Како је Мићитака Сузуки постао Сава Хиландарац

ПРОФЕСОР Мићитака Сузуки скупља три прста, подиже десну руку и крсти се док улази у београдску Саборну цркву. Уместо ми њему, гост из Јапана нама објашњава стил иконостаса – ко га је започео а ко завршио и због чега воли ово ремек-дело. Лекцију држи попут правог домаћина, на течном српском језику. Шапатом, да не ремети тишину храма.

На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки.

А још као студент, пре готово четрдесет година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепотом Студенице, Жиче, Грачанице… Овде је пронашао другу домовину. Мићитака и Србија. Веза која, каже, никада неће бити покидана.

– За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа – започиње своју причу овај професор историје уметности. – Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела.

Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере.

Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.

– Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности – без дилеме процењује овај стручњак.

Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи крај Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова.

Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију “Хиландар” Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.

А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца.

– У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије – примећује проф. Сузуки. – Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.

Иако му је пола душе у Србији, наш саговорник ипак има јапанске навике. У минут тачан и много вредан. Зато је уз свој редовни посао, професора историје уметности на Универзитету Окајама, себи наметнуо још један – на универзитету предаје српски језик.

– Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим – самокритичан је. – Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 и 30 у групи. А једне године било их је више од стотину. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада многи и не знају где је Србија. Тешко је разликују од Сибира и стално питају је ли тамо много хладно.

А последњих година, студенти у Јапану, захваљујући професору Сузукију, из прве руке могу да сазнају више о нашој земљи. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Баш као они данас у Окајаму, Сузуки је седамдесетих први пут дошао у Београд.

– Тренутно су четири студенткиње из Србије на Универзитету Окајама. Две су довеле и мужеве, а једна има бебу, тако да их је сада седморо на универзитету – шали се Сузуки.

Да би број академаца из Србије био још већи, недавно је у Београду основано и Друштво пријатеља Универзитета Окајама. Професор Сузуки једна је од главних карика, а на озваничење пријатељства дошао је и ректор Универзитета Окајама, професор Кијошо Морита.

– Код нас је до сада било 40 студената из Србије. У целом свету основали смо 30 друштава пријатеља нашег универзитета. Ово основано у Београду, једино је које имамо у Европи. И то говори колико нам је Србија важна – убедљив је овај историчар уметности, стручак за византијску уметност, заљубљених у српску културу, посебно манастире.

Осим духа прошлости, који проналази у њима, објашњава нам како воли и дамаре савремене Србије, коју осети сваки пут када стигне у Београд. Води нас на Бранков мост, одакле је, тврди, најлепши поглед на реку и стари део града.

И. Мићевић, Новости