Криминалне активности Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) у Србији, достигле су такве размере, да је питање дана када ће и Влада и све њене институције бити предате на управљање овом финансијском чудовишту. Да би било јасније у каквом се ропству Србија налази, довољно је рећи да ЕБРД овде већ одавно није развојна банка него инвеститор, односно, купац свих најважнијих државних предузећа и свих виталних ресурса без којих држава више није држава.

Ропски положај у који је ЕБРД ставља Србију, довео је до ликвидације националне економије. То је и био циљ оснивача и власника овог глобалистичког монструма.

Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) по оригиналном називу на енглеском: Еуропеан Банк фор Рецонструцтион анд Девелопмент основана је 1991. године. Идеја о стварању једне међународне банке, преко које би се финансирали приватизациони процеси у бившим земљама реалног социјализма, родила се још осамдесетих година прошлог века, када је Светска трговинска организација дала препоруку да се приватизују сва предузећа у којима је држава већински власник.

Био је то познати циљ реганомике и тачеризма, политичко-привредних идеологија тог времена, названих по својим творцима: Роналду Регану и Маргарети Тачер. Идеја водиља била је “што мање државе, што више приватне иницијативе”.

У међувремену се услед глобалне привредне кризе највећим делом одустало од ове политике, чак и у земљама у којима је она поникла. Са друге стране, у земљама у транзицији инсистира се на њеном дословном спровођењу.

И сама власничка структура ЕБРД-а је у колизији са поменутом идеологијом, јер су њени власници и оснивачи државе, било директно, било преко својих централних банака. Највећим делом и пословна политика ове банке нема ничег заједничког ни са “обновом и развојем”, али ни са сопственим статутом.

Један од оснивача ЕБРД-а и њен први председник био је Жак Атали, својевремено специјални саветник тадашњег француског председника Франсоа Митерана, и човек који је у високу политику увео свог доброг пријатеља – Франсоа Оланда, садашњег председника Француске.

Његова каријера на челу ове банке кратко је трајала, јер је већ после две године морао да оде због намештене му афере наводних злоупотреба. Касније га је суд ослободио ових оптужби услед недостатка доказа.

Међу председницима ЕБРД-а налазимо светски познате личности, као што је, на пример, Хорст Келер, каснији председник С. Р. Немачке. Пошто је критиковао немачко учешће у окупацији Авганистана, Келер је морао 2010, пре истека мандата, да оде са функције немачког председника.

Један од његових наследника на челу ЕБРД-а је и садашњи председник, Сума Чакрабарти, који за разлику од Келера не да није био против ратова на Блиском Истоку, већ их је и активно подржавао. У време инвазије на Ирак Чакрабарти је био сарадник премијера Велике Британије, Тонија Блера, а 2009. је међу првима саслушан од стране Комисије британске владе за испитивање узрока рата у Ираку.

Још најмање два председника ЕБРД-а имају посредне везе са Ираком. Жак де Ларосиер и Жан Лемиер су по напуштању председничке функције у ЕБРД-у прешли да раде за приватну француску банку БНП Парибас. За време санкција Ирак је под Садамом Хусеином смео да извози извесну количину нафте и да од прихода купује храну и лекове.

Све уплате су ишле искључиво преко БНП Парибаса, који је затим новац преусмеравао на друге рачуне, од којих неки ни до данас нису идентификовани. Никада није до краја разјашњено питање да ли су средства, која су тада била преко потребна сиромашним Ирачанима, до краја наменски потрошена.

Иза компликоване власничке структуре БНП Парибаса познаваоци налазе финансијску групацију окупљену око банкарске династије Ротшилд, док је сама агресија на Ирак инспирасана пословним потребама Ротшилда и Рокфелера. Самим тим може да се сматра да и иза пројекта ЕБРД-а стоје Ротшилди.

Званично је пословна политика ЕБРД-а финансијско помагање пројеката приватизације државних предузећа. Банка у том случају даје до највише 35 одсто потребних средстава. Незванично, ова банка је калсична инвестициона банка која за потребе својих оснивача и управљача из сенке купује целе стратешки важне привредне гране неке земље и тако ту земљу ставља у ропски положај у односу на стране инвеститоре.

ЕБРД је постао мета критичара када је објавила да ће финансирати изградњу Омбла хидроцентрале у Хрватској, Термоелектране Шоштањ у Словенији и да ће купити рудник злата Кумтор у Монголији.

Од поменутих пројеката ЕБРД је одустао једино од финансирања у Омбли, али је заузврат стекао доминантан положај у хрватском аграру. Наиме, док је хрватска јавност била запослена дискусијама о потреби и штетности хидроцентрале, ЕБРД је у потпуној тишини завршио своје преузимање пословне групе Агрокор, али и Атлантик групе, која осим у Хрватској има велике инвестиције и у словеначком аграру.

Протесте јавности изазвала је и најава ЕБРД-а да ће финансијски подржати пројекте компаније Монсанто, највећег светског произвођача генетски модификоване хране. И од овог посла је на крају ЕБРД морао да одустане, бар званично.

Готово да није могуће утврдити где све ова финансијска хоботница са милион пипака има пласиран свој капитал. На званичној презентацији ЕБРД-а стоји, између осталог, у рубрици “Са ким сарађујемо” и следеће: “…Организације цивилног сектора (такозване невладине организације – прим. аутора) у земљама у којима се ЕБРД ангажује нису само утицајне циљне групе, већ и партнери.”

Преко разгранате и непрегледне мреже привредних друштава и удружења грађана ЕБРД контролише привреде већине земаља у којима делује. Свој утицај ЕБРД, међутим, не користи да би народу било боље, већ да би власници крупног капитала имали више приходе.

Упркос томе што је декларисани циљ ЕБРД-а “транзиција у правцу отворене и демократске тржишне економије”, једно истраживање из 2006. је показало да 67 одсто испитаника верује да је у њиховим земљама корупција остала иста или се чак и погоршала у односу на време пре доласка ЕБРД-а. После тога, овакве студије више нису рађене, или банка није публиковала њихове резултате.

Недавно су домаће брокерске куће објавиле да је ЕБРД заинтересован за куповину српског Телекома, Аеродрома “Никола Тесла” и осигуравајућег друштва “Дунав”.

Сва три поменута предузећа су у већинском власништву државе Србије.

Матео Патроне, председник ЕБРД-а за Србију, изјавио је како је банка заинтересована “…да уђе у коинвестицију са другим стратешким инвеститорима, да учествује у куповини акција тих предузећа, да финансира куповину удела неком другом или да, ако је потребно, обезбеди капитал”.

Из овога се јасно види да ЕБРД жели, ако је то потребно, да и сам уђе у куповину поменута три предузећа, што нема никакве везе са прокламованим циљем финансијске помоћи приватизацији. На делу је класично преузимање и то удела далеко већих од зацртаног максимума од 35 одсто. У суштини, ради се о стопостотној инвестицији, ако се посматра само део учешћа који се приватизује.

Три поменуте фирме су стратешки важне, али ЕБРД не жели да се у Србији ограничи само на њих. Патроне је најавио и преузимање Електропривреде Србије, Електромреже Србије, Железнице и других јавних и комуналних предузећа.

Интересантно је да су управо ЕУ и Међународни монетарни фонда, али и сам ЕБРД, својевремено тражили да се раздвоје ЕПС и ЕМС, наводно због поспешивања конкуренције. Сада оба та предузећа треба да се поново обједине, само овог пута под плаштом ЕБРД-а!?

Одмах после катастрофалних поплава у Србију је допутовао лично председник ЕБРД-а Сума Чакрабарти, који је на крају посете 22. маја изјавио како је “…у Србији са високим званичницима разговарао о хитној помоћи коју ЕБРД може да упути Србији за отклањање последица поплава и о дугорочном реформском плану…”.

О конкретним резултатима тих разговора Чакрабарти и Патроне су изнели начелни договор о приватизацији “Телекома”, Аеродрома и “Дунава”?! Какве везе има помоћ поплављеним подручјима са куповином ових предузећа? Очигледно је да ЕБРД бездушно покушава да искористи трагедију целог народа како би још више зарадио.

Комерцијална банка је друга по снази банка у Србији (иза Интеса банке), односно највећа банка у којој српска држава има власнички удео. У тој банци и ЕБРД има 25 одсто учешћа.

По међусобном договору, Србија може и те акције да откупи назад, али по фиксној цени од 3.500 динара по комаду, што је за око три пута скупље од просечне цене коју оне постижу на Београдској берзи. Само у овом послу ЕБРД зарађује око 11,5 милијарди динара!

У наредном периоду је ЕБРД за земље Балкана планирао своту од 2,5 милијарди евра, од чега нешто мање од половине добија Румунија, док је Србија на другом месту, са очекиваним инвестицијама у висини око четвртине поменуте своте.

Тешко је и замислити да би од тих пара ЕБРД могао да купи Телеком, Аеродром и “Дунав”, мада није немогуће да се уђе у приватизацију по моделу Комерцијалне банке, где би ЕБРД за ситне паре одрадио докапитализацију, а затим се повукао уз троструку зараду, док би Србија прво приватизовала, па затим опет подржавила ова предузећа. Нешто слично је са Телекомом већ учињено доста раније.

Србија је ЕБРД-у приступила после петооктобарског пуча, а биланс првих 12 година сарадње изгледа тако да је ЕБРД у нашу земљу званично уложио 3,3 милијарди евра кроз преко 170 пројеката.

Познато је да је у Викторија групу ЕБРД инвестирао 140 милиона евра, а претпоставља се да је половина те суме отишла Ружици Ђинђић за куповину њеног удела у поменутој пословној групи, који је држала преко Станка Поповића, а могуће и за откуп њених акција у Сојапротеину. које је купио још покојни Зоран Ђинђић.

Интересантно је да највећи дужник у Србији, Фармаком МБ, контроверзног бизнисмена Мирослава Богићевића не дугује ништа ЕБРД-у. Фармаком српским банкама и држави Србији, као и многобројним добављачима, дугује скоро пола милијарде евра, али се ЕБРД добро пазио да му никада ништа не позајми.

Није ни чудо, када се зна да је поменута фирма из Шапца служила бившем државном врху из Демократске странке за прање пара, а да су исти ти политичари били и на платном списку ЕБРД-а, због чега нису од ове банке тражили кредитирање Богићевићеве пропале империје.

Велико је, међутим, питање да ли ЕБРД заиста није уложио ни динара у Фармаком, јер ова банка радо послује и на један другачији начин. Крајем јула 2011. године, сазнало се како је ЕБРД банци Интеса у Србији одобрио кредитну линиију у висини од 10 милиона евра за кредите привреди. Средства су одобрена у оквиру програма “Wестерн Балканс Привате Сецтор Суппорт Фацилитy” (Западно-балканска кредитна линија за подршку развоју приватног сектора).

Ништа ту не би било чудно, да Интеса претходну годину није завршила са чистим добитком од скоро 7,742 милијарде динара, док је у тој 2011. остварила још преко 9,728 милијарди динара добити. Средства додељена од стране ЕБРД-а су јој, дакле, била потпуно непотребна.

Ради се о томе да ЕБРД на овај начин пласира средства без да преузима и ризик. Дужник према ЕБРД-у је домаћа банка, а не крајњи корисник кредита. Ако је ЕБРД дао у оквиру једног већег финансијског програма средства банци Интеса, којој она нису била потребна (банка располаже укупним капиталом од скоро четири милијарде евра), питање је колико је дао пара српским банкама које су затим кредитирале Фармаком, али и друге губиташе. То се зове пословање без ризика, јер цех у крајњој линији плаћају порески обвезници Србије.

А 1.

Нико не контролише шта ради ЕБРД

Чланице ЕБРД-а које имају право да добијају финансијска средства су следеће земље: Албанија, Арменија, Азербејџан, Белорусија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Естонија, Грузија, Мађарска, Јордан, Казахстан, Киргизија, Летонија, Лихтенштајн, Литванија, Македонија, Молдавија, Монголија, Црна Гора, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Словачка, Словенија, Таџикистан, Туркменистан, Украина и Узбекистан.

После “Арапског пролећа” ЕБРД је отворио посебан фонд за Блиски Исток и Северну Африку и прихватио финансирање: Египта, Јордана, Марока и Туниса. Пре револуционарних покрета, Египат и Мароко су били на списку земаља – давалаца пара?!

Чланице ЕБРД-а које дају новчана средства су: Аустралија, Аустрија, Белгија, Канада, Кипар, Чешка (до 31.12. 2007. корисник), Данска, Финска, Француска, Немачка, Грчка, Исланд, Ирска, Израел, Италија, Јапан, Луксембург, Малта, Мексико, Холандија, Нови Зеланд, Норвешка, Португалија, Јужна Кореја, Шпанија, Шведска, Швајцарска, Турска, Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе, као и Европска Унија и Европска инвестициона банка.

Зачуђује да ЕБРД веома често ради послове једног од својих оснивача: Европске инвестиционе банке (ЕИБ). Разлика између инвестиционе и развојне банке лежи управо у томе што ова прва улаже у предузећа откупљујући један њихов део или цела, као и што даје комерцијалне кредите. Развојна банка не купује предузећа, већ им повољним кредитима помаже да се развију.

После финансирања низа контроверзних пројеката (између осталог и реновирања Газеле у Београду) ЕИБ је доспела у жижу јавности, и Европска унија је ову банку ставила под контролу свог омбудсмана, коме свако може да упути представку.

За разлику од ЕИБ-а, ЕБРД није ни под чијом контролом, понајмање омбудсмана, тако да преко ње могу и даље да се одвијају мутни послови.

Милан Маленовић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије