- Какав је то цунами испрао политички мозак Србима који из године у годину бирају рђавију власт, неспособнију и примитивнију, недостојнију, али бахатију, охолију и злокобнију?
- Шта је то што је једно друштво сурвало у скапавање, континуирано га лишавајући универзалних моралних вредности и истинске духовне културе? Да ли Срби заслужују такву казну?
- Ван премијеровог макијавелистичког видног поља постоји једно питање – каква је будућност пред Србијом? Не занимају нас спискови лепих, а неостваривих жеља из летака и страначких памфлетâ, него она будућност која ће колико сутра да нокаутира све оне који од страначких синекура немају ништа. Зато је важно изићи на ове изборе
Пише: Славко ЖИВАНОВ
Шеф посланичке групе Српске напредне странке у Народној скупштини Србије, Зоран Бабић, такозвани мистер лапсус, неславни је шампион у изговарању глупости.
Овај високо лансирани напредни политичар дарован је немалим медијским простором због језичких омашки, а следствено томе исмеван због сталне говорничке конфузије. Речју, омиљена је тема за спрдњу.
Чини се да нико озбиљан у Србији овог човека не сматра значајним, нити се он имало труди да ту ствар промени. Напротив. Рекло би се да веселник има огроман несвесан таленат да публику увесели и забави. Разуме се, због тога бисмо пре морали бити очајни или барем тужни, што би, чини се, била реакција нормалних, али забаве за пук има и поред чињенице да поменути није чинио лапсусе.
Зорану Бабићу се није омакло. Намерно је изговарао ствари које је касније, након јавног одзвањања, покушавао да крсти лапсусима јер му се то чинило најјевтиније, као што се, намерно, јавно хвалисао да ужива у козметичарским третманима очекујући ваљда статус „старлетана”. Но, у овом тексту актуелан је само као шлагворт, згодно опште место што указује на тенденцију у тој напредној странци иза које, изгледа, стоји њен председник и премијер.
Наиме, председник Владе Србије отварајући железничку станицу Прокоп поручио је нацији, а и свету, да, између осталог, „знамо где идемо и куда ћемо да стигнемо”, односно да „Србија иде у будућност и нико не може да је заустави”. Ако чак оставимо по страни то да се у Србији зна много штошта, али да се сасвим сигурно не зна куда ћемо да стигнемо, важно је да укажемо да овде лапсуса није било.
Господар Србије је баш тако хтео да опише своје мисли и зато можемо да препознамо да је исти процес фијукао и у мезотерапијски третираној глави шефа напредњачких посланика. Када вам глава служи за естетске терапије, онда и није важно да ли мислите да небом лете ваздухоплови или ваздуплохови, свемирском или светлосном брзином. А кад они који су вам циљна група и не виде разлику у томе, онда су вам вероватно напади опозиције због тога куд и камо пријатнији од боцкања на козметичарској столици…
Господар Србије, пак, не хвали се третманима подмлађивања, али рачуна с тим да би неко можда и могао да заустави време, па да се Србија укочи у садашњости, или врати у прошлост. Зато он неће дозволити да Србија на путу у будућност стане, јер он зна „где идемо и куда ћемо да стигнемо”.
Заиста, не бисмо му замерили што се неправилно изражава о циљу кретања, али нас обеспокојава свака његова изјава у којој прети да ће нам у скоријој будућности бити боље уз минимални услов да он и даље буде власт.
Александар Вучић
Откад је почео да се размеће забрињавајуће несвршеним временским оквиром гађајући будућност (из његове перспективе вероватније – вечност), готово смо парализовани страхом. И још, говорећи о српској будућности, каже – завршена је прва фаза пројекта који је почео пре 45 година, два пута прекиданог, а који би требало да се заврши 2019. године, а уз његову помоћ и раније, године 2018.
Каква ли је то несрећа могла да захвати једну државу и једно друштво да им је требало пола века не би ли се завршила прва фаза изградње једне железничке станице са осам колосекâ?! Какве су то недаће могле да нас похарају, уруше и разоре? Откуд толика делотворност социјално разарајуће материје чије су наступајуће последице охрабриле власт да помисли да и време може бити заустављено, свесно калкулишући да њено бирачко тело завршетак прве фазе полувековно дугачког посла прима егзалтирано и оргазмично?
Какав је то цунами испрао политички мозак Србима који из године у годину бирају рђавију власт, неспособнију и примитивнију, недостојнију, али бахатију, охолију и злокобнију?
Шта је то што је једно друштво сурвало у скапавање, континуирано лишавајући га универзалних моралних вредности и истинске духовне културе?
Да ли Срби заслужују такву казну?
Колико су заиста криви у свом путовању у суицид којем је само бизарна епизода пролазна станица – огавни покушај да се гранично поље ретардираности камуфлира у киселохуморно „лапсусовање”?
Има ли краја том понижењу, или оно поприма скаредније и монструозније размере…
На жалост, када једну цивилизацију, о којој год да је реч, сведете само на материјална постигнућа, на примитивну валуту, лишавате је будућег достојанственог живота.
У Србији данас зрију плодови свеопште вишедеценијске негативне селекције. Данас убиремо плодове властитих одлука о ходу небројаним пречицама којима су нас властољубиви и користољубиви олигарси заправо гонили, а ми непромишљено срљали верујући им да им је циљ општи интерес. Наивно до имбецилности.
Лоше су смењивали гори све до данас када имамо разбијену државу и, како изгледа, разорено друштво без потенцијала да на смртну инфекцију одговори јаким имунитетом.
Метафора о кувању жабе вероватно је многима позната, али опасно брине то што се само прима к знању. Због тога је ваљда данас све тако монтипајтоновски апсурдно. Зато се данас посрнуће нашег друштва огледа кроз тако сурове примере и зато они нису отрежњујући, него резигнирајући.
Дакле, ван премијеровог макијавелистичког видног поља постоји једно питање – каква је то будућност пред Србијом? Шта је реалитет у тој будућности?
Не занимају нас спискови лепих, а неостваривих жеља из летака и страначких памфлетâ, него она будућност која ће колико сутра да нокаутира све оне који од страначких синекура немају ништа.
Зато је важно изићи на ове изборе.
Факти
