Како је напредњачка власт задужила Србију за још осам милијарди евра, и којим се све методама служе како би опљачкали државу

Од тренутка уласка у власт на републичком нивоу, напредњачки “експерти” су ову земљу задужили за око осам милијарди евра. Само од момента када је Александар Вучић постао премијер, узето је три милијарде евра, а даље задуживање се наставља. Ни динара од тих кредита које ће солидарно враћати сви становници Србије у неколико генерација није потрошено за добробит народа, већ искључиво за отплату трошкова које је направила неспособна, бахата и корумпирана власт. Народ ће тако кроз отплату дубиозних дугова ЈАТ-а, платити и трошкове ноћних разговора арапског шеика и српског премијера у хотелском апартману у Дубаију.

Иако је најављена политика оштре штедње, држава се разбацује парама. Штеди се само на социјално највише угроженима. Тако се смањују ионако мале пензије и ограничавају се социјална давања најсиромашнијима, док се на другој страни троше десетине милијарди динара буџетских пара, само због неспособности или зле намере администрације.

Колико становнике Србије кошта ова, до краја неспособна власт, види се из упоредног приказа задужености Србије од 2000. године до данас. Јавни дуг Србије је на крају новембра 2014. године износио 22,29 милијарди евра, што је 68,3 одсто бруто домаћег производа (БДП).

У односу на септембар, јавни дуг је увећан за око 70 милиона евра.

Укупне директне обавезе државе у октобру су износиле 19,79 милијарди евра, а индиректне 2,49 милијарди евра. На крају 2013. године јавни дуг Србије износио је 20,14 милијарди евра, односно 59,6 одсто БДП-а. Јавни дуг је на крају 2000. године био 14,17 милијарди евра, што је износило 201,2 одсто БДП. Од тада је најнижи износ јавног дуга био 2008. године и износио је 8,78 милијарди, односно 28,3 одсто БДП.

Према извештају Управе за јавни дуг Народне банке Србије из јула 2012. године, укупни унутрашњи јавни дуг Републике приликом доласка напредњака на власт, по директним обавезама износио је 5.592.313.000 евра, а по преузетим обавезама још 589.040.000 евра. Овоме треба додати и спољни директни дуг од 7.477.687.000 евра и преузете обавезе од 1.810.622.000 евра. Од тада су нас Вучићеви “експерти” задужили за око осам милијарди евра, што директним узимањем, што издавањем државних гаранција несолвентним предузећима. Само за камате на преузете зајмове Србија годишње плаћа више од милијарду евра, а неконтролисано задуживање се наставља.

Када би, макар, бар сав тај позајмљени новац ишао у ревитализацију привреде и за помоћ социјално најугроженијем делу становништва, а не за сумануте пројекте странке на власти!

У оквиру мера штедње актуелна власт је увела такозвани “солидарни порез”, који су морали да плаћају сви државни функционери чија су месечна примања виша од 60.000 динара. Како је недавно објавила организација Балкан Инвестигативе Репортинг Нетwорк (БИРН) наплата овог намета је потпуно подбацила.

Управа за принудну наплату не дира режимске дужнике

Када је уводила такозвани солидарни порез, Влада Републике Србије је планирала да на овај начин уштеди 150 милиона евра у буџету. Уместо те суме, као ефекат овог намета на крају се приказала уштеда од мање од половине планираних средстава, односно тек неких 65 милиона евра. Очигледно је већина функционера који су се нашли на удару владине Уредбе открила начин да избегне обавезу плаћања.

Интересантно је да је и ова “уштеда” искоришћена за попуњавање трошкова насталих непромишљеним и бахатим радом администрације. Првим ребалансом буџета за 2014. годину, наиме, са 30 милиона евра на 65 милиона евра повећана је буџетска линија 483 која се односи на плаћање казни и пенала по решењу судова. До ових трошкова долази јер држава или не испуњава своје обавезе према повериоцима или се не придржава својих уговорних обавеза.

Тако, на пример, издатак по буџет Србије производи и одлука Међународног арбитражног суда у Паризу која је донета у спору по тужби концесионара ФЦЦ Цонстрацион, Алпине Маyредер и Порр, односно њиховог концесионог предузећа “Север-Југ аутопут” из Београда против Србије у износу од десет милиона евра на име неосновано наплаћене банкарске гаранције са обрачунатом каматом од доспећа па до исплате.

Цео поменути уговор је својевремено био критикован од стране јавности, а највише је било критиковано раскидање уговора на начин како је изведено. Држава је у овом случају јефтино прошла, јер је тужилац тражио накнаду настале штете коју је проценио на више од 70 милиона евра, али је суд пресудио да му припада само накнада за незаконито активирање банкарске гаранције у висини од 10 милиона евра.

Ово у поменутом случају није крај махинацијама, јер у Србији ништа не може да прође без давања мита и узимања “части” у виду материјалних добара. У оквиру Народне банке Србије, наиме, постоји Управа за принудну наплату преко које без проблема од државе могу бити наплаћене овакве пресуде. Упркос томе, поверилац је у овом случају ангажовао приватног извршитеља који је држави зарачунао и сопствени хонорар у износу од 10.624.365 динара, што је у тренутку исплате (12. маја 2014.) по средњем курсу НБС-а износило 104.616 евра.

Републичко правобранилаштво је правовремено реаговало и скренуло пажњу надлежнима да је ангажовање приватног извршиоца било излишно, јер држава са једне стране никада није оспоравала своју обавезу по поменутој арбитражној пресуди, а са друге стране је наплата, да је поверилац хтео, без додатних трошкова могла да се изврши преко Управе за принудну наплату.

Без обзира на овај став Правобранилаштва неко је у Министарству инфраструктуре одлучио да плати и хонорар непотребно ангажованог приватног извршитеља. Очигледно је део поменуте суме отишао на намирење новчаних захтева одговорних лица у самом Министарству, а цех плаћају, као и обично, најсиромашнији грађани којима се смањују пензије или укида социјална помоћ ради “уштеде у буџету”.

Ово није усамљен случај, јер међу 43.000 предмета који су стигли на принудну наплату од државе сигурно да има још оваквих примера. У Правобранилаштву сматрају да би се аутоматским преносом средстава са рачуна Трезора на рачун повериоца смањили непотребни трошкови, док би се целокупан проблем могао да реши када би се ажурно вршила исплата преко рачуноводства суда, а што, наравно, подразумева и благовремено обезбеђивање средстава за ове намене.

Управо у овом грму лежи зец, јер Влада из године у годину пропушта да у буџету предвиди средства за оно што је планирано или неизбежно, па је тако аутоматска наплата немогућа.

Држава, на пример, још није до краја исплатила другу рату подстицајних средстава некомерцијалним пољопривредним газдинствима по Уредби из 2008. године. По незваничним подацима око 50.000 земљорадника је због овога тужило државу, а велики број предмета је већ решен на штету буџета. По окончању парница, већина тужилаца, које углавном заступају адвокати, захтевали су извршење преко приватних извршитеља, тако да су укупни трошкови настали вођењем поступка скоро четири пута премашивали вредност главног потраживања.

Ни овде није крај, јер је у 2014. у Правобранилаштву регистровано 1.200 нових тужби против Министарства пољопривреде.

На самој граници здравог разума је и чињеница да и Министарство унутрашњих послова нема довољно предвиђених средстава за исплату адвоката ангажованих за одбрану по службеној дужности.

Све ће то народ платити

Свака особа коју полиција приведе има право да ангажује адвоката. У појединим случајевима које закон прописује, ако приведено лице није у могућности да плати браниоца по избору, одредиће се бранилац по службеној дужности, а његове трошкове сносиће Министарство унутрашњих послова. Због лоше организације унутар самог министарства, али и из маркетиншких разлога како би се приликом изгласавања приказале наводне уштеде у буџету, на почетку године се не обезбеђују довољна средства за ову намену, па ангажованим адвокатима не преостаје ништа друго него да пресавију папир и туже државу. Тиме се трошкови само увећавају.

Поред МУП-а, на врху листе дужника по основу извршних судских пресуда налазе се и Министарство правде и Министарство пољопривреде. Велики број ових случајева је настао због недовољно планираних средстава у буџету, али је доста њих настало и из потребе државних функционера да своје приходе повећавају кроз мито.

Највећи извор корупције јесте дискреционо право администрације да нешто учини или не учини. То “може да буде, али не мора да значи”, у обичном животу се преводи као “колико пара, толико и музике”, односно неко право се додељује само ономе ко довољно пара стави у џеп државном функционеру који о томе одлучује.

“Иако је Влада узела новац од грађана, није хтела да се одрекне својих дискреционих расхода. И даље постоји доста таквих расхода у буџету, у коме се наводи да ће одређена средства бити трошена у складу са уредбом или одлуком Владе. Тих дискреционих права увек има много, готово све субвенције у привреди и пољопривреди биће дељене на тај начин”, тврди економиста Горан Радосављевић, професор јавних финансија на Факултету за економију, финансије и администрацију (ФЕФА).

Иако то тада није било предвиђено, дискреционо право је одиграло кључну улогу у давању субвенција пољопривредницима 2008. године, па је новац даван само онима који су били склони давању мита, макар и не испуњавали услове за добијање пара из буџета, док су остали морали да туже државу, па сада на наплату доспевају сва та средства са каматама, као и судским, и трошковима извршења.

Разлог због кога је мање од две недеље после првог ребаланса буџета, покренут поступак за нови ребаланс (случај незабележен ни у најнеозбиљнијим државама централне Африке!) јесте доспеће за наплату потраживања према Ер Србији у висини од 158 милиона евра.

Када је потписан ни до данас до краја јавности неприказани уговор са Етихадом из Уједињених Арапских Емирата о продаји 49 одсто акција некадашњег ЈАТ-а, српска држава је на себе преузела плаћање свих дугова насталих до тог дана. Због чега та средства нису планирана ни у буџету за 2014. годину, а ни у његовом првом ребалансу измиче контроли здравог разума.

У тренутку када настаје овај текст пред посланицима у Скупштини Републике Србије налазио се предлог “Закона о преузимању обавеза Аир Сербиа” по коме ће Република и две рате платити укупно 19.302.535.814,12 динара за дугове Ер Србије настале пре продаје дела акција Етихаду. Део у висини од 2.626.637.925,81 динара односи се на потраживања које је већ платила Ер Србија како би се избегла принудна наплата.

Ни у предлогу Закона, нити у његовом образложењу ни једном једином речју се не објашњава народним посланицима како, када и према коме су настали оволики дугови. У образложењу Предлога на страни 4 само се помињу неки од поверилаца и то они којима ће средства директно бити уплаћена, а то су: Аеродром “Никола Тесла” ад, НИС ад, Директорат цивилног ваздухопловства, Београдска банка ад у стечају, Инвестбанка ад у стечају и Народна Банка Србије. Ради се искључиво о домаћим предузећима, па је за претпоставити да су ова потраживања искључиво у динарима.

Колико нас кошта Вучићева врела ноћ са шеиком?

Укупно се по Предлогу закона предвиђа 9.349.334.841,05 динара за динарска плаћања, што је мање од половине целокупне суме, док ће девизна потраживања бити исплаћена у динарима по средњем курсу матичне валуте у којој је дуг настао обрачунат на дан плаћања.

Евро је најзаступљенија валута у целој Европи, па никакву сумњу на први поглед не изазива сума од 23.540.644,42 евра која некоме треба да буде плаћена. Пошто је амерички долар обрачунско средство плаћања у целом свету, без неких коментара пролази и свота од 74.730.704,93 долара предвиђених поменутим Предлогом закона. Дирхам је, међутим, средство плаћања искључиво у Уједињеним Арапским Емиратима, држави према којој ЈАТ није имао никакве летове. Због тога чуди сума од 572.327,91 дирхам колико по Предлогу закона држава треба да плати на име наводних дугова ЈАТ-а, односно Ер Србије.

Како нигде нема спецификације дуговања, може се стећи утисак да се у њима налазе и трошкови боравка Александра Вучића у суперлуксузном “хотелу позлаћених зидова” у Дубаију, којом приликом је упознао шеика Мухамеда бин Заједа ал Нахјана. По признању самог председника српске Владе, шеик га је тада отпратио у спаваћу собу, а трошкове његовог боравка је сносио неко други.

Вучић никада није одао ни шта се дешавало ту ноћ иза затворених врата хотелског апартмана у коме је боравио са престолонаследником Абу Дабија, нити ко је тајанствени спонзор његовог путовања и боравка у Емиратима. Из поменутог Предлога закона произилази да је то, могуће, био ЈАТ, односно сви порески обвезници у Србији.

Из буџета се средства ненаменски извлаче на хиљаду начина. Један од омиљених начина су новогодишњи концерти који се организују упркос прокламованим мерама штедње. Колико тачно сваке године из касе локалне самоуправе оде пара на ово нико није никада ни покушао да израчуна.

Око 100.000 људи је прошлу “најлуђи ноћ” прославило у Београду, на платоу испред Скупштине Србије. Свеже постављена напредњачка власт хтела је тада да припреми бираче за предстојеће ванредне изборе, па је организовано народно весеље са звездама естраде, као што су Цеца, Јелена Томашевић и Кики Лесандрић. Улаз је био бесплатан.

Према проценама Туристичке организације Београда у том тренутку се у престоници зарад дочека Нове године налазило преко 30.000 странаца, којима треба додати и око 20.000 наших грађана на привременом раду у иностранству. Скоро сви они су искористили могућност бесплатног весеља испред Скупштине, уместо да за тако нешто плате у неком од многобројних локала престонице.

Због овога је београдско угоститељство изгубило најмање милион евра прихода, многи локали су због слабог одзива за дочек били затворени, а држава је изгубила више од 200.000 евра колико би добила од ПДВ-а. Зарадили су само пробрани.

Званично је приказано, како је за дочек 2014. из градске касе исплаћено 4,5 милиона динара, у то време око 45.000 евра. Незванично су трошкови били далеко већи, односно најмање 5,3 милиона динара.

Цеца није бесплатно наступала, као што се тврдило, већ је на тај начин враћала услугу за смешно ниску казну која јој је изречена због неплаћања пореза. Опроштени су јој, наиме, милионски дугови (рачунато у еврима) према држави, а заузврат је бесплатно учествовала у предизборној кампањи тадашње, а и данашње градске власти.

Музичар Кики Лесандрић директно није узео ни динара за свој наступ, али је 2.200.000 динара ставио у џеп преко ставке трошкова наступа “Јелене Томашевић, бенда Кики Лесандрић и Пилоти”. Ни бина на којој су наступали извођачи није била бесплатна, како је најављено. Њу је, као и разглас и расвету дала ТВ Пинк, а заузврат добила право бесплатног преноса у коме су се емитовале скупе рекламе.

Град је могао, да је хтео, да распише тендер за откуп права телевизијског преноса и да од тих пара финансира бину, расвету и разглас, али би у том случају телевизија Вучићевог пријатеља Жељка Митровића унапред била дисквалификована. По закону, на државним тендерима право учешћа немају предузећа са неизмиреним пореским дуговањима, а ТВ Пинк је у том тренутку држави на име пореза дуговао 89.720.000 динара.

Поменути дуг ни до данас није наплаћен, баш због “добре сарадње” у реализацији новогодишњег уличног кермеса. И ове године власт Београда планира новогодишњу журку, још раскошнију и скупљу од оне претходне. Најављују се чак три бине, а све њих ће опет да “донира” Митровић, зарад ексклузивних права преноса (на коме ће да заради) и опроштаја пореских дуговања. “Скупља дара него мера”, рекао би народ.

А 1.

Вулинова музичко-сценска отимачина

Рекордер у извлачењу пара из буџета помоћу изигравања прописа је Александар Вулин, актуелни министар за рад, борачка и социјална питања. Прво је, након што је ухваћен “са прстима у меду” око доделе два милиона евра буџетских пара за, углавном, небулозне пројекте невладиних организација иза којих стоје његови партијски кадрови, одлучио да незаконито преусмери поменута средства. После тога се досетио да закони могу да се изигравају и на сасвим легалан начин. Одлучивши да потроши у буџету планираних 1,4 милиона евра на канцеларијски намештај и компјутерску опрему за установе социјалне заштите Вулин поменута средства није одмах ставио на располагање социјалним установама. Свакој је прво наменио по 400.000 динара, а одмах затим је дао још по толико пара.

Набавка у вредности од 400.000 динара, наиме, сматра се “набавком мале вредности” за коју није потребно расписати тендер. Да је одмах свакој установи пустио свих 800.000 динара Вулин би их приморао да распишу јавни оглас за избор најповољнијег добављача.

Министру се то никако није исплатило, јер је заједно са новцем установама послао и списак робе коју треба набавити, са све најдетаљнијим спецификацијама, као и имена предузећа од којих поменута добра треба набавити. Пошто не мора да се иде на тендер за јавне набавке, послови могу да се склапају “у четири ока”, где ће одређени проценат бити одвајан за министра.

Вулинов омиљени добављач је Живорад Ајдачић, творац списка “непатриотских” филмова који пропагирају “белосветске, а не српске вредности”. Иако министар поштује “белосветске вредности” у погледу истополне љубави, нимало му није сметало да Ајдачићу дели паре шаком и капом.

“Удружење сценских уметника, стручњака и сарадника у култури Србије”, на чијем је челу Ајдачић, добило је 50.000 евра од министарства на чијем је челу Вулин, за набавку цветића “Наталијина рамонда” који су само једном ношени на реверима. Зашто је одабрано удружење сценских уметника за ову набавку, а не неко удружење флориста није познато. Ајдачићево удружење је од Вулина добијало још пара. За “музичко-сценске активности” у вези прославе 100 година од Церске битке министарство је Ајдачићу платило 2,6 милиона динара, док је за сличне активности у вези обележавања годишњице Колубарске битке плаћено 2,7 милиона динара. За обележавање пробоја Солунског фронта Вулиново министарство је Ајдачићевом удружењу платило 800.000 динара, а за 85. годишњицу смрти војводе Степе Степановића још 240.000 динара.

А 2.

Пристојно преживљавање

Лицемерје власти у погледу борбе против буџетског дефицита огледа се управо у такозваном “солидарном порезу” који ионако не плаћа више од половине функционера који би то требало да чине. Влада Србије је својом Уредбом проценила да су месечни приходи државних службеника до 60.000 динара “пристојни”, а да они преко те границе представљају непримерено богаћење које треба додатно опорезовати.

“Пристојни” приход о 60.000 динара месечно представља око 500 евра. Истовремено, по последњим доступним подацима Републичког завода за статистику за пуко преживљавање у Србији једночланом домаћинству је потребно 150 евра, двочланом 250 евра, а четворочланом скоро 300 евра.

Србија је управо по овим подацима РЗС-а сврстана на чело листе најсиромашнијих земаља Европе, јер поменуте најниже приходе или чак мање од њих остварује око 1,8 милиона становника земље, односно сваки четврти грађанин.

“Пристојних” 500 евра месечно је недостижни сан за 267.949 корисника социјалне помоћи у Србији. Основна социјална помоћ износи 7.704 динара, колико корисник прима девет месеци, а затим се прави пауза од три месеца, после које се, ако је корисник још увек жив и без прихода, наставља наредних девет месеци. Увећану социјалну помоћ од 13.228 динара (још увек далеко испод границе сиромаштва по РЗС-у) прима само 446 корисника у држави са преко седам милиона становника.

За дефицит у буџету нису крива ни издвајања за пензије нити помоћ за најсиромашније, већ неконтролисано разбацивање парама оних у чијим су рукама.

Милан маленовић, Таблоид