Под појмом транзиције и демократизације, од 5. октобра 2000. реформишу се у Србији: привреда, државна управа, судство, војска , полиција, медији, просвета…
Власти у Београду и Подгорици ово представљају као неопходност која прати “нашу жељу” за уласком у Европску Унију и прикључење НАТО-у.
Од ове, “наше жеље”, медјутим, градјани све више сиромаше, незадовољни напуштају земљу, болесни и стари све више умиру. Све је гласније негодовање огромног броја градјана који остају без посла, док им се фабрике и предузећа за мале паре продају странцима или их пљачкају домаћи “бизнисмени”.
Српски војници, полицајци и цивили се изручују страним државама.
Упорно правдање “демократске и реформске” власти да је све то за “наше добро” отвара суштинско питање оправданости водјења такве политике, јер је смисао постојања државе управо да градјанима омогући благостање, економски просперитет и држављанство. Логично је питати се и одакле Србији толика “жеља” да приступи евро-атлантским интеграцијама само годину дана након што је од исте дружине доживела брутално бомбардовање и оргомно економско разарање?
Разлог је разумљив ако се прихвати да Србија и Црна Гора данас имају марионетске владе (може се рећи и квислиншке) и да је на овом простору након бомбардовања 1999. извршена такозвана БЕСКРВНА ОКУПАЦИЈА.
Како овај систем функционише може се видети поредјењем са цивилном управом коју је окупаторска Немачка увела Србији након 22.априла 1941.
О начину деловања квислиншке управе у тада окупираним европским земљама, Питер Калвокорези је писао:
“У свим овим земљама многим људима је био невидљив склоп немачке контроле на врху. Они никада нису имали јасну слику о улози коју су преузели. Људи нису видели један нови склоп који је наметнуо освајач, већ само извесне последице утицаја немачке власти на локалну администрацију. У центру су Немци задржали, чак и повећали власт својих цивилних слугу које су преобратили од управљача у немачке извршиоце, опуномоћене да издају декрете. Створен је облик посредне управе у којој су Немци дириговали цивилним службама, а цивилне службе управљале свим осталима”.
Ево како је то изгледало 1941.*
Основни креатор економске политике и стратег привреденог развоја Србије, а посебно приоритета у коришћењу ресурса, био је Штаб Генералног Повереника за привреду у Србији. Посао Генералног повереника обављао је Франц Нојхаузен, официр из Првог светског рата.
Његов штаб је имао велики бирократски апарат састављен углавном од људи који су пре рата боравили у Југославији као привредни стручњаци.
Циљ Немачке невидљиве окупационе управе у Србији, била је пре свега економска експлоатација свих привредних ресурса који би служили немачким потребама. За ове потребе Немци су се највише ослањали на домаћи чиновнички апарат.
Закони су доношени у форми упутстава, правилника, наредби и уредби. Српска влада је формално доносила одредјена законска акта, али су она ступала на снагу тек након што би надлежни немачки органи то одобрили.
Једном таквом законском уредбом извршена је реорганизација рада државне управе тако што је створена велика концентрација овлашћења у рукама српске извршне власти. Том уредбом сви послови из бивших органа власти Краљевине Југославије – Председништва Министарског савета, Сената, Народне скупштине и Министарства иностраних послова – пренети су на Председништво Савета комесара.
То је учињено како би се створила правна фарса, јер је Председништво Савета комесара било под ингеренцијом немачког управног штаба, а не представничког тела. Немци су централизовањем органа власти имали заправо бољи надзор над њима, пошто су сами преузели само надзорне функције.
Задатке на извршавању послова државне управе на терену обављали су домаћи административци. Тако је у свим органима управе задржано предратно чиновништво већ постојеће општинске власти који су морали да раде због сосптвене егзистенције.
Сви органи локалне управе, као и среска начелштва и друге полицијске власти, деловали су формално према упутствима српске квислиншке управе, а индиректно спроводили вољу немачких окупационх власти.
Како је функционисње управних органа зависило од деловања полицијских власти, поготово у ратним условима, одмах по успостављању Комесаријата, који је надгледао рад квилсиншке владе и свих министарстава, наоружана је и стављена у службу жандармерија.
Савет комесара је прузео и део полицијског апарата Краљевине Југославије. Специјална полиција Управе града Београда преименована је у “Специјалну српску полицију” и са проширеним овлашћењима на територији имала задатак да првенствено сузбија делетност Комунистичке партије југославије. Полиција и жандармерија примале су наредјења од квислиншких власти, али често и од немачких команди и органа окупационе управе.
У Управном штабу, по један чиновник је био задужен за надгледање рада једног министарства. Српски министри нису имали никакву самосталност у раду. Своје одлуке у оквиру ресорних задужења доносили су уз сагласност Министарског савета,а по одобрењу надлежних немачких установа- повереника Министарства спољних послова Рајха у Србији или Генералног опуномоћеника за привреду у Србији.
У монетарној политици и финансијама немачки надзор је у војно окупираној Србији изгледао овако:
Већ деветог маја 1941. године донета је одлука о ликвидацији Народне банке Краљевине Југославије и формирању Српке народне банке. Одлука о овоме донета је у Рајхсбанци. Банка је све време окупације пословала без Управног и Надзорног одбора. Јавно расписан позив за акционарски капитал, никада није био реализован. Банка је само формално радила као акционарско друштво. Банком је управљао гувернер кога је постављао и смењивао Генерални повереник за привреду и који је одобравао све службене уговоре Банке. Упутства у раду Банке давао је комсесар кога је поставио Генерални повереник. Комесар је био у функцији стручног консултанта. У пракси је заправо он руководио Банком.
За формалног гувернера је постаљен др Милан Радосављевић, који је и пре рата био гувернер, а за комесара је постављен Ј. Зонген, немачки финансијски стручњак. Зонген се питао о именовању свих руководилаца филијала, а одлучивао је чак и о висини зарада свих гувернерових сарадника. Зонген је дошао у Југославију 1938. године, а већина дотадашњих домаћих стручњака и радника задржана је на раду у банци.
Одмах се приступило и изради нових новчаница. Посебном владином уредбом Банци је поверен надзор над свим кредитним установама на територији Србије и Баната.
Трговинске преговоре са осталим земљама у име Србије водио је Генарални повереник за привреду у Србији, без икаквог учешћа ресорног министра. На тај начин примане су обавезе и за извоз робе која је у земљи била дефицитарна. Са друге стране, није обезбедјиван увоз роба и производа који су били неопходни српској привреди.
Немачка је практично спровела потпуну контролу у српској привреди са циљем њеног потпуног потчињавања потребама ратне привреде Трећег Рајха. Српска привреда формално није била део Немачке, али је практично потпуно радила за Трећи Рајх и ратну машинерију.
За потребе Вермахта прикупљане су све неопходне сировине: гвождје, челик, обојени метали, индустријска уља, масти, смоле, текстилне сировине итд. Стављене су у погон све фабике чији је рад био непоходан ратној индустрији, па су за њихове потребе сировине набављане и из Немачке. То је био случај са жељезаром Сартид.
У току окупације није постојала уредјена државна статистика, бројна периодика која се бавила актуелним економским питањима у Краљевини југославије престала је са излажењем после 1941.
Готово целокупна квислиншка штампа у Србији бавила се микро и макро економским проблемима који су пратили ратна збивања. Један број уредника у водецим квислиншким новинама ” Ново време”, “Обнова”, “Наша борба”, ” Српски народ”… био је непосредно ангажован у пропагандној машинерији. Иако су имали приступ информацијама, њиховао објављивање увек је било у функцији пропаганде и служењу једном тоталитарном режиму који је у Србији спроводио немачке интересе.
OCCUPATIO SUMMARUM 2001- 2005.
Преузете су одмах у “демократској револуцији” насилно: Народна банка, Управа царине, ЕПС, НИС, Телеком, РТС и многа друга стратешки важна јавна предузећа и Управе.
Под патронатом бившег челника НАТО-А укинута је СРЈ и формирана је “државна заједница”.
Извршено централизовање полицијских снага и формирана жандармерија. Специјалне јединице “Црвене беретке” расформиране.
Државна безбедност реструктирана и преименована. Сви стављени под контролу владе.
Војска се “реорганизује” под надзором НАТО. Формирана јединица за “мировне операције” у свету.
Неколико десетина владиних уредби донето само током 2001.године. Употреба заставе, грба и химне 2004. регулисана Упутством (!? )
Месне заједнице укинуте, локална власт функционише као извршни менаџмент.
Употребљив нуклеарни отпад хитно извезен из земље.
Војно сребро породато, а део најсавременијег наоружања уништен. Преостало оружје се распродаје по багателним ценама. Злато и девизе из Народне банке држе се у непознатим банкама. Промењене новчанице.
Тржиште широке потрошње је тако “либералозовано”, да је искључиво под контролом држава чланица НАТО.
Продате странцима цементаре, фабрика воде у Арандјеловцу, хемијска фабрика у Крушевцу, челичана у Смедереву, фабрика и тржиште дувана, итд.
Продата је Немцима највећа новинска кућа “Политика”, Американцима бесплатно уступљена кабловска и земаљска радиодифузија, Мајкрософт софтвери ушли у све државне службе укључујући Владу, Парламент, државну радио телевизију и Народну банку.
Културна и медијска политика формирају потрошачко друштво по америчким стандардима итд.
У српском “демократском” друштву најбројнија парламентарна странка не партиципира у власти, нова Уставна повеља СЦГ октроисана, посланици СЦГ парламента никога више не представљају.
У све државне институције су ушли страни консултанти.
Министри владе износе искључиво ставове бриселских и америчких чиновника, као њихови портпароли.
…
На жалост, у Србији се историја сурово понавља, а печат данашњег бесчашћа носиће генерације потомака садашње “демократске” власти.
Пише: Ивона Живковић
Објављено 03. маја 2005. године у “Огледалу”.
*Коришћени подаци из књиге др Драгана Алексића “Привреда Србије у Другом светском рату”
