До дестабилизације монетарног система не долази само „изнутра“, неодговорним штампањем новца
До дестабилизације монетарног система не долази само „изнутра“, неодговорним штампањем новца. Систем се може дестабилизовати и споља, кроз стални, неконтролисани раст инозадуживања, поготово задуживањем банака и државе
Поучени ужасним искуством из деведесетих година, грађани су научили да се појам примарне емисије везује за хиперинфлацију и монетарни хаос. Теза према којој је неодговорно волунтаристичко штампање новца једини узрок инфлације толико је уврежена да грађани на сваки помен примарне емисије, ма у каквом контексту, реагују рефлексно и, дабоме, негативно. Јавност не види – а нико јој и не помаже да види – да и инозадуживање доводи до егзогеног, волунтаристчког притиска на финансијски систем.
Примарна емисија је механизам преко кога централна банка регулише кредитну активност и присутна је у свакој тржишној економији. Централна банка покушава да погоди (нема тачнијег објашњења) колико новца је потребно за оптимално неинфлаторно функционисање економског система.
Како привреда расте, како се обим робно-новчаног промета стално повећава. Како је и у најбољим економијама инфлација у правилу присутна, количина новца у систему се мора повећавати. Примарна емисија која ове процесе прати није негативан феномен, већ нужност, и она поспешује функционисање економског система.
Све док количина новца у оптицају има покриће у робама и услугама на домаћем тржишту, примарна емисија не може бити проблем. Ово подразумева да је централна банка добро погодила колико новог новца креира као и да се у својој политици руководи економским, а не политичким калкулацијама.
СВИ ЋУТЕ До дестабилизације монетарног система не долази само „изнутра“, неодговорним штампањем новца. Систем се може дестабилизовати и споља, кроз стални, неконтролисани раст инозадуживања, поготово задуживањем банака и државе. Не само да је инозадуживање погубно по будућност Србије због неодрживог раста спољне задужености већ је задуживање и дневна претња стабилности финансијског система. Отуда инозадуживање није само проблем будућности – оно је и проблем прошлости и садашњости.
Зачудо, ни политичари, а ни домаћи економисти не упозоравају јавност на негативне монетарне последице инозадуживања. Напротив, највећи број изјава усмерава јавно мњење тако да на инокапитал гледа као на фактор јачања финансијског система. Дестабилизирајући ефекти инокредита се не разумеју, скривају или занемарују.
Новац који улази у Србију по основу инокредита изнуђује примарну емисију, повећава количину новца у оптицају и подстиче раст инфлације. Еври или долари се конвертују у динаре, и то повећава новчану масу у систему. Динарска маса која је наштампана за откуп девиза, нема своје покриће у економском систему Србије. (1)
Инокапитал који је у Србију ушао своје покриће има ван Србије, у иностраној роби или услугама. Све што у Србију улази као инокредит пре или касније мора из Србије изаћи. У противном, домаћи монетарни систем ће бити преплављен и потопљен вишком новца.
Механизам углавном тако и функционише, па Србија инокредитима финансира свој огромни дефицит трговинског биланса. Домаћа предузећа тим новцем купују стране робе и врше сва друга плаћања у иностранству. Када се плаћа иностраним добављачима или банкама, динарима се купују девизе (динари се „поништавају“), количина динара у оптицају се за толико смањује. Инфлаторни ефекат у земљи је неутралисан. Други и тежи ефекти нису неутралисани. Новац је ушао, новац је изашао… а Србија је остала са иностраном робом и дуговима. Инокредит увек врши притисак на домаће цене, осим ако се новац троши ван Србије.
ЗАСТРАШУЈУЋЕ НЕРАЗУМЕВАЊЕ Када се држава задужује у иностранству да би попунила буџетске рупе, а не код централне банке, крајњи исход је повећани увоз у Србију. Девизни прилив по основу задуживања помаже да се курс динара одржава на прецењеном нивоу, чиме се континуирано стимулише увоз и разара трговински биланс. Инокредитирање је зато одличан механизам за стимулисање економија, пре свега туђих јер индиректно стимулише увоз.
Узгред, и девизне дознаке емигранта имају исти ефекат на монетарни систем, изнуђујући емисију динара без покрића. Тако унети еври, франци или долари своје покриће такође имају у иностранству, где су и зарађени. И они морају изаћи из Србије да не би подстицали инфлацију. Овако унете девизе ће напустити Србију и њима ће бити плаћен увоз. Нешто ипак није исто – дознаке не повећавају задуженост. (2)
Увек постоји и део иностраног новца који је у Србију ушао, а да није изашао кроз увоз. Тај новац остаје у земљи (у динарима) и врши притисак на цене. Ефекат тог новца на цене је у длаку исти, као и када би централна банка извршила волунтаристичку примарну емисију без икаквог робног покрића. Овај облик примарне емисије као да никога не брине. Као и све што долази из иностранства, тако и примарна емисија на бази страних кредита постаје угодна и хвале вредна.
Наравно, Народна банка овај вишак новца мора повући из оптицаја (стерилисати). НБС то ради на погрешан начин и погрешним инструментима и тиме додатно помаже дестабилизацију система. Без строге контроле уноса капитала, практично без домаћих банака, НБС је изгубила ефективну контролу над управљањем финансијским системом. (3)
Застрашује неразумевање или игнорисање монетарних механизама коју су на сцени или иза сцене. У економији којом доминирају предрасуде, идеологија и идеолошке фразе, малигне последице инозадуживања остају скривене од очију јавности.
Напомене:
—————–
(1) О инфлаторним ефектима инозадуживања видети текст хттпс://нкатиц.wордпресс.цом/2007/09/04/суса-није-крива-за-све/
(2) О економским ефектима емиграције видети текст хттпс://нкатиц.wордпресс.цом/2005/12/14/економија-емиграције/
(3) О монетарној политици видети текстове хттпс://нкатиц.wордпресс.цом/2008/10/21/немогуце-тројство-у-кризи-које-нема/ хттпс://нкатиц.wордпресс.цом/2009/04/15/банкарски-рај/
Блог Небојше Катића
