„Јенки, иди кући!“ је надалеко познати поклич који се протеклих деценија често могао чути на свим меридијанима где је љубитељима слободе додијало грубо америчко мешање у унутрашње ствари њихових – и не само њихових – земаља. И горе од грубог мешања – гола агресија. Умотана у шарени папир „добрих намера“, „хуманости“, „демократи(заци)је“, и сл. Попут нпр. бесомучног бомбардовања вијетнамског градића Бен Тре у фебруару 1968. којег је, по речима једног америчког мајора, „било неопходно уништити да би се спасао“ (од Вијетконга).

Благом иронијом судбине, један Американац највероватније кинеског порекла ових дана и месеци инспирише на тај исти поклич на нашим просторима. Хојт Брајан Ји је, после успешно спроведеног „меког пуча“ у Македонији, добио прилику да се додатно посвети Србији. Да нас подучава о томе на колико столица треба да седимо, с ким да се дружимо, како да боље живимо… Црче човек од бриге за нас и нашу будућност. Из чистог алтруизма, ништа слабијег од Сорошевог. Са понудама које се не одбијају, ако је судити по реакцијама из већег дела власти.

Или се, можда, ипак могу одбити?

„’Република Српска је јака и не може јој ништа Хојт Ји, нити ме занимају његове намјере’, изјавио је предсједник Републике Српске Милорад Додик за ‘Ало’“, гласи вест Радио телевизије Републике Српске од 10.8.2017. „Додик је нагласио да Република Српска не зависи од Јиа, нити од било кога другог. ‘Она зависи од нас који живимо овдје и наше опредјељење је веома јасно. Нека се Хојт Брајан Ји позабави собом, а он није тај који се треба бавити нама’, поручио је Додик.“

Ево једноставног питања: да се овако све време причало са Јием и сличнима, да ли би сада Србија била у ситуацији да јој један другоразредни чиновник Стејт департмента дрско соли памет о томе да ли треба дати дипломатски статус особљу (истински) Хуманитарног центра у Нишу, којег је Русија о свом (поприличном) трошку успоставила како би се, између осталог, санирале последице дивљачког бомбардовања Србије у режији управо Јиове (лажно) хуманитарне земље?

Ево и бар делимичног одговора:

На првом месту, имунитет руском особљу у Нишу је требало дати чим је обећан, односно чим је споразум потписан, у априлу 2012, дакле кад је председник био Борис Тадић. С обзиром да није – што је донекле и разумљиво, с обзиром да је Влада тада била у техничком мандату – према речима амбасадора Чепурина, Русија очекује да„Србија испуни обавезе које је преузела насебе“, односно да то уради данашња напредњачко-социјалистичка власт. Иста власт која је ко зна колико пута до сад ламентирала о томе како је „морала“ да преузме обавезе које су јој у аманет оставили претходници. Само – како то да су Вучић и Дачић „морали“ да испуне само оне обавезе који су ишли у корист Запада или на штету Србије, а не и ону која је преузета према Русији и која би, у исто време, донела само корист Србији? У сваком случају, толико Вучићево и Дачићево мрцварење, кукавичлук и неискреност (очигледно утемељени на претходно датим обећањима западним покровитељима) су само охрабрили противнике било каквог руског присуства у Србији да од давања имунитета руским спасиоцима направе проблем епских размера. Намирисали су крв и послали ловачког пса да заврши посао.
Амерички притисци би се сигурно наставили, али је велико питање да ли би америчко понашање било исто, односно у тој мери дрско. Штавише, са јединственим, тврдим (све)српским ставом са обе стране Дрине, Американци би били суочени са много већим изазовом, и питање је да ли би они били у стању да тако ефикасно угуше Македонију, или толико лагано утерају Црну Гору у НАТО, да нису могли да рачунају на пацификовани Београд. Вучићева и Дачићева снисходљивост нам, сада је више него очигледно, није донела ништа, осим „привилегије“ да наставимо са постепеним одрицањем од оно мало суверенитета, оно мало позиција на КиМ и оно мало маневарског простора у окружењу што нам је остало, уз „шлаг на торти“ у облику јавних понижавања од стране западних, првенствено америчких дипломата.
Да се у Београду разговарало са странцима као што се то последњих година чини у Бања Луци – и да се, наравно, поступало у складу са речима – национални дух би нам био на много вишем нивоу, и јавно мњење патриотски много хомогеније. Последично, војна, економска и културна сарадња са савезницима, поготово са Русијом, би била сигурно развијенија, што би оставило мање простора за уцене са Запада. Опет, то би свакако битно утицало на однос Запада према нама. Или би морали да омекшају, или би, ако би кренули ђоном, само дали повод нашим пријатељима да нам још више помогну, односно отворила би нам се нека друга, иначе много перспективнија врата.

Е, сад, ових дана су се могли чути и први оштрији тонови из бар једног дела власти, посредством министра одбране Вулина, који је, неочекивано директно, прво реаговао на придике Кајла Скота о његовим похвалама на рачун легендарног генерала Лазаревића, а затим и на Јиеве примедбе да Србија „не може седети на две столице“.

То би могао да буде добар почетак – под условом да буде праћен и делима. На првом месту – давањем заслуженог, обећаног и дуго очекиваног имунитета особљу Хуманитарног центра у Нишу. С обзиром на најновије, врло снажно упозорење из Москве – да се Америка „не меша у сарадњу Србије и Русије“ – јасно је да руска подршка у случају непримерене и/или непријатељске америчке реакције не би изостала. Дакле, изговора нема.

А ако Ји буде имао неких примедби, треба му поручити, као што је то већ урадио Додик, и како би му засигурно поручио и Стив Бенон, Трампов „адут у сенци“, који је у говору у познатом Хадсон институту нешто слично управо (поново) поручио и вашингтонском естаблишменту („Начин да остваримо Pax Americana је да прво сами постанемо робусно и снажно друштво, које не покушава да намеће свој начин живота и своја веровања другим људима“), да се „позабави собом“.

Или, у преводу: Ј(енк)и – иди кући! И поведи Скота са собом.