Прексиноћ је у Београду одржана промоција документарног филма „Портрет 243. механизоване бригаде Војске Југославије“. Филм је приредио Војнофилмски центар Управе за односе са јавношћу Министарства одбране.
Реч је о једној од бригада легендарног Приштинског корпуса Треће армије Војске Југославије, стациониране у мирнодопско време у Урошевцу, која је изводила борбена дејства у одбрани Отаџбине од злочиначке НАТО агресије 1999. године. Бригада је изашла у простор још у пролеће 1998. године ради обезбеђења комуникација: Приштина – Урошевац – Штимље – Сува Река – Призрен, комуникација Приштина – Урошевац – Качаник – Ћенерал Јанковић као и Приштина – Догановић која се рачвала у два правца, према Глобочици и према Шар планини. Бригада је била А састава, што значи да је била попуњена активном војском и са 80% попуњености (од планираног броја за ратну формацију). Почетак агресије бригада је сачекала са 6.500 бораца рачунајући и три одреда територијалне одбране који су јој придати. Попуњеност бригаде је ишла до 130%, што значи да се на позив за мобилизацију преосталог предвиђеног броја јавило знатно више од потребног и да су остали у јединици, да нису хтели да се врате кућама.
На основу Директиве Штаба врховне команде за одбрану од НАТО агресије „Гром 3“, а на основу Одлуке команданта 3. Армије и команданта Приштинског корпуса бригада се својим елементима борбеног распореда налазила у такозваном првом ешалону са циљем спречавања продора агресора у дубину простора Косова и Метохије. Народским речима, додељена јој је улога да на прса прими борбу у првом налету непријатеља и одсудном одбраном спречи продор јединица НАТО, Албанске војске и Шиптарских терористичких снага на територију Србије из правца Македоније.
Бригадом је од 1994. године па до окончања НАТО агресије командовао пуковник Крсман Јелић. Крсман Јелић је претходно био командант Батаљона војне полиције Нишког Корпуса. Способан, енергичан и одлучан старешина, рођен 7. априла 1947. године у Подујеву, у селу Суркиш. Обављао дужности од командира вода, чете, преко команданта диверзантског одреда, батаљона војне полиције до лаке бригаде. Након рата, примио генералску дужност начелника штаба Нишког корпуса па потом и начелника Командно штабне академије. Пензионисан у чину генерал мајора по захтеву НАТО 1. априла 2002. године.
Начелник штаба бригаде био је потпуковник Драган Колунџија, касније генерал.
Начелник Одељења оперативно наставних послова био је потпуковник Милан Мојсиловић садашњи начелник Генералштаба. То је трећи човек по хијерархији у бригади, а његова функција је срце јединице. Он планира све оперативне активности, израђује наређења, планове употребе јединице, организује рад штаба команде, организује истурена и резервна командна места, коородинира активности, прима извештаје о борбеним дејствима и припрема извештаје за начелника штаба и команданта.
Од пролећа 1998. године када излази у простор па до почетка агресије у борбама са шиптарским терористима погинуло је 16 припадника бригаде.
Дан пред званичан почетак агресије, 23. марта 1999. године, терористичке бригаде на Косову и Метохији снага око 1500 припадника и две бригаде у Македонији снага 6.000 припадника покушале су да се споје и заједно су напале 243. механизовану бригаду, чиме је за њу агресија почела дан раније.
У одбрани отаџбине од НАТО агресије погинуло је још 24 припадника ове херојске јединице.
Животе су на олтар Отаџбине положили:
- Зоран Анђелковић, војник из Врања, 1978. годиште,
- Драган Беко, резервни потпоручник из Двора на Уни,1976. годиште,
- Зоран Великинац, резервни поручник из Урошевца, 1968. годиште,
- Слободан Вукмировић војник, 1977. годиште,
- Иван Димитријевић, војник из Крагујевца, 1977. годиште,
- Горан Димић, резервни поручник из Урошевца, 1969. годиште,
- Жељко Динић, војник из Петровца, 1978. годиште,
- Синиша Илић, резервни војник из Урошевца, 1973. годиште,
- Милоје Јаковљевић, добровољац из Осечине, 1955. годиште,
- Зоран Јанковић, војник из Аранђеловца, 1977. годиште,
- Бојан Јевтић, добровољац из Обреновца, 1974. годиште, иза којег су остале две ћеркице,
- Иван Јеремић, војник из Крушевца, 1977. годиште,
- Дејан Јовановић, војник из Бора, 1979. годиште,
- Драган Китановић, војник из Бујановца, 1978. годиште,
- Предраг Конаковић, војник из Кладова, 1979. годиште,
- Бојан Костић, војник из Петровца на Млави, 1978. годиште,
- Ранко Лазаревић, војник из Шавника, 1976. годиште,
- Зоран Маринковић, војник из Земуна, 1977. годиште,
- Милан Миленковић, капетан прве класе из Урошевца, 1968. годиште,
- Владан Милетић, војник из Крушевца, 1979. годиште,
- Мирчета Миловановић, капетан из Блаца, 1970. годиште,
- Небојша Милосављевић, резервни разводник из Урошевца, 1968. годиште,
- Стојан Милошевић, цивилино лице на служби у Војсци из Штрпца, 1952. годиште,
- Александар Михаиловић, добровољац из Приштине, 1971. годиште,
- Војмир Михајловић, резервни поручник из Урошевца, 1961. годиште,
- Дарко Николић, старији водник из смедеревске паланке, 1971. годиште,
- Никола Николић, војник из Београда, 1978. годиште,
- Александар Ожеговић, добровољац из Београда, 1973. годиште,
- Золтан Олајош, војник из Суботице, 1978. годиште,
- Драган Петровић, резервни војник из Урошевца, 1970. годиште,
- Ивица Петровић, добровољац из Крушевца, 1971. годиште,
- Томислав Пилиповић, резервни војник из Урошевца, 1961. годиште,
- Радивоје Раденовић, војник из Сјенице, 1979. годиште,
- Ђорђе Радовић, десетар из Земуна, 1978. годиште,
- Мирослав Стаменковић, резервни војник из Лесковца, 1954. годиште,
- Бобан Станковић, десетар из Пожаревца, 1974. годиште,
- Горан Станковић, десетар из Београда, 1978. годиште,
- Игор Станојевић, војник из Ниша, 1978. годиште,
- Срђан Стевановић, војник из Лесковца, 1978. годиште,
- Милан Стојановић, добровољац из Обреновца, 1959. годиште.
Претходни документарни филмови Војнофилмског центра Управе за односе са јавношћу Министарства одбране „Ратне приче са Кошара“ и други, приказани су у Дому гарде Војске Србије у касарни Топчидер уз присуство војног и политичког руководства државе.
Овај документарни филм је приказан у Клубу Југословенске кинотеке.
На претходним премијерама први ред у партеру је био попуњен члановима колегијума Начелника Генералштаба и Министарства одбране.
На овој премијери први ред је био плански и по наредби потпуно празан.
На претходним премијерама начелник Генералштаба био је присутан у униформи, у средини првог реда.
На овој премијери био је присутан у цивилном оделу, у другом реду.
Дакле, документарни филм чији творац је суштински војска, који казује о жртви и херојству припадника једне од одликованих ратних јединица, не приказује се у објекту војске, већ у објекту Клуба Југословенске кинотеке, као да је по среди класично уметничко остварење намењено широкој публици, а не сведочанство о подвигу и страдању наше војске и својеврсно признање и подстрек нараштајима који долазе. Али актери овог филма, они погинули хероји и они преживели, нису били глумци нити су глумили роле и носили глумачке костиме, већ су се у ратну јединицу јавили по позиву команде ради извршења задатака у рату, носили војничку униформу и пушку и извршавали задатке команде у којим извршењима су и гинули. Зато место за приказ филма о њиховом давању отаџбини и народу није Клуб Југословенске кинотеке у центру града, већ клуб хероја наше Војске, објекат армије на чији позив су жртвовали највредније што један човек има, своју младост и живот.
Даље, тамо где су они били у првом ешалону кад је држави и народу било најтеже, тамо испред њих није било празног реда, празног рова, „празног“ ешалона. Тамо су се они испрсили пред куршуме непријатеља, крвника. Овде су се у миру они који су им командовали и у први ешалон их слали, склонили у други ред, да их у првом не виде они који су тамо непријатељем командовали. Склонили у други ред да демонстрирају да у сали није била „присутна“ држава Србија нити њена војска, бар не званично.
Надаље, они који су у херојској 243. механизованој бригади гинули, нису били у цивилно одело обучени, већ су с поносом униформе војске ове државе носили. А, овде, на промоцију, је онај који им је у бригади униформе са обележјима државе и војске облачио и смотре вршио, у цивилном оделу дошао. Као да су они на Косову и Метохији приватно гинули.
Пред ким и зашто у миру узмиче генерал Мојсиловић, када није узмицао у рату?
Пред Кристофером Хилом? Или пред вољом и наумом Врховног команданта који се америчкој администрацији ових дана подастире, издајника Перишића аболира, Гренела одликује, снимање филма о бици на Паштрику стопира, сада и овде наређује да се ван војних база и без војних почасти документарни, у некаквом клубу кинотеке, филм о херојима отаџбине који су НАТО понизили, промовише?
Духови палих бораца 243. механизоване бригаде и свих других јединица Војске Југославије, срамоте вас се.
Сада, у миру, на небу, схватају дубину и правилност максиме да је боље јуначки погинути него цео живот као кукавица живети. Јадни ви, да сте непријатељу тај филм дали, и он би га уз почасти на својој Академији промовисао. И њему би на част било да се види и памти против кога и каквог се непријатеља борио!
Војска није оно што је обучено као војска, већ оно што живи, бије се и мре као војска. Ово што је на сцени, то није.
Председник Републике одлучује о употреби војске и командује Војском Србије у рату и у миру.
Начелник Генералштаба командује и руководи Војском Србије у складу са актима командовања председника Републике.
Те 1999. године деца стасала за оружје, младост Србије, херојски су гинула јер их је прожимало надахнуће поноса, пркоса и достојанства.
Данас деца, младост Србије, виде да поноса, достојанства и истинског поштовања код оних који владају, нема.
Заправо, нема самопоштовања. На сцени је пузавост иза којег остаје само балав траг. Ништа свето није. И то је најјачи, разарајући, удар на борбени морал војске и одбрамбени потенцијал државе.
Зато, овакви, нашом децом у случају рата неће руководити ни командовати.
Вама оваквима децу нећемо поверити.
Клањамо се сенима свих палих јунака и нека им је вечна слава и хвала за давање народу и отаџбини, а њиховим мајкама и очевима на понос што су такву децу створили и имали.
Васкрснуће патриотизам!
С ПОНОСОМ
РЕДАКЦИЈА ВАСЕЉЕНСКЕ И САБОРЦИ
