Како је лажов постао лопов: Како је Александар Вучић уништио дневни лист “Правду”

Александар Вучић је на примеру дневног листа „Правда” показао колико је способан бизнисмен. Свој посао покренуо је туђим парама, закидао је на платама и поткрадао предузећа с којима је сарађивао. Кад су могућности за преваре исцрпљене, оставио је огромна дуговања и гурнуо фирму у стечај. На исти начин сада руководи Србијом, закључује у свом тексту Предраг Поповић, некадашњи Вучићев сарадник, главни уредник недељног издања Дневног Телеграфа, дневног Национала и Правде.

Дневне новине „Правда” нису успеле да опстану на тржишту, завршиле су у стечају. Такав неславни крај чека и Републику Србију. Узрок је исти – газда Александар Вучић. Чега се он дотакне, осуђено је на пропаст.

Одмах по одласку Војислава Шешеља у Хаг, Вучићу је прорадио пословни апетит. Основао је маркетиншку агенцију преко које је страначке паре, нарочито у време изборних кампања, сливао у своје џепове. Но, то није задовољило његове амбиције. Као врхунски манипулант, знао је да без медија под својом контролом не може да утиче на јавност у мери која му је потребна и, још битније, нема са чим да тргује са себи сличним политикантима из других странака, па ни с компромитованим тајкунима.

За разлику од Шешеља, који никада није разумео значај медија, Вучић се одлучио на први самостални пословни пројекат. Покренуо је „Правду”, мимо Српске радикалне странке и њених спонзора. Оснивачки улог, према првом плану, требало је да унесе Небојша Мишић, тзв. краљ марципана, познат по афери у којој је уцествовао са Зораном Јањушевићем и Немањом Колесаром. Мишић је доказао да није глуп, без сукоба извукао се из Вучићеве близине, сачувао паре и нерве. Уместо њега, новац за покретање новина обезбедили су Вучићев кум Никола Петровић и Душан Ступар, бивши шеф ДБ-а, који је и хапшен под сумњом да је учествовао у преварама у панчевацкој „Азотари”. Преко Петровића, врло утицајан Вучићев пословни партнер постао је и Станко Суботић Цане, ција фирма „Футура плус” је била генерални дистрибутер „Правде” од првог броја. Уз медијску подршку Жељка Митровића и Предрага Ранковица Пецонија, који су на својим телевизијама омогућиле рекламу „Правде”, Вучић је створио солидне услове за старт својих новина.

Званични сувласници издавачке куце „Правда прес” били су Немања Стефановић, брат Небојше Стефановића, који је имао 48% власништва. Југослав Петковић је имао 47%, а Никола Петровић само пет одсто власништва.

Предузеће је регистровано са оснивачким улогом од хиљаду евра, а иза себе је оставило дуговања од око милион евра! Нико од сувласника није одговарао.

Не знам где је удомљен Стефановићев брат. Петковић је, као кадар СНС-а, аванзовао од курира у некој фирми Ђорђија Ницовића, па до функције директора СДПР-а, државног предузећа за трговину оружјем. Наравно, најуспешнији је Петровић.

Први директор „Правде” био је Ђорде Минков, који је на РТС-у, у Вучелићево време, испекао занат и постао педагошко-претећи примерак комунистичког апаратчика. Мирног темперамента, Минков је био спреман на коректну сарадњу све док се то не би косило с личним интересом. Е, чим би се појавио проблем, бескрупулозно би лагао и варао. Такав, утопљен у властиту безначајност, имао је среће, па се на време повукао из прљаве Вучићеве игре, уступајући своје место Ани Стефановић, жени актуелног министра полиције.

У избору уредника и новинара Вучић није имао дилеме, позвао је старог другара Ђорђа Мартића, бившег главног уредника „Експрес Политике”. И Мартић је доказао да није наиван. Пристао је да сарађује, али с безбедне дистанце. Иако је он формирао редакцију, уредивачку политику и дизајн, није напустио радно место у „Прогресу”, већ је функцију званичног уредника „Правде” препустио младом новинару Никши Булатовићу.

„Експресова” новинарска екипа није задовољила Вучићеве жеље. Заостали у политичкој еволуцији, нису се макли даље од 2000. године, првих неколико бројева правили су као компилацију „Експреса” и „Велике Србије”.

На моју велику и искрену жалост, Вучић се тада сетио мене.

Кад се на киосцима појавио први број „Правде” – 5. марта 2007, баш на Вучићев рођендан – случајно смо се чули. Управо у то време приводио сам крају стаж у „Опозицији” Богољуба Карића. Док сам пролазио редакцијом, једна колегиница ми је пружила телефонску слушалицу и рекла да Вучић хоце да ми се јави. Изненадио ме, нисмо контактирали бар шест месеци.

– Где си, Вучићу? Честитам ти на „Правди” – рекао сам му.

Прво сам чуо тужан уздах, па лаж:

– Ма, не зајебавај, немам везе с тим… Зар треба у Данила да ти се кунем?

– Немој да се заклињеш, то никако. Него, ако сретнеш некога ко има везе с „Правдом”, ти му се захвали у моје име. Од данас, „Опозиција” нису најгоре новине у Србији. Хвала ти.

– Ајде, ајде… – разочарао се што му не верујем.

Три дана касније, кад је „Опозиција” већ угашена, Вучић ме позвао. Лажно опуштен, али без претеране патетике, понудио ми је да преузмем уређивање „Правде”. Иако сам знао шта ме чека, испао сам глупљи од Мишица и Мартића. Да бих ухлебио двадесетак сарадника из „Опозиције”, продао сам душу ђаволу. Колико сам био задовољан због тога најбоље показује чињеница да сам први отказ дао приликом примопредаје дужности, после прве Мартићеве реченице. Међутим, и тада сам попустио и препустио се хаосу који је трајао следеће три и по године.

Током сарадње у „Правди” Вучић је доказао да је врло комплексан лик. Ма колико то изгледало невероватно, он није само покварен, лажљив и превртљив. Напротив, релативно често понашао се као да је нормалан. Једном приликом сам добио информације о свади Бориса Тадића и Драгана Шутановца. Иако је извор из врха Демократске странке до тада био врло поуздан, тражио сам од Вучића да провери ту вест. Вучићу је, као радикалу, одговарало да на насловној страни својих новина има пикантерију из ДС-а, међутим обавестио ме да је у питању обицан трач и предложио да га не објављујем. Било је још неколико сличних примера, којима је освојио моје поверење.

На жалост, управо због тога, смањеног опреза, пласирао сам неколико његових прича због којих сам завршио на суду и с којима се још борим. После серије тужби Владимира Поповића, званог Беба, Чедомира Јовановића, Миладина Веруовића и сличних типова, а све због истог „анонимног извора”, одлучио сам да не објављујем ту врсту Вучићевих изјава. Опет за дивно чудо, он је то прихватио врло спортски, без противљења.

Игром случаја спасао сам се и манипулација које је у „Правди” намеравао да протура Вучићев кум Никола Петровић.Петровић ме брзо и лако изнервирао, па сам с њим прекинуо комуникацију.

Да би ме опколио, он је своје субверзивне текстове, а све у славу лика и дела Цанета Суботића, слао на адресу маркетиншке службе „Правде”. Иако су ми ти мејлови уредно прослеђивани, нисам их ни отварао. Наравно, то је допринело заоштравању односа с Петровићем и појачању његове шаптачке диверзије против мене. Не смета ми, људе какав је он сматрам својим природним непријатељима.

Првих годину и по „Правда” се успешно развијала. У Београду смо достигли продати тираж „Курира”, а у унутрашњости је постојао огроман простор за напредак. Међутим, баш у то време Вучић је дозволио да му карактер савлада интелект. Ничим изазван, одлучио је да покрене мегаломанску наградну игру. Од те авантуре „Правда” се никада није опоравила. Рачун је испражњен, није било пара ни за плате, ни за штампарију. Да ствар буде гора, Тадићев режим кренуо је у обрачун са Суботићем, односно с његовом „Футуром”, па није било ни прилива од продаје на киосцима.

До тада, Вучић је успешно трговао „Правдом”. У својим новинама штитио је Драгана Ђиласа, који му се реванширао заштитом у свим медијима који су били под његовом контролом. Ако би се неко из Демократске странке замерио Ђиласу, ето га у „Правди”! Кад би пожелео да офира Тому Николића, Вучић је то пласирао преко „Блица” и, много чешће, на страницама „Преса” или „Курира”. С пословним посртањем „Правде”, Ђилас је помислио да је моћнији од Вучића, па је кренуо у игру мачке и миша. Скупим рекламама Града Београда и „Телекома”, давао је вештачко дисање Вучићевим новинама.

На крају 2008. године „Правда” је имала приход од 219 милиона динара. У следеће две године забележен је огроман пад. У 2009. приход је износио 112 милиона, а 2010. само 52 милиона. Средином јануара 2010. блокиран је рацун предузећа „Правда прес”, издавача „Правде” због потраживања Штампарије „Борба” за дуг од 60.646.671,66 динара. „Борба” је подигла две тужбе, али узалуд. Не знам да ли је икада донета нека пресуда, али знам да се причало како је, на Вучићев захтев, Мирослав Мишковић платио дуг штампарији.

Решење за излаз из катастрофалне ситуације смисли су Вучић и Ђилас. Вучић је основао ново предузеће „Правда Пласман”, чији већински власник је постала Ана Стефановић, супруга Небојше Стефановића и тадашња директорка „Правде Преса”. Сви дугови те фирме, која је наставила да издаје „Правду”, остали су матичној издавачкој кући, а паре које су стизале од продаје новина и огласног простора уплаћиване су на рачун новооснованог предузећа „Правда Пласман”. Иако је Ђилас знао да чини кривично дело, пристао је да паре из Града Београда, на чијем челу се налазио, пушта на рачун „Правде Пласмана”. То је, по налогу директора Бранка Радујка, радио и „Телеком”. У неколико наврата, с износима од седам до 23 милиона динара, Град Београд и „Телеком” на рачун Вучићеве фантомске фирме уплатили су укупно 76.043.600 динара. Да је то уплаћено „Правди пресу”, правом издавачу „Правде”, били би намирени повериоци, али онда Вучић не би имао вајде.

Овако, запослени у „Правди” остали су без плата, штампарије „Борба” и „Политика”, која је касније пристала да штампа те новине, нису намириле дуговања, али Вучић и Ђилас нису бринули. Вучић је с лакоћом подносио беспарицу новинара, њему је било лепо. Ђилас му је у џеп гурао паре грађана Београда, а Суботић му је у кешу исплаћивао тираж који је продат преко киосака „Футуре”.

С друге стране, та мафијашка шема одговарала је Ђиласу. Није дао ни један једини свој динар, заштиту је куповао о туђем трошку. Уверен да је много моћан, да само од његове воље зависи пословање Вучићевих новина, сувише се осилио. Шале ради, тек да докаже ко је газда, малтретирао је Вучића најбесмисленијим захтевима. Ђиласу се нису свидели вицеви о Тадићевој метросексуалној склоноси ка помади на бази јојобе, одмах су избачени из „Правде”. Није му се свидео фељтон из Легијине књиге о рату на Косову, нема фељтона.

Под Вучићевим притиском, попуштао сам много више него што је пристојно. Линијом лакшег отпора, свестан да ми не вреди да се гицам, пристао сам да учествујем у тој нечасној игри. Док дара није превршила меру.

– Брате, јавиће ти се једна Ђиласова сарадница. Требало би да се видите. Нека доде у редакцију, ти је прими на разговор, саслушај шта има да каже, па ми јави – рекао ми је Вучицћ негде поцетком фебруара 2010. године.

– Шта хоће?

– Немам појма. Ђилас има неке идеје, покушао је да ми објасни али нисам имао стрпљења да га слушам.

У договорено време, у канцеларији ми се појавила Ђиласова сарадница. Лепа, згодна и атрактивна. На жалост, шарм јој је био пропорционалан Вучићевом моралу, дакле 0:0. Дама је села, наручила кафу и почела да анализира „Правду”. Десетак минута сам је слушао с осмехом, цупкајући ногом испод стола.

– Госпођо, шта је смисао овог састанка? Обавештен сам да ви долазите с неким конкретним предлогом. О чему се ради? – питао сам.

Њен одговор не могу да цитирам. Ни тада га нисам разумео. Углавном, захтевала је да сваки дан у неко време, отприлике око 15 сати, на њен мејл пустим предлоге тема и наслова које намеравам да пласирам на прву страну „Правде” и да сачекам повратну информацију о томе шта она мисли да треба објавити, а шта не.

Замолио сам је да понови предлог. Љубазно је то урадила, истим тоном.

– Добро, можемо тако да сарађујемо. Само, пошто сам ја овде у гужви до 18 сати, ви мени тек око 19 пошаљите предлоге Ђиласових саопштења и одлука везаних за Град Београд, а за Демократску странку можете и после 20 сати. Да не би било неспоразума, немојте да било шта прослеђујете агенцијама пре него што ја оверим.

– Не разумем – признала је.

– Ни ја.

– Па, то није у реду…

– Све је у реду. Ја ћу вама да шаљем глупе наслове, ви мени глупа саопштења. Поштено.

– Мислим да се Александар и Драган нису овако договорили.

– Они могу да се договоре да ви будете главни уредник „Правде”, али онда морате да будете уписани у импресум. Што се мене тиче, молим вас да то одмах урадимо, мени треба само пет минута да испразним фиоке.

– Не, не… Ви разговарајте с Александром, па ми јавите шта сте се договорили.

– Добро, одмах ћу да га зовем.

Лепотица још није стигла до лифта, назвао сам Вучића.

– Батице, честитам ти на новом главном уреднику.

– О чему прицаш?

– Ех, не знаш? Ево, ова Ђиласова и твоја супервизорка већ је почела да усељава у моју канцеларију.

– Заиста не разумем. Шта хоће?

– Вучићу, немој да се фолираш!

– Брате, немам појма шта се дешава, ево ме на путу за Бор, идем у неку телевизијску емисију, са Ђиласом се нисам чуо цео дан.

– Кад се чујете, реци му да сам дао отказ и да се терате обојица!

На срецу, отерали су они мене. Вучић ми је пласирао причу како је био принуђен да „Правду” прода Ђиласу. Стари спонзор Душан Ступар, тврдио је Вучић, више не може да финансијски помаже, а и Никола Петровић не жели да баца паре у бунар без дна. Зато је Петровић, по тој верзији, направио договор са Ђиласом, који је спреман да преузме „Правду” и доведе нови уреднички тим.

Знао сам да Вучић лаже, али нисам много ни полемисао, мој интерес је био само да се што пре и безболније макнем из ђавољег кола у које сам, срам ме било, неопрезно упао.

Иако је годинама важио за тек трећег новинара по квалитету у својој породици – после маме Ангелине и супруге Ксеније – Алек Вучић никада није крио жељу да постане главни уредник свих медија. За време прве власти, док је био министар против информисања, та амбиција му се испунила. Медије је контролисао уредбама и дивљачким законом. У обрачуну с неистомишљеницима злоупотребљавао је полицију, правосуђе и режимске медије. Драконским казнама уништио је „Дневни телеграф”, „Европљанин” и Славка Ћурувију, власника тих новина. Наносио је штету и осталим независним медијима.

Сада му је лакше. Опет је главни уредник, све је његово, а не постоји ни опозиција, ни слободне новине. Осим „Таблоида”. Као што је некада користио РТС за хајку на „Дневни телеграф”, сада на исти начин, само преко „Информера” прогони „Таблоид”.

У намери да угаси сва светла у Србији најгорљивије му помажу Никола Петровић и Драган Ј. Вучицевић, наводни власник „Информера”. Спремни да вољеног воду бране од истине, тај мрачни двојац чини све што може како би уништио све што ремети самовољу поремећеног диктатора.

Александар Вучић је на примеру „Правде” показао колико је способан бизнисмен. Свој посао покренуо је тућим парама, закидао је на платама и поткрадао предузећа с којима је сараћивао. Кад су могућности за преваре исцрпљене, оставио је огромна дуговања и гурнуо фирму у стечај. На исти начин сада руководи Србијом. На власт је дошао јефтиним паролама пуним лажних обећања, Српску напредну странку направио је туђим парама, у највећем делу опљачканим од грађана, а сада похлепно уништава све чега се дохвати. После његове владавине Србију ће задесити судбина „Правде”. Преварена, ојађена и затрпана дуговима и Србија ће морати да банкротира. Боље није ни заслужила. Да јесте, не би ћутке пристајала на диктатуру доказаног лажова.

Пише: Предраг Поповић

Таблоид

КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА „ИСТИНА О ВУЧИЋУ” НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702