- Манастир Светог Јована Владимира је данас део Албанске православне цркве. Овај православни храм се налази у селу Брадашеш у округу Елбасан. Посвећен је Јовану Владимиру, владару Дукље и Србије у периоду од око 1000. до 1016. године
- Манастир је подигао Карло Топија, припадник породице Топија, 1381. године на темељима старије цркве
Албанци су ову српску цркву превели под албанску православну цркву и поодавно о њој говоре као таквој и да нема никакве везе са српском црквом.
Црну плочу изнад главног улаза у цркву, на којој је било написано ћирилицом ко је оснивач и ктитор светиње су скинули 2006. године и на њено место поставили белу плочу са грчким натписом. Скинута плоча са српским натписом данас се, истина, чува у једном музеју у Тирани!
Икону на главном улазу унутра су заменили из разлога што је на њој ћирилицом било написано име светог Јована Владимира. Сада на замењеној икони је латиницом написано „Shen Joan Vladimiri.“
Свете мошти краља српског Јована Владимира, су после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стефана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, а нешто касније су пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Светитељеве мошти почивају и дан данас у манастиру Светог Јована Владимира.
Сваке године о његовом празнику окупља се маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем.
Ко је био Јована Владимир, први српски светац?
Јован Владимир је био владар Дукље и Србије од око 1000. до 1016. године. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила који је освојио Дукљу око 1010. године.
Том приликом је кнеза Владимира утамничио у Преспи, престоници свог царства у западној Македонији.
Према Љетопису Попа Дукљана, Самуилова кћерка Теодора Косара је, завољевши заробљеног кнеза, молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.
Ово је само почетак. Прогласиће они велике српске светиње албанским. Најуриће све монахе и монахиње из Пећке парријаршије, Дечана, Богородице Љевишке и Грачанице и довести своје из Албаније. Демократски Запад им то дозвољава. Издјници владају у Србији и ништа друго не може од њих да се очекује.