Како бриселски потрчко у медијима глуми сувереност

Ретко шта боље одсликава безглаво срљање Србије у пропаст колико последња сага са хрватском блокадом преговарачког поглавља са ЕУ и Вучићевом глумом „оштрог реаговања“ на ту блокаду на фарсичној конференцији за штампу, коју је одржао дан после, узурпирајући простор на готово свим великим телевизијама (РТС, Прва, Пинк, РТВ, Н1, Студио Б). Док с једне стране бескичмено испуњава и спроводи све што му нареде из Вашингтона, Берлина и Загреба, Вучић у медијима гебеловски фингира како је у сталном „сукобу“ са поменутим центрима моћи и Хрватском, јер им „не дозвољава да наређују Србији“. Нажалост по Србију, и служење Западу и медијско спиновање чини беспрекорно и тако добија подршку национално опредељених бирача за спровођење аутошовинистичке и еврофанатичне идеологије.

Важно је подсетити се да је Вучић након Брегзита, упркос очигледним и јасним захтевима Европске уније да се Србија одрекне суверности и државности зарад наставка „евроинтеграција“, одбацио било какву могућност расписивања референдума о путу Србије ка ЕУ, и поручио да они који су за обустављање европског пута морају „или да га убију, или да га победе на изборима“ да би ту намеру остварили. Тиме је дао директан ветар у леђа свим агресивним захтевима Запада према територијалној целовитости и суверенитету Србије.

Сличну ствар Вучић је поновио и на недавно одржаној „ванредној“ конференцији за штампу, након хрватске блокаде отварања преговарачког поглавља 26, поручивши да Србија „не одустајуе од европског пута и „усклађивања политике са Европском унијом“. Када се на то дода друга кључна порука, изнета на истој конференцији, онда је јасно колике су размере понора у коју нас актуелна власт води.

Вучић је, наиме, рекао да је Србија испунила све што су јој Хрвати тражили приликом његовог састанка са Колиндом Грабар Китаровић 20. јуна ове године – десетине милиона динара за три часописа хрватске националне мањине, наставу на хрватском језику у школама, реконструкција пута у Доњем Таванкуту, увођење хрватског одељења у Музичкој школи у Сонти. За ово последње, Вучић је изјавио да ни сам није видео никакав смисао да се деца национално деле у музичкој школи, али је свеједно „лично дао наређење да се то спроведе“, пошто су тако захтевали Хрвати.

Дакле, ланац командовања одозго на доле изгледа овако Колинда – Вучић – институције Републике Србије. Вучић је довео Србију у ситуацију да перманенетно мора да испуњава све што јој Хрватска нареди и да ћути о растућем фашизму у Хрватској и угрожавању основних права тамошњих Срба (то ћутање је такође „с поносом“ истакао), јер се сама определила за „безалтернативни европски пут“, од кога нема намеру да одустане.

То је суштина, која је међутим замагаљења и забашурена низом спинова и манипулација које су на конференцији уследиле – „Нећемо дозволити да нам држе лекције они који…“, „немају праву да нам придикују они који сами…“, „ни ми не тражимо од њих да нам се искупе због Јасеновца“. Вучић је подсећањем на хрватско усташтво и злочине изазвао емоције код свих грађана Србије, гневних због свега што се Србима од стране Хрватске приређује у последњих 25 година. Потом  је низом празних флоскула („држање лекције“, „нећемо дозволити“, „не заборављамо“, „знамо ми добро ко су они“) код гледаоца створио утисак да је он у неком сукобу са Хрватима и да им се супроставља, забашурујући на тај начин чињеницу да је, по сопственом признању, све до сада беспоговорно извршавао наређења из Загреба, и да ће то наставити да чини, с обзиром на његово чврсто опредељење за ЕУ по сваку цену.

Гебеловско спиновање ради пуном паром: “Информер” и “Српски телеграф” фингирају “сукоб” Вучића и Хрвата

Ту, међутим, није крај подмуклости и спиновима. Вучић је искористио овако остељиву тему, која код грађана природно изазива емоције, да опозицију етикетира као „домаће издајнике“ и „хрватске лобисте“ и тако додатно дневнополитички профитира из целе приче, преусмеравајући гнев људи због хрватског иживљавања на своје политичке противнике, који притом немају никакве везе са његовом послушничком политиком према Загребу.

Игор Марковић, НСПМ