је тешко да ће он бити довршен у напетим временима чији смо сведоци. Напротив, етнички Руси представљају петину становништва Украјине, а једна петина Украјинаца говори руски језик као матерњи, тако да су русофони, много шири појам од етничких Руса у Украјини, и они представљају трећину становништва бивше совјетске републике. 

Украјина се може поделити и уз помоћ реке Дњепар: са леве стране су русофилске области, индустријализоване и урбане, укључујући и област Одесе на обали Црног Мора и Крим; а са десне стране реке је украјинофонски и прилично рурално-пољопривредни део државе. О тој подели сведочи и летимичан поглед на области у којима је победио на последњим председничким изборима Виктор Јанукович и где је тријумфовала Јулија Тимошенко. Ако се погледа идеологија Јануковича и Тимошенко, јасно је да разлика није идеолошка, већ језичко-етничка. И Јанукович и Тимошенко имају своје олигархе и владали су државом, свако у своје време, на олигархистички начин. 

У сваком случају, следећи парламентарни и председнички избори биће пресудни за одређивање смера којим ће кренути Украјина. Путин има намеру да 2015. године лансира своју Евроазијску унију и Кијев ће морати да донесе одлуку којем ће се царству приволети: руским парама, тржишту и енергентима или европском путу без последње станице у којем ће чланство у ЕУ добити име Годоа а Украјина ће проћи као Естрагон.

Жељко Пантелић, дописник Недељника из Рима

Недељник