Како је Данска, мања од Србије, постала пољопривредни џин

* Између 90 и 95 одсто прехрамбених производа производи на фармама задругара и прерађује у фабрикама које такође припадају задругама

* Фармери морају да производе храну без антибиотика, са најмањим могућим траговима лекова у месу или млеку, без загађивања животне средине и без узнемиравања околине; Док у Данској у свињетини има нула антибиотика, у САД је то 100 одсто

* ЕУ помаже узгајиваче стоке са по 94.000 евра годишње

Земљорадничке задруге у Србији појавиле су се у исто време када и у Данској. Прва задруга у Војводини основана је у Бачком Петровцу 1846, а у централној Србији у селу Враново 1894. године.

У Данској је задругарство започело у трговини, али је 1882. године основана прва пољопривредна задруга за производњу млека. Од тада се много ствари променило па је у Србији задругарство практично замрло, док се у Данској скоро цела пољопривредна и прехрамбена индустрија, једна од најјачих у свету, заснива на кооперативама.

Ове године у Србији је започет државни програм поновног оснивања и ревитализације задруга којих тренутно према подацима Задружног савеза Србије, има 1.568 са око 31.000 чланова, а према најавама држава ће помоћи задруге са 25 милиона евра у наредне три године.

На студијском путовању у организацији Европске делегације у Србији новинар Данаса имао је прилику да види како функционишу задруге у Данској где се између 90 и 95 одсто прехрамбених производа производи на фармама задругара и прерађује у фабрикама које такође припадају задругама.

Неке од највећих светских компанија у овом сектору као што су млекарска компанија “Арла фоодс”, “Данисх Цроwн” која се бави производњом меса и “ДЛГ фоодстуфф” су у ствари задруге.

*Једнакост први постулат задруге
Три најважнија постулата задругарства у Данској су: један члан – један глас, без обзира на величину фарме, што је инкорпорирано и у наш закон о задругама. Други стуб је да сви чланови задруге добијају исту количину новца по јединици предате робе, такође без обзира на количину робе и трећи је да су сви чланови једнако одговорни за дугове задруге, пропорционално томе колико робе испоручују.

Како објашњава Андерс Согард, консултант у данском Савету за пољопривреду и храну који обједињује скоро све фармере у Данској, фармери имају гарантован откуп свега што произведу. С друге стране имају и обавезу да продају робу задругама тако да и они могу да планирају своју производњу.

У Данској су активне 42 мале кооперативе у које је удружено више од 36.000 фарми. Иначе овај број се смањује како се фарме укрупњују. Тако је 1992. године било 75.000 фарми, а 1964. чак 175.000 фарми у Данској. Све ове фармерске задруге су заједно чланови Савета за пољопривреду и храну. Међутим, то је тек половина система задругарства. Другу половину овог савета чини прехрамбена индустрија, млекаре, кланице, произвођачи сточне хране. На први поглед делује да овде тешко долази до договора јер се ради о конфликтним интересима. Фармери желе што више цене за своје производе, док прерађивачи желе да плате што мање. Међутим, и саме прерађивачке компаније су задруге и њихови власници су исти ти фармери који производе сировине, тако да цена и није посебно битна. Сав профит који задруге остваре враћају се фармерима. Према речима Согарда, у просеку овај профит који се враћа фармерима износи око девет одсто, а пре тога фармери имају и зараду од продаје своје робе задрузи.

Цео прехрамбени сектор Данске на овај начин почиње и завршава се са малим фармерима.

Али ти фармери морају да производе храну која испуњава највише стандарде, без антибиотика, са најмањим могућим траговима лекова у месу или млеку, без загађивања животне средине и без узнемиравања околине. Сваки аспект производње је омеђен строгим прописима које контролише држава, односно разне инспекције. На пример, уколико се у предатом млеку нађу трагови антибиотика, фармер који је предао такво млеко кажњава се новчаном казном једнаком његовој четвородневној производњи уз забрану да предаје млеко у наредна четири дана. Како истиче Согард, сами фармери траже тако оштре контроле јер храна из Данске захваљујући томе има изузетан третман у извозу и постиже одличне цене.

*Мање се разболевају прасићи него деца
Управо је здраво месо са минимумом лекова заштитни знак фарме Каја Мунка која се налази у селу Факсе неких седамдесетак километара јужно од Копенхагена. Не скривајући понос Мунк истиче да је месечно свега три од 400 прасића на његовој фарми лечено, док је рецимо 10 до 15 одсто деце болесно и под лековима. Док у Данској у свињетини има нула антибиотика, на пример у САД је то 100 одсто. Дански прописи су такви да фарма може добити лекова за свиње само за недељу дана, а једном недељно долази ветеринар који прегледа свиње и контролише потрошњу лекова. Након 1992. године када је његову фарму погодила опака болест Мунк више није купио ниједну свињу споља. Када он предаје своје товљенике, одвози их сопственим превозом до тачке где их преузима кланичар. У његове бараке са свињама и прасадима се улази у специјалном оделу и чизмама, а руке се перу пре уласка. Његова фарма се чак нашла и у чланку Њујорк тајмса 2015. године. Кај је не само један 12 одсто данских произвођача свиња које су без икакве болести, већ и члан одбора задруга Данисх цроwн и ДЛГ. Он такође истиче важност постулата да један фармер има само један глас и да сви добијају исту цену.

“Радимо и насумичне контроле рачуна фармера да се уверимо да су сви добили исту цену за своју робу, како мали фармери не би били преварени. Задруге и фармери су важни у данском друштву, а пољопривреда је врло осетљиво питање”, говори Мунк проводећи нас кроз своје објекте.

*Трава за Стамфорд бриџ
Његова фарма има 400 крмача и преко 13.000 прасића расе јоркшир и ландрас док су вепрови расе дурок. За њих сам производи храну на око 180 хектара земље где на конвенционални начин гаји житарице и уљану репицу. Вишак продаје ДЛГ-у, а од њих купује соју и другу храну. Све ово раде три запослена, мада како каже Кај требало би пет, али му се не исплати да запосли још људи. Зато ради и по 17 сати дневно. Додуше, помаже и то што је углавном све аутоматизовано, од мешања хране и саме исхране свиња, до све потребне механизације за обраду земље. Иако је пре свега произвођач свиња, Кај је познат у енглеском фудбалу. Наиме он на својој фарми производи семе за траву која је посејана на енглеским стадионима, а најпознатији његов клијент је Стамфорд бриџ на ком игра лондонски Челси.

“Имамо још клијената и прилагођавамо врсту траве њиховим потребама”, каже Кај.

На његовој фарми нема много отпада. Слама са њива се балира и њоме се греје цела фарма. Ваздух из свињаца се прерађује и пречишћава како мирис не би сметао комшијама. Ђубриво које производе свиње се складишти у великим бетонским базенима где пролази различите фазе пре него што се на пролеће нађе на њивама. Ово је све строго контролисано како ни мирис стајњака не би сметао комшијама. Тако је у обавези да ђубриво у базену прекрије посебним шљунком који плива на површини како не би смрдело, а с пролећа кад крене да га извози на њиву преко Фејсбука обавештава комшије да неће баш мирисати. Државне инспекције су ригорозне па су му тако прошле године открили да има 20 килограма стајњака више од квоте која је износила 120.000 килограма. Добио је само опомену. Међутим, за веће прекршаје казне су драконске и не могу се избећи. Ако нека од инспекција утврди прекршај казна је 25.000 круна (око 3.300 евра) и пет одсто прихода од субвенција од ЕУ. Кај иначе од ЕУ добија 700.000 круна (око 94.000 евра) годишње. Ако се нађе други прекршај новчана казна је 75.000 круна плус 25 одсто субвенција.

* Строге казне
“Ако сам рецимо имао две казне и дође инспекција и види да је свињи поломљена нога и да није третирана како треба казна достиже 75 одсто прихода од субвенција”, објашњава Кај један од важних разлога зашто фармерима није до изигравања прописа. На питање да ли би фарма могла да опстане без субвенција Мунк одговара да би, али само ако ни друге земље у ЕУ не би добијале субвенције.

Свиње са Мункове фарме завршавају у 151 земљи. Извоз свињског меса чини скоро 20 одсто укупног извоза пољопривредних производа Данске, а око 90 одсто, од око 28 милиона свиња које произведе око 5.000 фармера, одлази у извоз. Укупан извоз пољопривреде и хране је 21 милијарда евра што је четвртина укупног извоза ове земље. Захваљујући строгим здравственим стандардима чак и месо које је у Данској друга категорија, објашњава Мунк, добро пролази на највећем светском тржишту, Кини, јер знају да је безбедно, док је код њих било доста афера са производњом свињетине. Годишње у Кину се извезе данске свињетине за више од милијарду евра.

Пише: Милош Обрадовић, специјално за Данас.рс