Како је министар полиције Небојша Стефановић одобрио план за мигранте канцеларке Меркел

Такозвани компромисни “Главни план за миграције” који је немачка влада усвојила почетком јула после жестоких свађа унутар владајуће коалиције, предвиђа, између осталог и могућност да немачке полицијске снаге (а касније, када се формирају и ојачају, и оне Европске Уније) обезбеђују „стабилност безбедносне ситуације” државе која је Планом проглашена за земљу порекла избеглица, међу којима је и Србија. Ово значи отворено мешање у унутрашње ствари једне суверене државе, а План још додатно тражи да се стекну законски услови на нивоу целе Европске Уније који би омогућавали лакше и брже слање интервентних полицијских јединица и у земље нечланице. Први припадници европске агенције за контролу граница „Фронтекс” по овом плану и уз одобрење српског министарства унутрашњих послова ускоро стижу у Србију да помогну изградњу прихватних центара за мигранте. Министар полиције Небојша Стефановић потписао је сагласност да немачка полиција вршља по Србији, што је описано у глоси коју објављујемо

Мање од пола године по формирању садашње владајуће коалиције у Немачкој дошло је пролетос до њене прве велике кризе по питању даљег поступања према мигрантима. Министар унутрашњих послова Хорст Зехофер, у оквирима својих надлежности, донео је „Главни план за миграције” (на немачком „Мастерплан Мигратион”) који је одмах наишао на оштру критику прво СПД-а, а затим и ЦДУ-а. Половином јуна је све изгледало као да ће се коалиција распасти и то због подела по питању поступка према мигрантима који су већ поднели захтев за азил у некој ЕУ земљи и онима који долазе из неке ЕУ земље, а да тамо нису поднели захтев за азил.

Коначно, после састанка Савета Европе од 28. јуна на коме су донете неке заједничке одлуке (које, у суштини, никога ни на шта не обавезују) Зехофер је почетком јула направио измењени „Главни план”, који овога пута није предао као предлог свог министарства, већ своје партије – ЦСУ-а. Овај нови план влада је прихватила и он је у међувремену ступио на снагу.

За разлику од претходног плана, који замало није поделио владајућу коалицију, нови не помиње сабирне центре за мигранте на самој граници, већ су то сада „прихватни центри”, али на истим местима и са истом сврхом као и „сабирни центри” чији је назив бо очи СПД-у. Једино се изашло у сусрет Аустрији, па се одустало од аутоматског враћања избеглица са границе, макар (како се званично тврди ради умирења сопствених бирача) у оквиру од коалиционих партнера прихваћене квоте од између 180.000 и 220.000 миграната на годишњем нивоу.

Цео План је изненађујуће кратак – има 23 странице, од којих две заузимају насловна и страна са садржајем, исто толико је дугачка преамбула, док се на последњој, 23. страници налази само неколико редова текста.

На страни 4 почиње Прво поглавље, насловљено као „Деловања у земљи порекла” у коме се набрајају мере које треба предузети да би се што је могуће већи број потенцијалних избеглица предомислио и остао у својим домовима.

Већина тих мера се односи на отварање радних места и проширење образовних капацитета. У Тачки 7 на страни 6 говори се како осам постојећих саветодавних центара у Ираку, Косову, Гани, Србији, Албанији, Тунису, Мароку и Сенегалу на лицу места координирају образовне и програме запошљавања. Тек на тај начин смо сазнали како је Србија смештена у групу земаља порекла миграната, а не у групу земаља кроз коју мигранти само пролазе.

Транзитне земље, као што су Либија, Египат, Јордан, Либан и Турска могу, по кратком прегледу мера предложених на страни 8 Плана, да рачунају на финансиијску помоћ Немачке за смештај избеглица, али и на помоћ при контроли својих граница како би се спречио долазак нових избеглица. Земље порекла на то немају право, јер се сматра како проблеми настају у њима, а не да се у њих увозе. На страни 4, већ у другом пасусу се изрићито захтева од немачких званичних органа који ће спроводити План да детаљно обрате пажњу на понашање администрације земаља порекла, посебно на то у коликој мери се поштују људска права. На више места у Плану се тражи да се са земљама порекла тесно сарађује у стварању и очувању система који ће спречавати нове миграције.

Коначно, најважнија предложена мера налази се у тачки 10 на страни 6, у којој се предлаже јача сарадња са полицијама земаља порекла и то на тај начин што ће се у њих упућивати припадници немачке савезне полиције. Осим тога, „Главни план” предлаже и стварање посебних полицијских снага на нивоу Европске Уније које би могле да понесу назив „јединице за брзо реаговање”, а које би по потреби могле да буду упућене у неку мигрантском кризом захваћену државу.

У већ поменутој тачки 10 се тражи да полицијске снаге упућене у неку од земаља порекла миграната учествују у стварању и очувању „стабилности безбедносне ситуације” у тим државама, односно тражи се директно и нескривено мешање у унутрашње послове независних земаља.

Полицијске снаге, које Зехофер предлаже да буду упућене у земље порекла, неће локалним снагама реда помагати да обезбеђују државне границе да преко њих не долазе мигранти, већ да пазе да преко њих избеглице не настављају свој пут у Европу, као и да допринесу завођењу реда и мира. Опасно широко дата овлашћења.

Још у децембру 2015. године, на врхунцу мигрантске кризе, министар унутрашњих послова Луксембурга Жан Аселборн је најавио долазак снага „Фронтекса” у Србију. Тада се још увек говорило како је Србија земља транзита, а не порекла миграната, што би значило да би европски полицајци помагали да у њу не пристижу нове избеглице, а не да из ње они не одлазе даље у земље Европске Уније, што се сада тражи.

„Фронтекс” је агенција Европске Уније задужена првенствено за надгледање спољних граница земаља Шенгенског споразума и основана је 2005. године. Одмах по свом оснивању доспела је под удар критичара из саме ЕУ.

Горњи дом британског парламента 2008. године одржао је дебату током које је закључено да „Фронтекс” не спроводи светске, ни европске законе о азилу и људским правима. Исто тако, Европски савет за мигранте и избеглице (ЕЦРЕ) и Британски савет за избеглице критиковали су нетранспарентни рад Агенције и недостатак независне контроле, као и недовољну демократску одговорност „Фронтекса”.

Ова агенција се веома брзо од координационог и саветодавног тела претворила у полицијску снагу коју нико не контролише. Вероватно је то био један од главних разлога због којих је Турска на врхунцу мигрантске кризе 2015. одбила да прими припаднике „Фронтекса”.

Министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић и европски комесар за миграције, унутрашња питања и грађанство Димитрис Аврамопулос потписали су 20. септембра 2018. споразум којим се „Фронтексу” омогућава контрола српских граница у сарадњи са МУП-ом.

Ово је први корак ка ономе што је Зехофер предложио „Главним планом”, а то је не само контрола граница како мигранти не би напуштали Србију, већ и помоћ српским властима у завођењу реда у земљи.

После парафирања споразума Аврамопулос је журно напустио Београд избегавши да одговара на питања новинара, али је управо тих дана нема;ка радио станица „Дојче Веле” (ДW), која је државни пројекат и има стандардно добре изворе информација у званичном Берлину, поновила како Европска Унија не одустаје од формирања прихватних центара за мигранте на Западном Балкану.

Све се, за сада, одвија по „Мастерплану” немачког министарства унутрашњих послова, још само да се у Немачкој, а затим на нивоу целе Европске Уније формирају полицијске снаге за брзу интервенцију.

Запитан о напретку договора у оквирима ЕУ о даљој политици према мигрантима, Зехофер је крајем лета одговорио како Немачка има свој „Главни план за миграције” којим не само да се влада обавезала на оддређене мере, већ је и својим савезницима у и изван Европске Уније дала до знања који су њени даљи планови. То се за сада спроводи, рекао је Зехофер, потврђујући старо правило да велике државе не одустају лако од једном замишљеног пута.

А 1. Оружана сила ЕУ или “надзорници” граница?

„Мастерплан Мигратион” („Главни план за миграције”) немачког министарства унутрашњих послова од 4. јула 2018. предвиђа дуплирање броја запослених у „Фронтексу” и нова новчаана издвајања за ову агенцију.

У оквиру „Фронтекса” већ постоји специјални тим (СЕП) који би требало да реагује у критичним ситуацијама. За ову европску полицијску агенцију „Мастерплан” предвиђа не само даље јачање СЕП-а, већ и измене законских регулатива на нивоу ЕУ како би се омогућило брже и једноставније ангажовање и у земљама које нису чланице ЕУ. За сада, како изгледа, овај специјални тим би на себе преузео улогу снага за брзе интервенције, али је он тренутно толико мали да је тешко и замислити неку операцију у којој би успешно учествовао.

У тачки 19 на страни 10 „Главног плана” предлаже се да се „Фронтекс” организује као заједничка гранична полиција свих држава Европске Уније. Он тада ни званично више не би био бенигна саветодавна агенција, као што је то било замишљено да буде при оснивању, већ би прерастао у оружану силу.

Глоса

Фронтекс од Србије захтева пуну сарадњу и поштовање имунитета њених агената. У тексту споразума (који у много чему подсећа на текст који је још у Рамбујеу код Париза добила Милошевићева власт уочи бомбардовања, а где се говори о имунитету америчких трупа и НАТО пакта и њиховом уласку у Србију) пише да “…Чланови тима не могу бити подвргнути било каквом облику хапшења или задржавања. Чланови тима уживају имунитет од кривичног судства у Србији у свим околностима. Привилегије које уживају чланови тима и имунитет од кривичног судства Србије не изузимају их од кривичног судства матичне државе чланице. Матична држава чланица може члановима тима према потреби укинути имунитет од кривичног судства Србије. Такво укидање увек мора бити изричито…”

Игор Милановић, Таблоид