Од 2001. године тврдио сам да је СР Југославији, од стране развијених земаља и међународних финансијских институција, наметнут модел привредних реформи који је имао врло озбиљну конструкциону грешку(3) или – како би нобеловац Џ. Стиглиц рекао – системску грешку, али морам бити самокритичан и признати да за тврдњу о наметању нисам имао чврсте доказе.

Као што смо раније истакли, након излагања самозваних „визионара“ економских реформи крајем 2001. год, доказивао сам да је то концепт „спржене земље“ и да ће он тешко погодити привреду, а посебно извозно оријентисану индустрију (Ковачевић, 2002а. и 2002б), али су те моје ставове они, без аргумената, ниподаштавали. У 2002. години сам написао и реферат за саветовање које је организовало Научно друштво економиста, који је имао наслов „Нужност напуштања досадашњег концепта економске политике“ (Ковачевић, 2002ц), али на том скупу, а поготову у политичким круговима, то је остало потпуно незапажено јер је тада било и у политици и у економској науци, на сва звона, истицано гесло „Србија на правом путу“. У складу са тим геслом, на тадашњим тзв. „економским самитима“, копаоничким скуповима привредника, политичара и политички подобних академских економиста, па и на саветовањима која је организовало Научно друштво економиста, хваљене су привредне реформе, мере економске политике и привредне перформансе СР Југославије и Србије.

Апел да се напусти штетан концепт реформи

У време када се на сва звона и на свим местима, па и на научним скуповима истицало да је „Србија на правом путу“ и када су ММФ и Светска банка хвалили реформе у СРЈ, ја сам био „катастрофичар“ и бићу нескроман, па ћу навести завршни део мог уводног реферата са саветовања, које су организовали Научно друштво економиста и Економски факултет у Београду, одржаног у септембру 2004. године.

„Због чињенице да ’визионари’ привредне реформе немају намеру да битно мењају основни концепт те реформе, дугорочне могућности динамичног, одрживог привредног раста – које се неће заснивати на донацијама и иностраним кредитима и високом нето продајом девиза сектора становништва, већ пре свега на сопственим ресурсима – пре су теоријске него практичне природе. Доследном применом тог концепта и сада врло ниска конкурентност привреде и извоза се не може битније повећати. Самим тим и сада огроман број незапослених – даље ће се повећати а животни стандард становништва се не може повећавати, већ се пре може смањивати, па се због свега тога поставља питања социјалне издрживости. Због свега тога, поново истичем да је крајње време да се концепт досадашњих реформи – који, као што сам више пута истакао, има врло озбиљну конструкциону грешку – напусти.

Међутим, требало би одмах нагласити да и у том случају неће бити могућ брз позитиван преокрет, јер ће се негативне последице досадашњег модела дуго осећати, поготово што је гробље мртвих предузећа, чија је смрт настала због примене тог модела, јако велико и што је број предузећа који су, из истих разлога, на самрти – такође јако велики. Битно је нагласити да би напуштењем тог модела реформи и његовм заменом неким супериорнијим, процес деструкције, односно пропаст предузећа и привреде у целини био заустављен, а у перспективи би дошло до њиховог оздрављења, оживљавања и стварања нових, пре свега извозно-усмерених предузећа.

Другим речима, Србија има насушну потребу за израдом адекватне, дугорочне стратегије друштвеног и привредног развоја, раста привреде и конкурентности. Такву стратегију не могу урадити само економисти, мада је њихова улога врло значајна. Поред тога, потребно је да ангажовани истраживачи за израду те стратегије буду врхунски стручњаци, а да се, при њиховом избору, критеријум партијске подобности потпуно напусти. Наравно да је потребно да се у парламенту Србије та стратегија прихвати и доследно и ефикасно реализује. Колико је све то реално изводљиво, велико је питање. Сумњам да ће то у догледно време бити изводљиво.

Због свега наведеног, а посебно због вероватноће да ће се досадашњи концепт економских реформи доследно наставити да спроводи – Србији прети привредни слом и тешка дужничка криза са несаледивим неповољним економским и социјалним последицама“ (Ковачевић, 2004а, стр.79).

Поносни на грешку?

И поред врло скромних привредних перформанси, на Одбору извршних директора ММФ, како у фебруару тако и у априлу и јуну 2003. године, на којима су разматрани резултати спровођења програма реформи и мера економске политике СР Југославије који је био прихваћен преко тзв. Аранжмана о продуженом финансирању, тада је закључено да су „југословенске власти оствариле импресивне резултате (подвукао М.К.) у процесу стабилизације и спровођењу реформи од краја 2000. године“. Тада је југословенским властима препоручено даље доследно спровођење Програма у циљу остваривања трајног привредног раста и одрживог стања у финансијским односима са иностранством (ИМФ, Пресс Релеанс, Но 03/51 и Но 03/133).

Тадашњи заменик генералног директора ММФ Ен Кругер (Анне Круегер), средином априла 2003.г. изјавила је:

„Међународни монетарни фонд похваљује власти Србије и Црне Горе за импресиван (подвукао М.К.) напредак који је постигнут у процесу стабилизације и спровођењу реформи“. Средином исте године она је изјавила како „економска ситуација Србије и Црне Горе наставља да се побољшава уз даље смањење инфлације, побољшање спољнотрговинског дефицита“ (подвукао М.К.).

Дакле, она је у овој изјави изнела потпуну неистину, јер је спољнотрговински дефицит из године у годину динамично растао. За њу и за ММФ као институцију, чињенице да се из године у годину повећавала стопа незапослености и да се смањивао број запослених нису биле вредне пажње, јер то за њих није био економски већ социјални проблем. Она и ММФ су тада хвалили привредне перформансе иако је било евидентно да се стопа раста БДП из године у годину – смањивала. Због тога, али и због многих других врло непријатних трендова и показатеља, крајем 2004. године сам поново написао реферат у чијем је наслову био поновни апел да се дотадашњи модел реформи и мера економске политике напусти и замени адекватнијим (Ковачевић, 2004д).

Нагласимо да је Светска банка, на бази података за период 2001-2004, у свом годишњем Извештају за 2005. годину, Србију прогласила лидером у привредним реформама у региону.

У 2006. години часопис Еуромани (Еуромонy) је тадашњег министра финансија М. Динкића прогласио најбољим министром у свету у тој години (!!!). Тај министар је почетком априла 2006. изјавио „да је поносан што се Србија може такмичити са најбољим у свету не само у спорту и науци, већ и у области јавних финансија“(Политика, 2.04.2006). Или, у два интервјуа он каже:

„Када спроведемо све што смо наумили и најавили, ’матираћемо’ све оне који попут радикала и неозбиљних аналитичара, говоре о некаквој надолазећој дужничкој кризи… Србија ће, у ствари, од средње задужене земље ускоро постати држава са релативно ниским спољним дугом. За мене је, заправо, увек био највећи изазов да разне врачаре које јавности вечно продају црне прогнозе могу да демантујем у пракси, да постигнем позитивне резултате који су дијаментрално супротни њиховим предвиђањима. Србија ће постати не само једна од мање задужених земаља у региону већ и у Европи“ (Време, 31.08.2006. и Политика, 9.09.2006).

Подсећам да је на једном саветовању, након моје тврдње да је модел привредних реформи усвојен 2001. год. имао озбиљну конструкциону грешку, самозвани челник „визионара“ тих реформи проф. др Мирољуб Лабус изјавио „да је поносан на ту конструкциону грешку“. Чак и када су представници ММФ, на челу са познатом Ен Кругер, истицали „импресивне“, „врло солидне привредне и спољнотрговинске перформансе СР Југославије“, доказивао сам да је то пре виртуелни него реални, одрживи раст (Ковачевић, 2004а). У више радова сам се залагао да се модел реформи напусти и да се замени адекватнијим моделом, као што су чиниле Словенија или Пољска (од 1994.), али морам бити самокритичан и признати да је то, због огромног утицаја ММФ, који се остваривао по основу тзв. Споразума о продуженом финансирању, у великој мери било нереално.

Међутим, од почетка маја 2006.г. за мене нема више дилеме – СР Југославији, односно Србији је наметнут неолиберални програм привредних реформи, а главни актери у том наметању су били НАТО, САД (преко ваздушне агресије) и Међународни монетарни фонд као непосредни „извршилац радова“. Наиме, 6. и 7. маја 2006. године дневни лист Политика објавила је велики интервју са најпознатијим и, по многима, најцењенијим интелектуалцом данашњице Ноамом Чомским у коме он препричава тврдње бившег заменика државног секретара у време Клинтона – Строуба Талбота које је овај изнео у ауторском тексту објављеном у предговору мемоарске књиге свог шефа Џона Нориса.

Бомбама до неолибералног поретка

Како Чомски истиче, тај главни преговарач испред америчке администрације са тадашњим руководством Србије је написао да СР Југославија, односно Србија, није бомбардована због Косова већ зато што америчка администрација није успела да убеди тадашње руководство Србије да прихвати неолиберални систем који су прихватиле све источноевропске земље, па се тада практиковани систем у Србији морао силом уништити. Битан део аутентичног текста тог Талбота гласи:

„Док су земље широм региона тежиле да реформишу своје привреде, ублаже етичке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудно што су се НАТО и Југославија нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи – а не тежак положај косовских Албанаца“ (Н. Клајн, 2009, стр.372).

И ако знамо да је Србија због тога била изложена суровој седамдесетосмодневној ваздушној агресији НАТО, можемо претпоставити и да су из истих разлога биле уведене санкције и да су трајале осам година. На то, у извесној мери, указује примена вишедеценијских санкција према Куби и Северној Кореји које се одржавају због инсистирања САД. Због свега тога, Србија је крајем прошлог и почетком овог века – по мом мишљењу, знатно мање својом него туђом кривицом, пре свега САД – упала у тешку економску и дужничку кризу. С обзиром на чињеницу да је њен друштвени производ у 2000. години био мањи за бар 52% него што је био 1989. јасно је да је Србија у последњој деценији прошлог века доживела привредну депресију знатно већих размера него што је то био случај у САД у периоду 1929-1933. година.

Из раније наведених података јасно је да је све то стравично погодило индустријску производњу у Србији. Поред санкција и ваздушне агресије НАТО, Запад је и преко финансирања разних активности директно и индиректно утицао на догађаје и креирање модела економских и друштвених реформи, па и кадровских решења на најважнијим државним функцијама. Извесни Тим Маршал је написао и потписао да је Запад потрошио око 60 милиона долара, како би елиминисао са политичке сцене Милошевићев режим (Марсхал, 2002, стр.179). У тој суми налази се део средстава за образовање, како би колега Д. Цвјетичанин рекао, „сегединских курсасџија“, који су припремани за високе функције након пада дотадашњег режима, што се и десило после 2000. године и они су, из убеђења или по диктату ММФ, а у мањој мери и Светске банке, усвојили, исфорсирали и проводили привредни систем који се у основи заснивао на десет „божијих заповести“ садржаних у Вашингтонском споразуму, а међу њима су либерализција спољне трговине (пре свега увоза), што бржа и свеобухватна приватизација, либерализација тзв. страних директних инвестиција и дерегулација.

Када је Србија, из врло мистериозних разлога донела одлуку да превремено врати ММФ преостали дуга, поверовао сам да је дошао тренутак да се формира права елита научних радника који би креирали оригиналну визију будућег друштвеног и привредног система која би се, након свестране расправе на нивоу целе земље, а посебно у парламенту, усвојила и доследно реализовала (Ковачевић, 2006). Ни том мом предлогу није поклоњена никаква пажња, јер је још била доминантна идеологија, боље рећи религија неолиберализма и тржишног фундаментализма, па је у складу са тим настављено форсирање потпуно дефектне „стратегије“ привредног система и економске политике, а то су: а) модел пљачкашке приватизације, б) политика све прецењеније вредности динара и ц) даља либерализација увоза.

Када се све наведено има у виду, просто се намеће логична претпоставка да су моћне, развијене земље, а пре свега САД и међународне финансијске институције, првенствено ММФ, имале огроман утицај да се на министарским функцијама, на челу Народне банке и низа других важних институција нађу стручно врло проблематичне особе.

Обећања о напретку – без економске основе

Када је од 2003. па закључно са 2007.г., стицајем разних околности, дошло до релативно високих стопа раста БДП, политичари, али и низ академских економиста истицали су да је Србија изашла уз неке „транзиционе рецесије“ и обећавају наставак динамичког раста. То је нарочито долазило до изражаја на копаоничким скуповима и тзв. економским самитима. На моје изненађење њима су се придружили и аутори који су током 2006. и 2007. писали у Кварталном монитору. Због тога сам у једном свом раду, написаном крајем 2007, доказивао да је и тај раст више виртуелна него реална категорија али се то, по свему судећи, није свидело организаторима саветовања, па сам реч добио тек око 17 часова, а мој реферат је објављен у другом тому Зборника радова, и то у рубрици „Економски односи са иностранством“ (Ковачевић, 2008а). У том раду сам доказивао да је висока стопа раста БДП неодржива, поготову када је у питању дуги рок.

Бићу поново нескроман, па ћу навести закључке тог мога рада који су гласили:

„Бројна обећања, пројекције и планови разних институција, као што су ММФ, Светска банка, Европска банка за обнову и развој, НБС, поједини институти, квазиинститути и, најчешће, подобних економиста Србије о светлим перспективама које смо слушали почев од 2000. и њихове тврдње да је остварен импресиван раст и развој привреде, да је битно побољшан животни стандард становништва и да је остварена макроекономска равнотежа, као и да су перспективе раста и развоја привреде врло повољне – једноставно речено, немају реалну економску основу. „Холандска болест“ која је у периоду примене концепта реформи захватила привреду Србије, достићи ће драматичне размере, па ће дугорочне економске и социјалне последице бити катастрофалне“ (Ковачевић, 2008а, стр.111-112).

И већ у идућој 2008. години показала се оправданост мог „песимизма“, јер је пораст БДП износио само 3,8%, а индустријске производње само 1,4%, а тај скроман раст био је праћен растом увоза робе за 22%, спољнотрговинског дефицита од 27,9%, дефицита текућих трансакција од 21,6%, дефицита текућих трансакција са иностранством од чак милијарду и 687 милиона евра, а спољни дуг је повећан за чак 23% и достигао је чак 21 милијарду евра.

Као последица екстремне прецењености динара у односу на евро и долар, и нагле претеране либерализације увоза, у 2008. години вредност увоза је била чак 5,9 пута већа него 2000. Спољнотрговински дефицит је био већи за 5,7 пута, и дефицит текућих трансакција са иностранством је био чак 46 пута већи него 2000. године.

У условима екстремно потцењене вредности страних валута, изражене у динарима, увозна роба је постала ценовно знатно конкурентнија него домаћа, па је дошло до ескалације тзв. „холандске болести“ српске привреде, а посебно индустрије. Да невоља буде већа у исто време број назапослених лица се у том периоду знатно повећао а број запослених осетно смањио па се животни стандард, због тога али и због других фактора, осетно смањио и тржиште Србије се све интензивније претварало у тзв. „прице маркет“ на коме је, при куповини производа, цена одлучујући фактор, што је значило да су увозни производи, пре свих увозни индустријски производи у погледу ценовне конкурентности на тржишту Србије бивали све супериорнији. С друге стране, извоз робе, поготову из индустријских предузећа која су била тзв. нето извозници, бивао је праћен са све већим губицима, па су многа од њих угашена.

Када су најважнији ресорни министри Динкић и Ђелић почетком октобра 2008. тврдили да ће Србија имати чак више користи него штете од светске финансијске кризе, у уводном реферату за једно саветовање које је организовало Научно друштво економиста доказивао сам да су те њихове тврдње знак да су они изгубљени у простору и времену и да ће та криза врло слабу привреду Србије, по низу основа, тешко погодити, што се, на жалост, и догодило (Ковачевић 2008б).

И заиста, знатно смањење светске трговине и светског нивоа страних директних инвестиција, у не малој мери, допринели су паду у 2009. години извоза Србије од 19,8%, смањења БДП од 3,5%, а индустријске производње од чак 12,6%. Тада бројни званичници и економисти почињу да преувеличавају негативан утицај светске економске кризе на привреду Србије уопште, а на индустрију посебно.

Прецењи динар

Не спорим и никада нисам спорио негативан ефекат те кризе на Србију, односно њену привреду, поготово када је у питању 2009. година. Међутим, увек сам истицао и сада истичем да је далеко највећи утицај на ту кризу, посебно кризу индустрије, имао дефектан концепт реформи који је де фацто био концепт „спржене земље“.

О катастрофалном концепту и пракси приватизације написано је обиље радова. И сам сам, на позив Института економских наука, написао један реферат о тој теми (Ковачевић, 2010), па због свега наведеног, у овом раду о том потпуно дефектном концепту и његовим катастрофалним економским социјалним последицама нећу сада писати. Још једном ћу се задржати и актуелизирати два важна елемента те конструкционе грешке модела реформи и мера економске политике који се свео на концепт „спржене земље“. Ти елементи су политика екстремно прецењена вредност динара и нагла и претерана либерализација увоза.

Када се говори о политици валутног курса, требало би се подсетити да је крајем 2000. године извршена висока девалвација динара и да је де фацто прихваћен курс који је владао на неформалном тржишту и био одраз свеукупне понуде и тражње девиза. Након тога, Народна банка Југославије је одлучила да за целу 2001. задржи фиксирани курс. Када је, крајем 2001, тадашњи гувернер НБЈ мр Млађан Динкић саопштио да ће, и поред инфлације која је у 2001. години износила преко 40%, Народна банка задржати фиксни валутни курс (Динкић, 2002.г.,стр.184-185), веома оштро сам критиковао ту политику (Ковачевић 2002а, стр. 187-194). Он је и ту моју критику, без ваљаних аргумената, арогантно ниподаштавао (Динкић, 2002, стр.245-248). Последица примене те политике јесте да је крајем 2002. реална вредност динара била за чак 51,8%, на вишем нивоу него што је била крајем 2000.г.

Иако НБЈ није званично задржала политику фиксног валутног курса за 2003, она је де фацто у пракси и даље одржавана, па је реална вредност динара на крају те године била готово за 55% на вишем нивоу него што је била крајем 2000. Иста политика и пракса задржана је и у 2004. години. Због свега тога, бар за мене, биле су невероватне тврдње тадашњег потпредседника владе проф. др Мирољуба Лабуса, изнете у септембру 2004. Наиме, он је тада написао:

„У последње две године фактички имамо на делу политику фиксираног реалног (подвукао М.К.) курса динара, девизне резерве расту, што је омогућило одржавање реалног девизног курса“ (подвукао М.К.).

С друге стране, он тада каже како „није спорно да је конкурентска способност наше привреде опала у последњих неколико година и да је она, нажалост, слабија него пре три године, не само према иностранству него и на унутрашњем тржишту“. И на крају, он констатује „да је, након свођења просечне царинске стопе на 6%, морало бити праћено девалвацијом али то није урађено, па је ценовна конкурентност увозне робе повећана, што је довело до веома израженог раста дефицита платног биланса“ (М. Лабус, 2004, ст. 25 и 27).

Најблаже речено, било је врло чудно да он тврди да је валутни курс динара реалан, али да је наводно требало ипак извршити девалвацију, али да то није учињено, поготову ако се зна да је он био потпредседник Савезне владе и истовремено министар за спољну трговину, а у моменту наведених констатација – потпредседник Владе Србије.

„Најбољи економисти Србије“ на делу

У 2003. години појавила се и на сва звона величина „студија“ Конкурентност привреде Србије коју је, вероватно не случајно, финансирала Народна банка Србије, а која је урађена у оквиру одељења Џеферсон института које се налазило у Београду. У пропратном писму уз ову „студију“ директор тог Института Аарон Пресналл каже да је ту „студију“ урадио „тим најбољих економиста из Србије“ што је било, најблаже речено, врло смешно и невероватно(4). Требало би много простора да се прикажу очаравајуће али потпуно нереалне, пројекције платног биланса Србије до 2010, а ми ћемо се задржати само на неким констатацијама које су битне за тему овог рада, а које су изнете у резимеу ове „студије“ који је припремила Народна банка Србије, а који је презентиран на саветовању у организацији Научног друштва економиста у септембру 2004. године. (НБС, 2004, стр. 81-96). На једном месту тог резимеа се каже:

„Структура понуде наше робе и услуга је веома скромна да би се снижењем њихових цена могла повећати увозна тражња у иностранству за њима и да би се, због тога, снижење курса иоле „исплатило“ (стр.83).

Ови аутори износе низ ограничавајућих фактора за већи раст извоза који „не дозвољавају претежном делу привреде, а нарочито индустрије, да у кратком року, повећа извоз и то без обзира на било коју висину курса“ (стр.83, подвукао М.К.). Даље се каже да је нека студија коју су урадили стручњаци из више земаља у транзицији централне и југоисточне Европе „показала да промена курса никако не може да обави улогу промотера извоза, односно привредног раста“. И ту се истиче „да се питање подизања конкурентности за нас своди на избор између две стратегије. Прва је стратегија да се депрецијацијом домаће валуте критична маса предузећа ’испод линије’ учини рентабилним, упоредо са јачањем царинске и ванцаринске заштите (протекционизам), и тако се чува и репродукује затечена привредна структура, а она је у нашем случају застарела, претежно компатибилна са тржиштем од пре две и по или три деценије“ (стр.89).

У том раду се истиче да друга стратегија полази „од тржишне вредности девизног курса и либерализације спољнотрговинске размене, која тера предузећа која су испод линије рентабилности на повећање продуктивности и ефикасности, на промену производних програма, на подизање конкурентности, технолошким напретком и квалитетом. Она која то не могу – гасе се. Стварају се нова предузећа која су у датим условима способна да рентабилно послују. Тиме се инвестиције усмеравају у стварање нове, савремене структуре привреде, конкурентне на унутрашњем и иностраном тржишту“.

Поента у том раду је била „да је политика повећања конкурентности идентична са општом политиком стабилизације и изградњом привреде“ (стр.89). Оно што посебно пада у очи јесте да су аутори, „тима најбољих српских економиста“, а поготову аутори резимеа те „студије“, све то закључили а да су потпуно занемарили чињенице (које је Народна банка Србије публиковала у свом Статистичком билтену), да је крајем 2001. године реална вредност валутног курса динара (у односу на корпу валута – евра и долара) била за чак 30% на вишем нивоу него крајем 2001, да је на крају следеће, тј. 2002. она била за додатних 16,8%, на вишем нивоу него крајем 2001. и да је на крају 2003. она реално била за 1,9% на вишем нивоу него крајем претходне године. Дакле, они су потпуно игнорисали чињеницу да је реална вредност динара на крају 2003. године била за чак 54,7% на вишем нивоу него крајем 2000. године. Занемаривање тих чињеница и прича да валутни курс динара уопште не може утицати на извоз – знацу су да су ти аутори били изгубљени у простору у времену али су, и поред тога, неки од њих постали саветници премијера, чланови Савета НБС, чланови Фискалног савета и Савета гувернера НБС.

Ови „мудраци“ су занемарили чињеницу да је стање у привреди, због свега што се дешавало у последњој деценији прошлог века, било ужасно. Они су игнорисали чињеницу да је у то време царинска стопа у Србији била непримерено ниска. Они су игнорисали примедбу нобеловца Стиглица, упућену 2001. властима СР Југославије и Србије, која је гласила:

„Прецењена вредност националне валуте плус висока каматна стопа – једнако природна пропаст“.

„Динар више није прецењен“

Политика све прецењеније вредности динара настављена је све до краја 2008. године. По обрачуну стручне службе НБС, у септембру 2008. динар је реално био, веровали или не, за 110%, а крајем те године био је за 105,4% на вишем нивоу него крајем 2000. године.

Са ескалацијом светске економске кризе, али и економске кризе у Србији од 2008. па закључно са 2010, валутни курс динара осетније је смањен али је и даље у односу на крај 2000. године остао врло прецењен. Тако је његова реална вредност у 2010. години били за око 13%, нижа него 2008. али је истовремено била за 79,4% на вишем нивоу него крајем 2000.

Од 2010. вредност динара у односу на стране валуте поново се повећавала, па је крајем децембра 2012. године била за само 7% нижа него 2010. али и за 92,5% виша него што је била крајем 2000. године. Раст реалне вредности динара је настављен и у првих десет месеци 2013. године, али је ипак била за 4,5% нижа него 2008. године, али и за 96,2% виша него крајем 2000. године.

Пад реалне вредности динара, до чега је дошло од почетка четвртог квартала 2008. године, уз неке друге факторе, допринео је да је извоз робе, и поред јаке светске економске кризе, у 2012. години био за око 19% већи него 2010. године, а у исто време увоз робе је био за 10,3% мањи, док је спољнотрговински дефицит био мањи за читавих 34,3%.

У складу са наивним веровањем аутора Посткризног модела раста и развоја Србије 2011-2020, да је Србија изашла из економске кризе, у тој студији је записано да је „курс динара средином 2010. године вероватно достигао ниво који обезбеђује међународну конкурентност привреде Србије (подвукао М.К.), јер је достигао реални ниво из септембра 2006.“(5). Ту је записано „да алтернативна процена реалног валутног курса коју је дао ММФ такође сугерише да динар није више прецењен, односно да је чак можда и благо подцењен, (подвукао М.К.), па стога можемо са доста извесности тврдити да се динар спустио на своју пожељну и средњорочну вредност“.

Ове констатације су такође потпуно неприхватљиве с обзиром да је реална вредност динара у септембру 2010. године била за чак 70% на вишем нивоу него крајем 2000. тј била је још екстремно прецењена. Уосталом, сама чињеница да је НБС у другој половини 2010. године продала преко 1,5 милијарди евра да би „спречила претеране дневне флуктуације валутног курса“, јасно говори да је динар, супротно тврдњи ових аутора, и средином 2010. године био врло прецењен. Дакле, неоспорно је да се ценовна конкурентност домаћих производа и услуга, након знатне депрецијације валутног курса динара која је остварена од почетка октобра 2008. па до средине 2010. Године, осетно повећала али је, и поред тога, далеко од истине била тврдња ових аутора да је тиме она „обезбеђивала међународну конкурентност привреде Србије“ (стр.115).

Вероватно да није случајно да је врло брзо након појаве Посткризног модела… и редакција Кварталног монитора економских трендова и економске политике, закључила следеће „мудрости“ (2010, бр.21, стр. 60-62).

а) Привреда Србије је у периоду 2005-2008. значајно губила међународну конкурентност, а то је била последица „прекомерног јачања динара, будући да су јединични трошкови рада, изражени у страним валутама систематски расли“.

б) Смањење вредности динара, до чега је дошло од септембра 2008. године имало је за резултат „надокнаду изгубљене конкурентности привреде од 2005. год., (подвукао М.К.), односно њено враћање на ниво из 2005.г.“

ц) Вредност евра од 105,3 динара – приближава се свом реалном нивоу из 2005. г.,

д) Садашњи реални курс динара (подвукао М.К.) „вероватно је на нивоу који обезбеђује довољну ценовну конкурентност домаће привреде“.

Неосноване тврдње и наставак гушења српске привреде

Нажалост, ове тврдње су биле потпуно неосноване. Основни дефект таквих тврдњи био је што су њени аутори потпуно занемарили чињеницу да је реална вредност динара већ у 2005. г. била екстремно прецењена. Наиме, по обрачуну стручне службе НБС, динар је на крају 2005. године реално био за чак 55% на вишем нивоу него крајем 2000. године, па његове корекције током последњег квартала 2008, током 2009. и почетком 2010. године нису могле покрити његову енормну апрецијацију остварену у периоду од почетка 2001. па закључно са крајем септембра 2008. године (када је по подацима НБС динар реално био за чак 110% на вишем нивоу него крајем 2000.). Уз то, та Редакција конкурентност извоза посматра само кроз јединичне трошкове рада, а занемарује назадовање Србије у маси неценовних фактора конкурентности које, у својем Глобалном извештају о конкурентности, укључује Светски економски форум. И управо његов Извештај, који је публикован почетком септембра 2010. године, био је шокантан јер је у огромном нескладу са претходно наведеним причама економиста, математичара и званичника Србије да је она изашла из кризе или „рецесије“, да је остварена ценовна конкурентност извоза и да ће 2011. година, а поготову касније године бити „посткризне“ и да ће, самим тим, бити остварене врло солидне привредне перформансе али засноване не на новом нето задуживању у иностранству већ на бази домаћих ресурса и повећања конкурентности.

Најшокантнији податак из тог Извештаја било је 96. место Србије на ранг листи земаља по конкурентности. Исто тако је био шокантан налаз тог Форума да се испред Србије нашла маса врло сиромашних земаља, међу њима су биле чак Македонија и Албанија.

Табела бр. 1.

Кретање реалне вредности динара од краја 2000. до краја октобра 2013. године (2000=100)

2000. = 100 2007. = 189,5

2001. = 130,0 2008. = 205,4

2002. = 151,8 2009. = 190,0

2003. = 154,7 2010. = 179,4

2004. = 153,0 2011. = 197,6

2005. = 155,5 2012. = 192,5

2006. = 170,23 октобар 2013. = 196,2

Извор: Израчунато на основу података НБС Статистички билтен, октобар 2013, стр.91.

Све у свему, још увек јако прецењена вредност динара, односно потцењена вредност страних валута наставила је да гуши привреду Србије, посебно њену индустрију и после 2008. године али нешто мањим интензитетом него што је био случај од 2000. до октобра 2008.

(3) Преглед наслова неких од важнијих мојих радова у којима сам то тврдио и доказивао да ће његова примена имати катастрофалне економске и социјалне последице даје се у списку литературе.

(4)Тај тим чинили су математичари Стојан Стаменковић и Миладин Ковачевић, Давор Савин, Владимир Вукотић, Гордана Вукотић-Чотич, Маријана Максимовић, Иван Николић, Горан Петковић, Јелена Козомара, Предраг Бјелић, Косовка Огњановић, Александра Бранковић, Ива Шуваковић и Дејан Тасић.

(5) О неоснованости тих тврдњи детаљно сам критички писао у уводној студији „Узроци ниског нивоа и мере за повећање конкурентности привреде Србије“ у Зборнику радова Како повећати конкурентност привреде и извоза Србије, издање Научно друштво економиста Србије (са Академијом економских наука и Економски факултет, Београд), 2010.

Сутра: Скупи динар, раст увоза и незапослености (3)

проф. др Млађен Ковачевић

Балкан магазин