Како ГМО пољопривреда трује токове пијаће воде

У револуционарној студији објављеној у часопису Аналитичка и биоаналитичка хемија (Analytical and Bioanalytical Chemistry) прошле године, изнет је доказ, да глифосат, активни састојак у Монсантовом патентираном хербициду Раундап, слободно отиче у подземне воде у областима где се примењује(1). Истраживачи су открили да је 41% од 140 узорака подземних вода узетих из Каталоније (Шпанија) имало нивое испод границе квантификације – што указује на то да се, упркос тврдњама произвођача, хербицид глифосат не разлаже брзо у окружењу, већ тамо акумулира у забрињавајућим количинама.

Зашто је контаминација подземних вода важан налаз?

Подземне воде снабдевају издане, бунаре и изворе. Ако је хемикалија као глифосат довољно мобилна да уђе у подземне воде и суштински отпорна на биоразградљивост (најзад, користи се да убије / деградира жива бића – не обрнуто), неизбежне су значајне еколошке изложености (изложеност штетним утицајима животне средине – прим. прев.)  и разне опасности по људе који воду користе. А према УСГС-у (U.S. Geological Survey), 88 000 тона је коришћено само у САД,  2007 године.

Имајте на уму да ЕПА (The United States Environmental Protection Agency – EPA) глифосат сврстава у Класу III токсичних супстанци, што значи да је фаталан за одраслу особу са 30 грама, и да је повезан са преко 20 нежељених ефеката по здравље у рецензираној биомедицинској литератури.

Ова студија контаминација подземних вода додатно забрињава због налаза од марта 2011, који је објављен у часопису Токсикологија и хемија животне средине (Environmental Toxicology and Chemistry), да су истраживачи открили хемикалију у 60-100% свих узорака ваздуха и кише, што указује да је изложеност загађењу од глифосата сада свеприсутна у САД. Када наснешто тако једноставно као дисање чини подложним глифосату, знамо да се ради о проблему без преседана.

У ствари, широк спектар токсичности глифосата је идентификован као један од потенцијалних узрока забрињавајућег губитка за храну неопходних стартер бактерија из земљишта и култивисане хране у појединим регионима света, што указује да ГМО пољопривреда може да уништава микробски биодиверзитет земљишта  и да на крају доведе до његове неплодности.

Ко је одговоран за подземне воде?

Монсанто је мултинационална корпорација пољопривредне биотехнологије, тренутно доминира глобалном тржишту генетски модификованог семена, са 90% удела на тржишту само у САД. Такође је највећи светски произвођач хербицида глифосата, продаваног као “Раундап”, а има и других брендова. Ако једете кукуруз и соју, или било који од њихових десет хиљада … нуспродуката – и то нема УСДА органски лого – ви добијате Монсанто “двоструком мађијом”: генетском модификацијом (ГМ) свог здравља (и експресију гена ) која прати конзумирање ГМ хране (јер смо ми – буквално – оно што једемо), и непрестаном хемијском изложености глифосату, јер је сва Монсантова модификована храна тако направљена да буде отпорна на глифосат, и стога је њим засићена.

Да ли је Монсантов хербицид нови агенс Оранж?

Раундап није први улазак Монсанта у систем тржишта хербицида. Монсанто признаје да је производио хербицид / дефолиант агенс Оранж (Agent Orange) од 1965 до 1969, који је, процењује се, у Вијетнаму убио и осакатио 400 000 људи и проузроковао да се 500 000 деце роди са урођеним дефектима.

Годинама је скривано какву је пустош оставио агенс Оранж. Можемо уочити да Монсантов Раундап и његов примарни активни састојак глифосат могу бити узрок сличном степену девастације како животне средине тако и здравља људи – све испред широм отворених, мада не баш будних очију (кад су пословни интереси у питању), наших регулаторних агенција.

Заиста, глифосат је моћан ендокрини дисруптор. Изузетно мале количине су у стању да имитирају и / или поремете хормонске путеве, ћелијске рецепторе и сигнализацију. Студија коју смо нашли у Националној медицинској библиотеци (The National Library of Medicine) га повезује са 17 негативних фармаколошких деловања, укључујући канцерогеност, генотоксичност, неуротоксичност, хепатоксичност и нефротоксичност.

Али оно што највише узнемирава, а што чини поређење са агенсом Оранж још прикладнијим, јесте његов тератогенични потенцијал, тј. способност да изазове малформације фетуса.

Истраживање на носећим женкама пацова изложеним глифосату/Раундапу из 2003 године, између осталог, а с обзиром н тератогенични потенцијал, каже:  ”Можемо закључити да је глифосат-Раундап токсичан за женке и индукује развојну ретардацију феталног скелета.” (2)

Студија објављена 2004. је открила да глифосат показује ендокрино-диструпторне и ембриотоксичне ефекте. Истраживачи су открили хемијску промену експресије ензима ароматазе и у ћелијама и ткиву фетуса, и постељице – промене које указују да може допринети урођеним дефектима и абнормалном феталном развоју.(3)

Друга студија објављена 2009. показала је да глифосат формулације индукују смрт ћелија и некрозу у људским умбиликалним, ембрионалним и ћелијама плаценте. (4)

Сада када је глифосат пронађен у већини узорака ваздуха и кише у САД, када ће загадити наше бунаре, изворе и издане, излагање његовим штетним утицајима није само вероватно, већ је неизбежно – разлика је само у степену.

Једење, дисање, пијење … умирање ?

Принцип предострожности, кога у САД нема, захтевао би да, ако предузеће производи ново хемијско једињење као што је глифосат и жели да га користи у комерцијалне сврхе, мора да докаже његову безбедност за људе пре него што га пусти у животно окружење.

Истраживања животиња и ћелија јасно показују да је глифосат штетан, али зато ми користимо “стандард тежине доказа” у овој земљи, стављамо терет доказивања да је глифосат штетан на оне који су му изложени.

Да је од Монсанта тражено да докаже да је глифосат безбедан за људе, тешко да би у томе успео. Већ је било довољно оптужујућих истраживања животиња на располагању, а доказивање токсичности хемикалија кроз истраживања на људима би захтевало да се људи повреде, што је неетично.

То је разлог зашто је принцип предострожности толико моћан и неопходан да нас заштити од корпорација попут Монсанта. Ми данас не бисмо јели, пили и удисали глифосат да је принцип раније примењен. Уместо тога, хемијске компаније користе експерименте на животињама за утврђивање ЛД50 (LD50  -доза од које 50% животиња умре), из чега се екстраполира и на људе примењује “прихватљив ниво штетности”, кроз оно што се зове процена токсиколошког ризика.

Прихватљив ниво штете? Овај начин размишљања је увредљив, посебно када се примењује на нерођене бебе и одојчад.

Да ли ће нам бити потребне додатне деценије кумулативних “прихватљивих” изложености штетним ефектима и хиљаде “мистериозних” побачаја, урођених дефеката и развојних проблема да схватимо колико је проблем озбиљан? Или треба да слушамо Монсанто, његове научнике и владине регулаторне агенција које је попунио изабраним и неизабраним званичницима на свом платном списку, а који кажу да је глифосат/Раундап релативно безопасан?

Делујте сад !
——————————