Након петокотобарских промена из 2000. године нова власт је добила врло прецизан списак шта све мора да уради како би Србија постала подобна по мерилима политичког запада. Приватизација целокупне привреде и реструктурирање енергетских компанија биле су високо на листи задатака постављених пред нову власт. Верујем (или боље речено надам се) да тада многи нису били ни свесни да су управо ти задаци били постављени како би Србија била сведена на колонију, а све увијено у шарени папир „достизање европских стандарда”. Електропривреда Србије је била највећи залогај који су економске убице добиле задатак да прогутају и срећом још увек то нису успели да изведу до краја иако су на добром путу да и тај задатак испуне, тврди др Инг Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Мирослав Паровић
Да би ствари биле јасније треба кренути од тога шта је ЕПС био у својој основи. Врхунац развоја те наше најзначајније стратешке компаније био је средином осамедесетих година прошлог века. Тада су завршене огромне инвестиције у термоелектране „Никола Тесла” у Обреновцу које су у моменту када су изграђене биле најмодернији производни погони тог типа у Европи. Такође, у том периоду је заокружен и хидроенергетски систем Ђердап изградњом друге електране.
Тада је степен електрификације Србије дошао на ниво од готово сто процената чиме је заокружен не само технички систем, већ и завршен један идеолошки и политички пројекат тадашње комунистичке власти која је електрификацију ставила високо на листу приоритета. У најкраћем, ЕПС је тада био потпуно способан да самостално опслужује све приватне и привредне потрошаче у Србији, сопственим ресурсима вршене су поправке и проширења преносних и дистрибутивних капацитета као и ремонти производних јединица.
Оно што треба додати је и то да је у том периоду (средина осамдесетих) у Србији живело милион људи више него данас, а да је индустрија радила у три смене. ИМТ, ИМР, Застава, Змај, Петрохемија, ФАП, Победа, Севојно, Новокабел, Зорка Шабац, Хемијска индустрија Kрушевац, Електронска индустрија Ниш и још стотине производних фирми широм земље радили су пуним капацитетом. Сву ову потрошњу ЕПС је својим ресурсима подмиривао и на тај начин покретао један велики привредни точак који је у том периоду запошљавао у реалном сектору (у директној производњи) више од милион људи. Дакле, својим природним реусрисма и својим људиским потенцијалима ми смо у том периоду покретали производне погоне који су били у нашем власништву и правили бруто друштвени производ и додатну вредност на тај начин.
Овај ниво независности и потенцијала једног друштва никако није одговарао нашим противницима, али и појединцима који су на несрећу рођени као Срби и онда су они удруженим снагама кренули да то руше. Ратови и санкције деведесетих и читава политика која није дефинисала реалне и оствариве циљеве нанели су огроман ударац нашем привредном потенцијалу. Већина горе споменутих српских фирми је тих деведесетих изгубило корак са светом.
Остали су без тржишта и без неопходних иновација имајући у виду да се управо у том периоду дешавала ИТ револуција у свету. Тако смо и дошли у ситуацију да су споменуте економске убице врло лако све те некадашње гиганте продали за тепсију рибе и да су данас на местима где су некада били производни погони махом никли тржни центри или зграде преко којих су опране крваве мафијашке паре.
Саму у Београду крајем осамедесетих било је 236.000 индустријских радника који су производили трактор, комбајн, аутобус. Данас нема више од 30.000 и то производе махом примитивне продукте попут аутомобилских седишта или каблова.
Са Електропривредом Србије је ипак ишло теже, тако да ево већ четврт века се разни зликовци својски труде да и тај систем разоре до краја. Јесу санкције и поготово бомбардовање од стране НАТО направили ране на систему, али је нагомилано знање у људима као и реална капитализација извршена осамдесетих година давала значајну дозу интерције и могућности да се систем пороведе кроз недаће. Али онда је на сцену ступила Kори Удовички која је право из ММФ-а послата да 2002. године буде именована за министра рударства и енергетике у Влади Републике Србије.
Она је донела прву рефеорму ЕПС-а након чега је из система издвојено неколико целина за које се трврдило да нису везани за основну делатност компаније. Тако су као посебне фирме настале Јужна Бачка у Новом Саду, Електромонтажа у Kраљеву, бетоњерке у Бајиној Башти, Сомбору и Алексинцу као и многе друге. Све те фирме су биле важан део система ЕПС и све су оне наставиле да раде у оквиру система, али су добиле приватне власнике и наравно цене радова су отишле у небеса.
Јужна Бачка је прво била у поседу људи повезаних са Викторија групом (ко се не сећа то је била „жута” тајкунска компанија), да би је након доласка Вучића на власт преузео Збиљић познати финасијер СНС-а. Електромонтажу Kраљево је 2012. купио Ненад Kовач који се такође доводи у везу и раније са ДС-ом и сада са СНС. Док су све бетоњерке које производе стубове за електромрежу завршиле у рукама Звонка Веселиновића и Милана Радоичића. Вредности послова које ове фирме раде са ЕПС мере се у стотинама милиона евра годишње, а све је то некада рађено унутар државног система за много мање паре.
Но, ово је био само први корак у растакању. Kао припрему за наредни и значајнији потез Kори Удовички је у јавности иницирала аферу са трговином електричном енергијом. Да би се та афера истражила формиран је скупштински анкетни одбор, а на његово чело је постављен тадашњи посланик Српске радикалне странке, Александар Вучић.
Марта месеца 2004. године у директном преносу народ је уживо могао да гледа Вучићеве тираде према лоповима из ЕПС-а. Те тираде и читава представа имали су за циљ само да народ увере да у систему ради банда и да умањи могућност унутрашњег отпора у компанији за оно што је уследило. А уследило је издвајање преносног система у засебну компанију, Електромреже Србије АД. Kолико је анкетниу одбор био фарса говори и то да је један од главних оптуживаних и истраживаних касније постао директор тако издвојене преносне мреже. Иначе, наша преносна мрежа је врло важна јер велики део трговине електричном енергијом у југоситочној Европи иде преко нас, отуда је Вучићев кум, Никола Петровић постао директор исте одмах након промена 2012. Занимљиво, али и сама Kори Удовички је у влади чији је премијер био Александар Вучић добила место министра за локалну самоуправу чиме се јасно види континуитет сарадње.
Наредна фаза растакања ЕПС-а се десила 2021. године када је из система издвојена и дистрибутивна мрежа која је пребачена у ново предузеће, Електродистрибуција Србије ДОО. Тако да је на крају од иницијале Електропривреде Србије остао само онај део који се бави самом производњом електричне енергије. Али и ту није крај. Ове године је тај остатак некадашњег гиганта трансформисан у акционарско друштво. Да сумирам, стратешка компанија Електропривреда Србије која је била јавно предузеће потпуно способно да самостално обезбеђује сву потребну електричну енергију грађанима и привреди више не постоји. Сада имамо Електропривреду Србије АД, Електромреже Србије АД и Електродистрибуцију Србије доо.
Све три компаније послују независно једна од друге и све три могу бити приватизоване у било ком тренутку на исти начин на који су раније приватизоване и Јужна Бачка, Електромонтажа и други делови накадшњег ЕПС-а. Све операције које се врше од 2000. година па наовамо имале су за циљ да исецкају компанију на више делова како би је на крају лакше продали и како би се осујетио сваки план стављања наших стратешких ресурса у погон неког новог привредног развоја.
Ово је тренутна ситуација и врло је тешка. Међутим, још увек постоји могућност да се неке ствари исправе и да се на тај начин спречи потпуни суноврат привредног потенцијала Србије. Та могућност лежи у формирању нове велике државне енергетске компаније налик на ЧЕЗ групу у Чешкој у оквиру које послује стотињак различитих фирми. У тој новој фирми би поново морале да се нађу сви бивши делови ЕПС-а, али и дуге преостале енергетске компаније у држвном власништву.
Такође, та нова компанија би могла да попут ЧЕЗ-а добије права на експлоатацију литијума уколико се на крају ипак утврди да је могу ће то радити на еколошки прихватљив начин. чиме би се извршила додатна капитализација и створила основа за стављање читавог тог новог система у функцију подршке развоју стратешке привреде. Наиме, Чешка је донела одлуку да своја налазишта литијума не понуди неком Рио Тинту већ да их задржи за себе и на тај начин потенцијално стави 100% тог потенцијала у службу свог народа, а не да иде на идеју рудне ренте од 3% као што је урадила ова наша мафија.
Овако конципирана енергетска компанија би врло брзо могла да постане и јак регионални играч имајући у виду да је добар део електросистема у нашем окружењу у врло лошем стању и да су неодрживи те би се сходно томе природно морали наслонити на нас. Такође, у такав систем би се лако могле увсети и различите савремене енергетске технологије чиме бисмо могли да уђемо у стратешка парнретства са великим свестким компанијама.
Примера ради могао би да се направи стратешки договор са америчким компанијама о великим батеријским системима, са немачким око водоника, са кинескеим око солара, а са руском око гасних електрана. Тиме би се давао такт и политичким односима са светом јер у свакој нормалној држави привреда и служи са синхронизацију спољнополитичких односа.
Дакле, имамо избор да као друштво дозволимо да Вучић и његова мафија све преостале привредне и природне ресурсе предају странцима и да заузврат добију гаранције опстанка на власти и наставка пљачке, или да макар покушамо да обрнемо ствари и да оно што нам је Бог дао ставимо у функцију оних генерација које долазе иза нас. Јер ево ја сам неколико дана провео читајући разне документе да утврдим шта су то све нама оставиле раније генерације. Па само у ЕПС-у су нам завештали безмало 20 милијарди евра и систем који је функционисао као швајцарски сат.
Ако се не тргнемо иза нас ће остати само дугови, а деца неће имати по чему да нас памте сем по срамоти и кукавичлуку.
