Како је Ољу Бећковић појео демократски мрак

Језиком филма „Црни бомбардер“ речено, Ољу Бећковић појео је или макар ујео демократски мрак. Укратко, идеал Бриселског споразума скоро да је достигнут, остало је још нешто мало посла, Косово и Метохија је де-кафто независна држава, српска привреда је урнисана, државна каса презадужена, национална академија ућуткана, цркви су задати озбиљни ударци, а јавне саблазни постају национални императив. Утисака пуна глава!

Дошло је време за непатворени претприступни циркус, а “Утисак недеље” није егзибиционистички део тог жанра, па је, уз условно речено неочекивана објашњења, најурен са телевизије на којој је његова ауторка доживела зенит каријере. Све то не значи да „Утисак недеље“ није бивао својеврсним циркусом под шатором националне трагедије, али његови кловнови ипак нису ходали на штулама и бојили носеве у црвено.

„Утисак недеље“ био је, да се не лажемо, претежно резервисан за присталице европских интеграција и прозападног невладиног сектора. Никада Оља Бећковић, чак и када је пуштала госте да кажу до краја шта имају, није питала ко су стварни власници телевизије Б-92, одакле стиже новац за њено финансирање, чак ни када су објављени астрономски губици те куће.

Данас се, међутим, љутња јавности усмерава на власнике и менаџмент телевизије чији је информативно-пропагандни рок употребе истекао, па јој је намењена прекоманда у сектор забавне привреде. Јер, новац за политичку мисију, чији је „Утисак недеље“ био важан део, више не дотиче.

Ту долазимо до суштине спора Оље Бећковић са послодавцима. Бећковићева је последње дете петог октобра које изједа та револуција. Постала је плен Србије каквој је знатно допринела, свесно или несвесно не повлачећи границу између прокламованих (људска права, слобода медија…) и стварних европских вредности, односно голе диктатуре колоплета корпоративних и политичких интереса.

Бедно је годинама стремити ка такозваној бољој, демократској или европској Србији, склепаној од медијских мехурова поменутих декларативних европских вредности, а онда не прихватити достојанствено сурову стварност те исте Србије са друге стране екрана, о чијој су демократској будућности њени гости често тако лепо причали.

Нико у „Утиску недеље“ никада није поменуо ни наслутио пострадикалску Србију, пред Европском унијом. Управо ову Србију пригушеног новинарства, коју је Брисел прихватио такву каква је, зато што му користи и служи. Као што је Вашингтон из нужде интереса прихватио Саудијску Арабију. Разлика је што се Ријаду жмури над трговима по којима се котрљају сувишне главе и екстремитети, а Београду над истоветним котрљањем медијских слобода.

Поменутој пострадикалској Србији много је ближи глумачки ангажман Оље Бећковић у филму „Секула се опет жени“ и читав тај концепт, него сви интервјуи које је направила и на које се тај новокомпоновани „мејнстрим“ до јуче кострешио.

Испада да контрола медија може да буде суштински итекако европска, нарочито када нестане новца у фондовима запада. Оља Бећковић ипак не би да се врати у сагу о Секули и његовим женама, чак и када је овај у напредњачкој инкарнацији младу почео да тражи у Европској унији. То је једини утисак ове недеље.

Бранко Жујовић, Глас Русије