Како је настала Југославија?

Творци Југославије, 1919. у Версају: Лојд Џорџ, Орландо, Клемансо и Вилсон. Орландо је из протеста напустио конференцију, а Вилсон и Лојд Џорџ су надгласали Клемансоа

Типичан пример површног приступа је Нишка декларација из децембра 1914. године. Овом декларацијом српска влада је као ратни циљ прокламовала стварање Југославије. Корисници интернета, али и многи професионални историчари, читајући је, помисле да је српска влада тада заиста као ратни циљ прокламовала стварање Југославије

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

На интернету се одавно води тешка “битка“ о томе ко је највећи негативац у модерној српској историји: краљ Александар Први Карађорђевић или Тито. “Битка“ је нарочито добила на жестини поводом стоте годишњице стварања Краљевине СХС, односно Југославије. Као главни кривац за овај догађај најчешће се помиње управо краљ Александар, док се ту и тамо помене и Никола Пашић.

Тешко је одолети утиску да се при овоме краљевска овлашћења изједначују са диктаторским. Према објавама на интернету, испада да је краљ имао овлашћења као Тито у комунистичком тоталитарном систему, па чак и да је одлучивао о питањима резервисаним за конференције великих сила, попут стварања нових држава.

На интернету, где се читање и писање све више своде на неколико редака, нема места за књиге попут сабраних дела академика Слободана Јовановића. Белешке нашег највећег интелектуалца свих времена, а уједно и непосредног учесника догађаја, о стварању Југославије, објаљене су у 11-том тому његових сабраних дела. Он по овом питању регента Александра и не помиње. Ако погледамо и радове других аутора, видимо да се регент помиње у контексту покушаја британских политичара да га придобију за концепт тзв. бечког југословенства, пошто им то није пошло за руком са Николим Пашићем. Нису га придобили.

Површност узима данак и на други начин, где је типичан пример Нишка декларација из децембра 1914. године. Овом декларацијом српска влада је као ратни циљ прокламовала стварање Југославије. Корисници интернета, али и многи професионални историчари, читајући је, помисле да је српска влада заиста као ратни циљ прокламовала стварање Југославије. То је систем популаран код не баш малог броја историчара: што неко станује ближе архиву, то је бољи историчар. Јер, у прилици је да ископира и потом објави више докумената. Питање шта заиста значи оно што пише у неком документу, било је тешко и пре интернета. Ни тада нису сви обраћали пажњу на разлику између аутентичности и тачности, тј. да документ може бити аутентичан, али са, намерно или случајно, унетим нетачним подацима.

Један од најбољих, ако не и најбољи, чланак о стварању Краљевине СХС, објавио је др Марко Павловић у “Погледима“ из 1992. године, под насловом “Зашто 1918. Пашић није успео да створи Велику Србију?“ Павловић најпре констатује да уочи Првог светског рата ни једна политичка странка Краљевине Србије није имала у свом програму уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, као и да је прва прокламација регента Александра по овом питању, објављена 4. августа 1914. у Крагујевцу, иситицала српски национални циљ.

Формални заокрет ка југословенству уследио је децембра 1914, поменутом Нишком декларацијом српске владе. Узрок овеоме пара очи већ из наслова декларације: писана је у Нишу, зато што су у Београду били Аустроугари. Према томе, сав напор владе, и народа уопште, био је сконцентрисан на то да се окупатори протерају из земље. Друго, важније, истакнут је и један дугорочни циљ: да се сруши Аустроугарска. Она је била смртни непријатељ Србије, и ако би после рата била очувана, са границама на Дрини, Сави и Дунаву, то би значило да победа не би била права. Јер, Аустроугарска би чекала прву прилику да оствари тада већ свој јавно прокламовани циљ: да потпуно избрише Србију са мапе света.

Тако, ратни циљ број 1 Нишке декларације био је да се Аустроугари савладају, а ратни циљ број 2. да се црно-жута монархија избрише са мапе света. У децембру 1914. године, у поређењу са ова два циља, ни један други циљ није био важан. Али, било је важно искуство из претходних ратова, према коме српска граница, на мировним конференцијама, никада није повучена тамо где је стигао српски војник. Ово искуство налагало је да треба тражити више, како би се добило оно што се заиста жели.

Образлажући настанак Нишке декларације, др Марко Павловић поред осталог пише и о “идеолошко-пропагандном сламању Аустроугарске изнутра“. На фронту је ова тактика примењивана већ три месеца. Српски војници имали су задатак да при сваком јуришу на Аустроугаре певају “Лијепа наша“ и “Ој Хрватско још поживи“. Одговарано им је плотунима, али, у извесној мери је деловало. Наиме, као је уочио Јован Дучић, припадници хрватских регименти били су најогорченији црно-жути војници против Срба. У таквој ситуацији, ако би Србија јавно прокламовала српски национални програм као ратни циљ, ови Хрвати би рат против Срба схватили као рат за сопствене западне грнаице. Обратно, ако би се Хрвати “охладили за Аустрију“, војна снага црно-жуте монархије би ослабила.

У почетку, велике силе нису обраћале пажњу на пропаганду српске владе. Став британског министра спољних послова, Греја, изречен 1915, гласио је: “Победа савезника ће обезбедити Србији најмање ослобођење Босне и Херцеговине, њихово уједињење са Србијом и широк излаз на Јадран у Далмацији“.

Али, од 1916, на Западу расте утицај двојице Енглеза: Ситон-Вотсона, универзитетског професора, и Викама Стида, новинара “Тајмса“. Иза њиховог деловања у односу на Србе, како је писао професор Павловић, “ нису стајале чисте намере“.

Наиме, југословенство, као и раније илирство, основани су у оквиру Аустрије, ради покушаја брисања српског имена западно од Дрине и северно од Саве и Дунава. Временом, дошло се до идеје о преформирању двојне у тројну монархију: Аустро-угарско-југословенску. Југославију би чиниле све јужнословенске територије западно и северно од Србије и Црне Горе, а њен центар био би у Загребу. На крају су посланици аустроугарског парламента, већином Хрвати, организовани у Југословенски клуб, ово затражили од владе у Бечу, тзв. Мајском декларацијом из 1917. године.

Идеја Ситон-Вотсона и Викама Стида у основи је била иста. Они су се залагали за уједињење Србије и Црне Горе са тзв. бечком Југославијом, тражећи да се за њеног легитимног представника одмах призна емигрантско удружење звано Југословенски одбор, у коме су главну реч водили Хрвати.

Дакле, у Бечу је постојао Југословенски клуб, а на територији Сила Антанте Југословенски одбор. Српска влада, природно, са првима није имала везе, док је одбила притиске Енглеза да друге прихвати као себи равне. Вотсонова гледишта видимо из једног његовог меморандума британској влади. Он је писао да ће у југословенској држави “католички запад временом преузети вођство“, односно да ће “цивилизованији Хрвати и Словенци ускоро преузети вођство у политичком животу и мисли нове државе, пред њиховим галантним али примитивнијим српским саплеменицима“. Вотсон је сугерисао британској влади да прихвати идеју, пошто је Аустроугарска постала немачки вазал, док оваква Југославија може бити и брана немачком продору на југоисток, и ван руског утицаја.

Ратне 1917-те године одиграла се за Србију кључна ствар: Русија је, због бољшевичке револуције коју су извели немачки агенти, испала из рата. Став Русије био је, иначе, да се Србија прошири на Западу, с тим што треба да поднесе извесне губитке на истоку (вероватно Македонија источно од Вардара и део Баната), ради очувања добрих односа са Бугарском и Румунијом. Формирање, како су је Руси звали, “католичке Југославије“, није долазило у обзир.

Испадање Русије из рата драстично је погоршало ствари. Немци су силне дивизије са истока бацили на запад и Силе Антанте трпеле су пораз за поразом. Под утиском свега овога, као и сазнања да је у Бечу ојачала идеја стварања тројне монархије, српска влада маја 1917. доноси Крфску декларацију. Декларација је потписана са Југословенским одбором, чиме је њему дато извесно признање, а прокламовала је стварање Југославије.

Крфска декларација, као и Нишка, није оно што у њој пише, већ оно што се крије у позадини: покушај да се Југословенски одбор стави под своју контролу. Тим поводом, када се Никола Пашић састао са Викамом Стидом, октобра 1918, дошло је до жестоке свађе. На Пашићево одбијање да се Југословенски одбор сматра званичним представником “аустроугарских Југословена“, Стид је упитао зашто је онда уопште потписана Крфска декларација? Пашић је одговорио да је декларација издата “само ради тога да учини утисак на европско јавно мњење“, додајући: “Србија има право да ослободи те људе (Србе у Аустроугарској), а ако Хрвати и Словенци желе да припадну негде на другу страну, стоји им на вољи да чине како хоће“. Стид је то оспоравао, тврдећи да се српска влада лоше понела у ослобођеној Македонији, и да ће се “такве методе“ поновити и према “Југословенима из Аустроугарске“.

Ситуација на фронту погоршала се 1917. године толико да су Британци послали генерала Сматса у Швајцарску, ради преговора са Аустроугарима о сепаратном миру. Сматс је чак нудио Аустроугарима да Србија уђе у састав њихове државе, задржавши краља, слично као Баварска у Немачкој. При томе, Србија би била проширена за Босну и Херцеговину и Далмацију. Ако би српска влада ово одбила, онда би Србија задржала предратне границе.

Почетком 1918, лидери западних држава учинили су две јавне понуде Аустроугарској за сепаратни мир. Најпре је премијер Велике Британије, Лојд Џорџ, саопштио да Аустроугарску треба очувати, с тим да Југословени добију аутономију, а онда је нешто слично изјавио и амерички председник Вилсон.

Западне силе преломиле су по овом питању тек 25. јула 1918. Од тога дана оне се залажу за рушење Аустроугарске, али, истовремено, Вотсон и Стид постају званичници британске владе задужени за процес стварања Југославије. Они су све време подржавали председника Југословенског одбора, Анту Трумбића, и уопште идеју да се уједињење изврши из Загреба, тако што би све територије изван Србије и Црне Горе потпале под хрватску власт. Српска влада то није прихватила, па су Вотсон и Стид интервенисали код регента Александра, који их је одбио. Онда је Вотсон, 22. августа 1918, у часопису “Нова Европа“, објавио веома оштар чланак против Пашића, под насловом “Србијин избор“. Вотсон је Пашића назвао старим владарем “полутурских навика“, који влада незаконито и при томе подрива југословенско уједињење. Тражио је да Силе Антанте признају Југословенски одбор као тело равнопрравно српској влади, називајући издајником сваког српског политичара који не прихвати његове препоруке.

Др Марко Павловић пише да су чланак Ситона-Вотсона, као и потоња свађа са Стидом, имали далекосежне последице не само по Пашића, већ и по српску државу и народ у целини. Од тада британска влада прихвата Вотсонова и Стидова гледишта као своја, дајући првенство “релативно напреднијим Словенима у Хрватској“ над Србима. Штавише, Британци су дали првенство још једном народу који је ратовао на супротној страни – Бугарима, сматрајући да су они предодређени да буду најјача нација на Балкану и да су њихове аспирације у Македонији оправдане.

Сазнавши за аустроугарску капитулацију, 2. новембра 1918, Никола Пашић наређује војводи Живојину Мишићу, као начелнику штаба Врховне команде, да у бившој Аустроугарској заузме само крајеве насељене Србима.

Истог дана, регент Александар одобрава Пашићу да формира коалициону владу.

Четири дана раније, Хрватски сабор је прогласио да он има власт над свим бившим аустроугарским територијама ван Србије и Црне Горе, тражећи међународно признање свог “Народног вијећа“.

Нико није дао признање “Народном вијећу“ – осим Николе Пашића, 9. новембра 1918. у Женеви. Једну од највећих Пашићевих грешака др Павловић образлаже, не притисцима Енглеза, већ разочаравајућим писмом које је управо добио од француског председника Поенкареа, у ситуацији када је рачунао још само на Французе. Ипак, Пашић наредних дана подноси оставку и распушта владу, стављајући тако ван снаге потпис из Женеве.

Док су поједине области, па чак и градови, у бившој Аустроугарској, проглашавали уједињење са Краљевином Србијом, “Народно вијеће“ 24. новембра 1918. у Загребу проглашава уједињење “државе Словенаца, Хрвата и Срба“ – односно свих бивших аустроугарских територија – “с Краљевином Србијом и Црном Гором“. Делегација “Народног вијећа“ долази у Београд и регент Александар 1. децембра прихвата проглас о уједињењу. Али, уместо уједињења са “државом Словенаца, Хрвата и Срба“, која је, наравано, била имагинарна“, регент је нагласио уједињење “са земљама…“ То је било све што је могао да учини у онако конфузној ситуацији.

Слободан Јовановић закључује:

“Стварање Велике Србије међутим није зависило толико од Пашића, колико од Великих Савезника. Русија је била за Велику Србију, али због Бољшевичке револуције она није учествовала у преговорима око Версаљског мира. Француска била је наклоњена Србији, али она није била у стању одолети Енглеској, која је баш ради спречавања Велике Србије настојала на стварању Југославије… Давнашњи противник Русије на Балканском Истоку, Енглеска је на сваком кораку ломила снагу Србије, коју је сматрала неповратно приврженом Русији“.

Као главне личности које су изгурале стварање Југославије, др Марко Павловић наводи Вотсона и Стида, цитирајући при томе још једну изјаву Слободана Јовановића: “Стид никад није био у Србији, Вотсон је био дуго Србофоб“.

У међувремену, појавили су се радови историчарке из Рима др Миле Михајловић. Она такође као кључни фактор у стварању Југославије означава деловање Британије, уз подршку Америке, али додаје да је главна мета њима заправо била Италија. Јер, да је испоштован Лондонски уговор, због ког је Италија ушла у рат на страни Антанте, дајући велике жртве, Јадранско море постало би “италијанско језеро“. Италија би постала велика поморска сила и као таква велика конкуренција Британији и Америци на светским морима. У Версају, Италијанима није остало ништа друго до да из протеста напусте мировну конференцију. Последично, настао је фашистички покрет и створена је клица за избијање Другог светског рата.

У наметнутим околностима, српски политичари урадили су, наредних година, највише што је било могуће, а то је омеђавање српских територија, стварањем шест административних јединица – бановина, са српском већином и српском управом. То су биле Врбаска, Дринска, Зетска, Дунавска, Моравска и Вардарска бановина. Територију српских бановина – названу Бановина Српске земље – комунисти су, после Другог светског рата, смањили за 50 посто и прогласили Републику Србију. И тих преосталих 50 посто комунисти су поделили, стварајући две аутономне покрајине.

(“Слобода“, гласило СНО у Америци, Чикаго, 10. Јун 2019)

Погледи.рс