Како је централа ЕУ постала расадник за искорењивање хришћанства

Виторио Сгарби, италијански јавни делатник, популарни публициста, историчар уметности, није „остао хладан“, те је у једној од најгледанијих телевизијских емисија у земљи еврокомесарку Хелен Дали назвао „мороном“. По Згарбију, не зна се шта је скандалозније: да ли препорука о „искључивању Божића из европског жаргона“ или то што поменута функционерка ЕУ за такав рад прима 20.000 евра месечно!

Он још додаје да је Божић синоним за западну цивилизацију и празник којим се управо слави равноправност мушкараца и жена, промовише инклузивност у сваком погледу. Згарби, наравно, није једини који је оштро критиковао формулације из приручника комесарке ЕУ за равноправност. И није само одредница Божић спорна ствар у том документу. Зарад родне коректности, која је саставни део ширег концепта политичке коректности, приликом официјелних наступа ваља употребљавати и појaм „прво име“, избегавати до сада уобичајено „даме и господо“…

Иако су се кола сломила на несрећној политичарки са Малте, јасно је и да није она једина адреса за упућивање критика. Препоруке су логична последица процеса који траје, а који подразумева много тога. У будућности, највероватније, и брисање термина отац и мајка, уместо којих ће бити коришћено „први родитељ“ и „други родитељ“.

Европски суд правде је децембарском пресудом, одлучујући по предмету „Иванова – Џонс“, одредио да истополни родитељи и њихова деца морају бити признати као породица у свим државама чланицама. Иде се, дакле, у смеру промене традиционалне дефиниције породице. Исто као што се иде у смеру замене „политички некоректне“ речи „пол“, са „политички коректном“ речи „род“.

Зато Мер Ејбрамс, наводећи да је „род – нешто што су многи од нас мислили да је веома једноставан концепт – заправо тако личан, нијансиран и сложен“, уместо „традиционалних бинарних родних категорија мушкарца и жене“ нуди 64 израза којима се описује таква нијансираност и сложеност. Даја Хокинс, у публикацији скромног обима, полемише са тезом о чак 72 „џендера“. Позната и раширена скраћеница „ЛГБТ“ постаје превазиђена. Норвешка ратна морнарица, која је на противподморнички и патролни брод наместо државне качила заставе „ЛГБТ заједнице“ мораће више да се потруди. Нови родови, нове и заставе. У будућности, за даље разврставање по родовима, рецимо приликом уписа на факултет или издавања личног документа, запошљаваће се специјалисти, политички комесари који ће знати где кога да сместе.

У неким западним земљама такав идеолошки дискурс ЕУ се на званичном нивоу прихвата, поима као нормалан и неупитан, у некима се одбацује као неприхватљив и у сваком погледу – упитан. У свим земљама постоје делови друштва, већи или мањи, који се томе противе. Промоције ставова кроз препоруке или наметања узрокују и опасну друштвену поларизацију. Необазирући се на негативне ефекте приступа, стално допуњавана идеолошка матрица непрестано се шири, а до привременог повлачења долази тек када се „удари у тврду препреку“. Као што бејаше у скорашњем случају са Божићем. Ипак, ни тада се не одустаје. Препоруке комесарке Дали само су „враћене на дораду“.

Европска унија је настајала фазно, идеја се родила још код „паневропских мислилаца“ у међуратном периоду, да би се након Другог светског рата почела конкретизовати преко Заједнице за угаљ и челик. Најпре је поимана као трговински савез који користи свим учесницима, затим као јединствен простор унутар којег треба унапређивати сарадњу, па онда и као заједница са усаглашеним политикама…

Зато је, до данас, свако антиципира на свој начин. Неко као инструмент за поспешивање трговине, неко као механизам за регулисање сложених питања континенталног карактера, неко као брану јачању утицаја ваневропских играча. Ипак, свему набројаном треба додати и још једну димензију – идеолошког карактера. Једни ће рећи заснованом на постхришћанским, други на антихришћанским вредностима.

У сваком случају, у том контексту негација хришћанске традиције и свега што из ње произилази – јесте неизбежна. Зато је и Божић стигао на дневни ред. При томе, занимљиво је, „празнична атмосфера“ остаје, славиће се и даље, куповаће се и делити поклони, биће гарантовани нерадни дани, само би се повод мењао. Улазимо у Нову годину, то је разлог за празновање! Или се враћамо староримским сатурналијама?

Једноставни календарски прелазак у рачунању времена из једне у другу годину треба да замени континуално подсећање на суштину – рађање живота као највеће вредности. Густав Малер је написао: „Традиција је преношење ватре, а не клањање пепелу.“ Традиција је оно што спаја искуства давно умрлих предака и још нерођених потомака. Може ли се од „клањања пепелу“ створити нова традиција?

Било је покушаја кроз историју, последњи у низу демонстриран је од стране комуниста, али ниједан није издржао тест времена. И што је такође важно, заједно са пропашћу идеологија, пропадале су и „империје“ које су представљале расаднике тих вредности. На ово је еврокомесаре упозорио и поглавар Римокатоличке Цркве:

По свој прилици, упозорење је закаснело. Процес траје, дуго се одиграва, далеко је одмакао. ЕУ одавно није само трговински савез, или јединствени простор, или заједница са усаглашеним политикама, већ ентитет који преко нових вредносних образаца гради нови идентитет. Тај идентитет „искључује Божић из европског жаргона“. Овога пута, захваљујући реакцијама појединаца попут Виторија Сгарбија спречено је да препоруке „заживе“. Неки следећи пут и то ће проћи. Преко Европске комисије, Европског суда правде или неке треће институције – свеједно.

Што се ЕУ тиче Божић „опстаје“, али је питање – до када?